POSLEDNJI INTERVJU DRAGANA PANTELIĆA ZA NOVOSTI: Legenda srpskog fudbala, družio se s Bekenbauerom, dao gol preko celog terena... (VIDEO)

Novosti online

20. 10. 2021. u 09:23

FUDBALSKI boem kakvih više nema, prvi koji je izašao iz mnogih šablona. Legendarni jugoslovenski golman Dragan Pantelić preminuo je u sredu od posledica kovida. Pre samo dva meseca ugostio je novinare Novosti na svom ranču u Malči i dao im, ispostaviće se, nažalost, svoj poslednji intervju.

ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ ДРАГАНА ПАНТЕЛИЋА ЗА НОВОСТИ: Легенда српског фудбала, дружио се с Бекенбауером, дао гол преко целог терена... (ВИДЕО)

FOTO: Arhiva

Ikona Radničkog iz Niša, u kome je proveo 10 godina igračke karijere, otkrio nam je kako je završio u rukometnim vodama, šta se dešavalo na meču zbog koga je suspendovan na godinu dana, da li mu bolje ide lov ili proizvodnja rakije...

Život posle fudbala doneo mu je mnogo radosti i ne krije da u njemu uživa.

- Iskreno, nikada mi nije bilo lepše. Dane provodim bez obaveza, tenzija. Imam fenomenalan hobi, to je lov. Povukao sam se na selo. U grad siđem kada se za to stvori potreba. Mahom sam bliže Knjaževcu. Tamo je lovište na koje idem. Pre tri godine sam prestao da radim i u savezu. Pošteno da kažem, sada uživam. Retko palim i televizor, samo ako je neka dobra utakmica na programu.

Otkrio nam je i da li mu bolje ide lov ili proizvodnja rakije.

- Tu je tesna trka. Imam dobru rakiju, dobro crno vino. Imam vinograd ispred kuće. Napravim 200 litara vina, 50 litara rakije. Taman da zadovolji godišnju potrošnju. Rakija je čista, domaća, "prva liga".

FOTO: Želimir Krstev

Centralni deo njegove radne sobe zauzima prelepi klavir iz 1868. godine, a Pantelić nam je otkrio i njegovu zanimljivu istoriju.

- Koliko ja znam, klavir je pripadao vojvodi Radomiru Putniku. Moj pokojni drug Boda DŽigerica mi je rekao: "Ima jedan dobar klavir za tebe". Bivši vlasnik ga je držao u soliteru prekoputa niške bolnice, jedva su uspeli da ga snesu. Ne sviram klavir, deca sviraju pijanino. Meni je bitan zbog toga što ima istorijsku vrednost. Iznutra izgleda kao da je juče napravljen.

Napunio Čair kao rukometaš

Tokom suspenzije u Francuskoj oprobao se kao rukometaš u niškom Železničaru.

- Interesantna stvar se desila tada. Zoran Tuta Živković bio je trener. Pravio je klub izuzetne rezultate. Međutim, nije imao publiku. Došao je na ideju da me registruje, igrao sam pivota i na toj utakmici koju sam odigrao napunili smo halu! To je bio meč protiv Crvenke. Bilo je nesvakidašnje za sport, grad i za mene.
Panta je tada Železničar opremio sa tri garniture dresova i kompletne opreme, a pored toga i finansijski je pomogao rukometnom klubu sa Čaira kako bi stigao na jedno gostovanje.
- Da, tačno je. Bila je i situacija da Želja nije imao sredstva za putovanje na meč. Klubu sam pomogao finansijski, drago mi je zbog toga. Nije lepo što je do toga moralo da dođe, da jedan pojedinac pomaže na taj način, posebno u profesionalnom sportu. Imao sam mogućnost da pomognem i to sam učinio.

Dragan Pantelić (9. 12. 1951, Lešnica) bio je golman van konkurencije. Ono što danas na svom golu radi Manuel Nojer, Pantelić je radio davnih osamdesetih godina, a za razliku od Nemca, "Panta" je često znao da se upiše i u strelce. Zanimljiv je podatak da je deveti najbolji strelac kada su u pitanju golmani. Spletom okolnosti stao je na gol, karijeru je počeo u Rađevcu kraj Krupnja, ali na poziciji centarfora, koju je često znao da igra i kasnije na prijateljskim mečevima. Na gol je stao jer tada niko drugi nije hteo, a kaže da se nikada nije pokajao zbog toga.

OTO: Novosti

 

Pantelić je posle deset godina (1971-1981) u niškom Radničkom igrao dve sezone u dresu francuskog Bordoa. Došao je do dresa reprezentacije iako nikada nije bio član nekog od klubova jugoslovenske "velike četvorke".

- Veći je uspeh iz, uslovno rečeno, manjeg kluba, mimo velike četvorke, doći do dresa reprezentacije Jugoslavije, još i biti kapiten nacionalnog tima. To je za mene bila velika čast. Svi mi koji smo iz manjih klubova došli u reprezentaciju posedovali smo veliki kvalitet. Smatram to velikim uspehom, ne samo za mene, nego sve igrače koji su u tome uspeli.

Kao golman je postigao 29 pogodaka i pride dva u dresu reprezentacije Jugoslavije. To su samo golovi sa zvaničnih mečeva. Bilo ih je još.

- Ostalo je dosta nezapisanih golova u prijateljskim utakmicama. Znao sam često da igram i centarfora. Postigao sam dva puta i het-trik, to nigde nije ostalo zabeleženo. Nama su se pamtile prijateljske utakmice od srpske lige na gore. Mečevi na pripremama nisu pisani u ukupan učinak. Ja sam u klubu i reprezentaciji bio izvođač jedanaesteraca. Dao sam gol Dancima i Grcima. Šutirao sam penale i u Bordou.

Bekenbauer: “Gde si, Dragane?”

Čuveni kapiten nemačke reprezentacije Franc Bekenbauer došao je u Bordo kao prvotimac Hamburgera na meč drugog kola Kupa UEFA.

- Četiri puta smo igrali zajedno u mečevima Evrope i Sveta. Svaki put kada bismo se videli na nekoj od utakmica uvek bi prišao i pozdravljali bismo se međusobno. Prešao je preko celog terena, došao do mene, pozdravili smo se, rekao je: "Gde si, Dragane?" Moji saigrači bili su u neverici, u čudu su me gledali i samo dobacili: "LJubomorni smo na tebe. To je bio Bekenbauer"...

Neizbežna tema je Fudbalski savez Srbije.

- Tu ne vidim nikakve promene. Pre je bilo ništa, došlo je ponovo ništa. Sve su to nefudbalski ljudi, oni koji su želeli ličnu afirmaciju, a najmanje fudbalsku. Puni su neznanja, a to se manifestovalo tako što nismo išli na velika evropska takmičenja. Sve sportove u Srbiji bih vratio sportistima, ali naravno uz dobru kontrolu rada.

Smatra da treba uspostaviti kontrolu i pooštriti kriterijume za izdavanje fudbalskih licenci.

- Potrebno je da dođe neki čovek poput DŽajića, ili neko drugo veliko fudbalsko ime. Onaj koji se prihvati posla u FSS treba da bude poznavalac fudbala, sigurno je da bi drugačije postavio stvari. Posebno bih istakao primer licenciranja. Poslednjih godina licence kao da se dele, svi koji su želeli, dobili su pro-licencu. Ja sam radio u Savezu i dobro sam upoznat. Nema kome nije izdata, FSS je postao veoma profitabilna organizacija. Tri, četiri, pet hiljada evra vam je potrebno za licencu. LJudi upišu fakultet pa ga ne završe, a tamo ko god da je platio, on je završio posao. To je jedna vrsta škole, fakulteta, trenutno stanje odslikava jednu nerealnu situaciju. LJudi koji nemaju nikakve veze sa fudbalom dobijali su pro-licence. Vozači buseva, prijatelji, drugari... zato nam i jeste takav fudbal. Na kraju, imamo mi dobre rezultate s obzirom na to ko nas vodi, kako nas vodi i kakve uslove imamo. Sve ono što napravimo je veliki uspeh.

Slučajno u istoriju

Utakmica Radnički - Velež se još uvek prepričava. Pantelić je degažirajući loptu sa svog gola uspeo da matira Envera Marića.

- To je bila slučajnost. Imao sam dobro ispucavanje. Lopta je pala u šesnaesterac Veleža, preskočila je Mitoševića i Marića i još nekoliko naših i njihovih igrača. Svi su mislili da će lopta završiti u njihovom posedu, ona ih je prevarila i završila u golu. To je ostalo zapečaćeno u istoriji, Radničkom je moj gol doneo dva boda i plasman u Kup UEFA.

Smatra da je odnos igrača prema reprezentaciji veoma loš, mnogim fudbalerima nacionalni tim nije prioritet.

- Toliko je taj mit o reprezentaciji pao da igrači otkazuju i ne žele da igraju za reprezentaciju, nemamo više ni kvaliteta. Ono što je nekada bila čast, sada je potpuno degradirano. Igrači se čuvaju za klubove i gledaju sebe. Nisam nikada video tako loš odnos prema nacionalnoj selekciji kao što je u Srbiji. Imam prijatelje u dosta zemalja i znam šta znači igrati za reprezentaciju. LJudi su ovde ogorčeni, živimo u takvom društvu... Igrači dođu na okupljanje, splavovi, provodi, to je prioritet, to je bitnije nego igranje za nacionalni tim. Ponoviću, to se neće promeniti dok ne dođe neko iz sveta sporta. Neće on mnogo oko taktike da pomogne, a nema ni potrebe da se meša. Treba da zna da postavi prave ljude na prava mesta, samo tako možemo dobiti rezultat. Posle Miljana Miljanića i Ivice Osima svi uspesi su bili slučajnost.

Nisam ga ja udario

Dres Bordoa nosio je od 1981. do 1983. godine. Za francuski tim odigrao je 67 utakmica, kažnjen je u tom periodu suspenzijom neigranja u trajanju od godinu dana zbog navodnog šutiranja pomoćnog sudije na utakmici prvenstva Francuske.

- Igrali smo meč u kome bi nam i nerešen ishod doneo titulu šampiona Francuske. Međutim, sudija nas je oštetio, nije nam svirao dva penala. Pustio je gol iz ofsajda. U toj opštoj frci koja je nastala neko je udario pomoćnog sudiju, a on je udario mene. Mene su kaznili godinu dana, a sudiju doživotno. Na suđenju je dokazano da ja nisam učestvovao u tome. Ni danas se ne zna ko je to uradio. Baš tada smo išli na Svetsko prvenstvo 1982. u Španiju, bio je kuriozitet da sam tada kao kažnjeni igrač otišao na Mundijal.

Ističe da je fudbal u njegovom igračkom dobu bio drugačiji nego danas.

- U moje vreme fudbal je bio jači, muževniji. Igrači su bili fizički sposobniji. Mislim da se mnogo više trčalo i radilo. Radio sam i u FS Srbije, sa selekcijama unutar Saveza i na licenciranju, tu se sada radi po jedan trening dnevno. Moja generacija je radila po dva puta svakog dana. Manje je povreda bilo. Igrači se danas više povređuju, a ja mislim da je to do nedostatka fizičke spreme i otpornosti, muškosti, koja je nekada plenila. Nije bilo ništa manje utakmica nego što ih ima danas. U jačim klubovima igrači su se izlagali većim naporima nego što je to slučaj danas. Manje je vremena za oporavak bilo, nije bilo te prateće opreme koja danas dostupna. Nije bilo banja, masera, mogućnosti za oporavak koliko ih ima danas.

Nenković najbolji

Dušana Ducu Nenkovića smatra najboljim trenerom.

- Duca je bio neprikosnoven trener. Zajedno smo napravili najveće rezultate. Danas... Ne vidim da imamo jake trenere. Vrlo brzo se menjaju. Neki od perspektivnijih su Nenad Lalatović, Milan Rastavac i Aleksandar Stanojević. NJih trojicu poznajem lično i učestvovao sam u njihovom formiranju. Bio sam predavač na licencama u FSS, zaista su kvalitetni i mogu da rade bilo gde. Nema nikakve razlike između trenera pre i danas. Jedino što se mahom igrao sistem 4-4-2, bio je jači fudbal.

Recept za uspeh, prema Pantelićevom mišljenju, sastoji se od mnogo napornog rada.

- Ne vidim da postoji neka razlika u pristupu obavezama i odricanjima danas u odnosu na to kada sam ja igrao fudbal. U moje vreme bilo je 18 kvalitetnih golmana, koga god da si stavio u reprezentaciju, mogao je da brani, a bilo je i 18 podjednako kvalitetnih rezervi. Da ne pričam o igračima. Problem je bio doći do selekcije, ko god da je ušao, tu je i ostao. Igrači sa kojima sam radio, svi brane. Naš Aleksandar Jovanović, Vladimir Stojković, Predrag Rajković, Vanja Milinković... 50 odsto golmana je prošlo našu školu koji danas brane u Superligi, ne vidim neko novo lice da je posle toga došlo. Radom se sve postiže. Talenat je 10 odsto, 90 posto je rad. U mojoj školi je bilo nekoliko golmana koje neću imenovati znao sam se sa njihovim roditeljima, nisu bili perspektivni ušli su u selekciju, jer su me njihovi roditelji zamolili. Danas brane u Superligi. Kroz rad su stekli potreban kvalitet. Posvetili smo im pažnju i oni su opravdali poverenje.

Foto Arhiva

Nakon završene igračke karijere, vratio se još jednom u Radnički. Klub tada nije igrao u Evropi, morao je da se osloni na pleća bivših igrača kako bi preživeo. Pantelić se zajedno sa Milošem Drizićem prihvatio nezahvalnog posla i seo u rukovodeću poziciju "Reala sa Nišave". Nije bilo nimalo lako.

- Došao sam u klub u najgorem momentu kao funkcioner. Sportski, finansijski i politički, bilo je najgore vreme. Da nije tako bilo, verovatno ne bih ni došao. Sticajem okolnosti došli smo mi bivši igrači, jer novca nije bilo. Prihodi od grada bili su toliki da smo mogli da platimo jedan priključak za fiksni telefon na mesečnom nivou. Bili smo prinuđeni da se snalazimo. Prebacivali su nam da smo dosta igrača prodali. To i jeste cilj. Svaki klub od toga živi. Mala sredina je to drugačije shvatila. Mi nismo imali od čega drugog da se finansiramo. Pravili smo naše igrače, posle su išli u inostranstvo. U moje vreme u školi fudbala nije bilo prihoda. Nisu se plaćale članarine, putovanja... Sve smo finansirali mi. Cela škola je bila jednolično obučena. Opremu smo platili između 400.000 i 600.000 dolara. Školu fudbala "Ivan Krstić Beli" na zapadnoj tribini smo takođe napravili od prodaje igrača. Posle su to manifestovali u javnosti kako smo mi "ućarili" neke pare. Negde oko 400.000 maraka svojih para sam potrošio na klub, došli smo u najgore vreme, a da nismo, klub bi verovatno propao.

Profiteri koji ništa ne znaju

Svojevremeno se oprobao i u političkim vodama. Ističe da taj period ne pamti po dobrom.

- Spontano sam ušao, a namerno izašao iz politike. Iskreno, tamo ne vidim nijednog pravog čoveka, domaćina. To su bili profiteri koji ništa ne znaju, a žele. Znate ono "u čoporu smo jači". To je takva budalaština, kada bih se ja pitao, sve bih to ukinuo. Smatram da, ako se ide na izbore, da se ide na ime i prezime, ne na stranačke izbore. Te pare koje oni troše, to su abnormalne pare. Uništavali su državu i poljoprivredu. Jedva sam čekao da mi mandat istekne, nikada više to ne bih radio, ni u ludilu. Zakon je u Srbiji dobar, ali se nije primenjivao. O tom periodu mogu samo loše da govorim.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)