Doba kada je Holivud bio „podstanar“ u Beogradu

DANAŠNjIM Beograđanima bezmalo nestvarno zvuči da je šetnja centralnim delovima našeg grada, u neko predvečerje pre nekoliko decenija, mogla da izgleda kao druženje sa kulturnom elitom onog doba.

Vodič kroz ovu priču, ni malo slučajno, bio nam je Minja Subota. Sa njim, opet, ozbiljan novinar ima potpuno logičan problem: Kako predstaviti ovog umetnika? U burnoj karijeri voditelja, muzičara, fotografa, istoričara, kolekcionara... izabrali smo onaj deo njegovog interesovanja kad je, zajedno sa „Filmskim novostima“ rešio da ovekoveči ko su velikani koji su tokom prethodnog veka bili gosti Beograda. I, bogme, imali smo šta da čujemo.

Susret sa Liz Tejlor

- Zamislite kako je to bilo nekada, kada prosečan Beograđanin krene u šetnju Terazijama, a tamo sretne Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona - seća se Subota dragocenih gostiju grada. - A Tejlorova prosto sija onim njenim velikim očima. Zatim krenete ka Trgu republike, i „usput“ se „sudarite“ sa Kirk Daglasom. Nekoliko desetina metara dalje, u Narodnom pozorištu Otela glumi Lorens Olivije, najveći glumac toga doba.

Minja Subota pamti ta vremena i nadahnuto priča o tome kako ih se seća, kao i ličnosti koje je opisao.

- To me je podstaklo da sarađujem sa „Filmskim novostima“ i tamo sam, sa prijateljima otkrio pravu riznicu. Imaju neverovatne materijale snimljene pre i posle Drugog svetskog rata. I sjajnog reditelja Milana Stevanovića, sa kojim sam uvideo šta je sve gledala nekadašnja Jugoslavija. Tako je nastao serijal „Svetski umetnici u Beogradu“. Dolazak najvećih umetnika komentarisali su eksperti iz kulturne elite naše zemlje, pa je Subota za sagovornike imao Nikolu Kusovca, Jovana Ćirilova, Ljubišu Ristića... Zahvaljujući toj saradnji, danas možemo da ispripovedamo ovu priču.

- Jedino brodvejsko izvođenje Geršvinovog dela u Beogradu odigrano je 1954. godine. U naš grad kasnije stižu veliki glumac Iv Montan i njegova supruga Simon Sinjore, a prima ih lično ondašnji predsednik Josip Broz Tito. Kada je gost u jugoslovenskom glavnom gradu bio veliki Mikis Teodorakis, priređen mu je doček u Domu sindikata. O tome mi je pričao Ljubiša Simić. Pokušali su da naprave prijem dovoljno upečatljivo, otvarajući jedna posebna vrata na ulazu u dvoranu, ali kako su hteli da uvežbaju prethodno celu scenu, dobrodušni Sveta trombonista je nekoliko puta morao demonstrativno da uđe, kako bi ovi predvideli kako će sve izgledati. Sveta je bio krupan čovek, kao i Teodorakis, pa je bio sjajan dubler.

Najveći džez muzičar svoga doba, Dizi Gilespi ima koncert na beogradskom „Kolarcu“ 1956. godine, a u orkestru su muzičari Kvinsi Džons i Fil Guds.

- Dabome, ovde je svirao i Luj Armstrong - pokazuje Minja Subota fotografiju velikog muzičara sa potpisom koji mu je ostavio.- Sve njih je pozvalo ovde Udruženje džez muzičara, koji su okupljali naše izuzetne umetnike, a prednjačio je, dabome, Džez orkestar Radio-Beograda. U to doba taj orkestar dobija prestižnu nagradu „Žuan Lepen“ u Parizu.

Ali, kada pričamo o džezu, najviše neočekivana priča vezana je za besmrtnu divu Elu Ficdžerald.

- Zamislite, ona je prvi put gostovala u Beogradu u polupraznoj sali. Bila je na početku karijere i nije još stigla do onog ugleda kakav je dosegla kasnije. Kada je drugi put došla u naš grad, već je bila svetski popularna. Kad je došla na aerodrom, prvo što je pitala bilo je: „Da li su prodate karte za nastup?“. Strepela je da ne prođe kao prvi put, mada je njen ugled ovde munjevito narastao.

Dobro veče,džezeri

- Posle Drugog svetskog rata, i tokom decenija koje su usledile, u naš grad su dolazili najveći umetnici i Istoka i Zapada - dodaje Minja Subota. - Postojala je jaka politička borba za uticaj u Jugoslaviji, a taj uticaj je najefektnije mogao da bude ostvaren putem umetnosti. U to vreme iz Sovjetskog Saveza slali su nam goste koje ne bi poslali nigde na planeti, a, sa druge strane, Ambasada SAD je pravila slične poteze.

Kada je Veliki Djuk Elington dolazio u Beograd priredili su mu poseban doček na aerodromu. Ceo džez orkestar Radio-Beograda došao je da ga dočeka, uz dogovor sa carinicima naši muzičari su se smestili u carinski deo, gde inače civilima nije dozvoljen pristup, a zatim su, kada je muzičar ušao počeli da sviraju njegovu legendarnu kompoziciju „Take a train“.

- Elington je bio u neverici, i prvo je mislio da neko sa razglasa pušta muziku sa gramofonske ploče. Zatim je uvo iskusnog muzičara osetilo taktove žive muzike, brzo se okrenuo, dotrčao i „oddirigovao“ poslednje taktove pred orkestrom, u znak zahvalnosti na ovom spektakularnom i dirljivom dočeku. Nije to bilo najveće iznenađenje, jer su, prethodno, Dizi Gilespiju poklonili opanke, tako da su svetski džezeri ovde imali „fond“ prvorazrednih iznenađenja.

Zahvaljujući našem ambasadoru u Londonu Marku Ristiću, u „Cvijeti Zuzorić“, umetničkom paviljonu je svojevremeno gostovao i legendarni Henri Mur, vajar koji je bio prava umetnička avangarda svog doba, i autor čija dela danas krase sve elitne svetske muzeje.

- On je duboko cenio oslobodilački duh jugoslovenskih naroda, a posebno je poštovao Beograd. Tokom 1955. priređuje izložbu koja je bila prava privilegija ovog grada. I danas mnogi likovni umetnici ne znaju kakve veličine smo ugostili u ovom paviljonu.

Lorens Olivije bio je gost Muzeja Srpske patrijaršije. Kada su ga odveli pred plaštanicu kralja Miroslava bio je fasciniran.

- Zamislite potresenog Lorensa Olivijea, koji usred patrijaršijskog muzeja glasno recituje Šekspira, u znak poštovanja pred našim srednjevekovnom eksponatom! Zamislite, sličan događaj, kada ovde koncert treba da održi veliki violinista Jehudi Menjuhin, a toliko je lepo raspoložen što se nalazi baš ovde, da je dozvolio da probu slušaju svi studenti Muzičke akademije.

Da je nedugo zatim ovde Sergej Šostakovič, a da velika balerina Margot Fontejn, 1966. godine verovatno najuvaženija na planeti, otovoreno kaže kako „nigde na svetu nije doživela takav prijem“, pa je posle predstave u Narodnom pozorištu otišla u garderobu, ali iz Dositejeve ulice su još dugo odjekivali aplauzi stotina obožavalaca, a ona je bacala cveće ka njima.

U Beogradu su posle Drugog svetskog rata nastupale i sve balerine „Boljšog teatra“, a u doba kada je snimio prvi film, još anonimni Džek Nikolson odseo je u Hotelu „Moskva“. Prvog dana su ga odveli u Skadarliju, a zatim i drugog.

- Kada su ga pozvali treće večeri da opet zasedne u kafanu, zavapio je „nemojte, ljudi, opet!“.

Slično su prošli i Alen Delon, Alfred Hičkok, Žak Tati, Monika Viti...

A šta je tek sa onima koje nismo stigli da pomenemo?

VELIKI događaj bilo je i izvođenje opere „Otelo“ 1970. godine sa Mariom del Monakom u naslovnoj roli. Prve večeri trebalo je uz njega da peva Milka Stojanović, a druge Radmila Bakočević.

U publici je trebalo da budu i Tito i supruga mu Jovanka, pa je stvar morala da bude perfektno organizovana.

- Milka je trebalo da doleti iz Minhena direktno na premijeru, a direktor Narodnog pozorišta ipak je, za svaki slučaj, pozvao Radmilu Smiljanić kao „prvu rezervu“, ako zbog magle let bude kasnio. Rekao joj je da se našminka i pripremi za ulogu, pa ako njena prethodnica ne stigne, ona „uleće“.

Tada mlada i ne baš iskusna diva „glatko“ odbija ovakav status. Ipak, pozvana je treće večeri, da otpeva ovu rolu, i na zaprepašćenje publike izvela je sve maestralno, bez ikakve probe!

ELITA U GOSTIMA

TOKOM 1954. godine u Beogradu je Francuska kinoteka održala izložbu u Jugoslovenskoj kinoteci, a godinu dana kasnije Luiđi Laurentis i Karlo Ponti su sa „Avala filmom“ vodili pregovore o snimanju filma „Rat i mir“. Gostovanje Lorensa Olivijea i Vivijen Li, njegove supruge, bilo je 1957. godine, a 1960 u Košutnjaku snimaju koprodukcijski film „Device Rima“. Dve godine kasnije u hali Beogradskog sajma nastaje film „Marko Polo“, 1964. godine ovde stiže Hičkok, a Kirk Daglas u Kranju nazdravlja sa Titom.

Sofija Loren i Karlo Ponti su opet u Jugoslaviji 1969. godine, grčki kompozitor Mikis Teodorakis malo kasnije, da bi ga smenili, 1971. Ričard Barton i Elizabet Tejlor. Odmah kasnije stiže Kirk Daglas, a njega smenjuje Monika Viti, kada, posle okončanja Festa 1972, na završnoj večeri peva Žilijet Greko.