ALEKSANDAR DUGIN PROTIV SOROŠA: Vreme je za opšti ustanak protiv liberalizma 2.0

Novosti online

15. 04. 2021. u 19:12

RUSKI filozof Aleksandar Dugin pozvao je na ustanak protiv "nove ture liberalne ideologije".

АЛЕКСАНДАР ДУГИН ПРОТИВ СОРОША: Време је за општи устанак против либерализма 2.0

Foto: Printskrin/Depositphotos/ilustracija

NJegov autorski tekst za geopolitika.ru prenosimo u celosti:

U današnjem trenutku, u istorijskom smislu, možemo jasno uočiti veoma važan fenomen: novu turu liberalne ideologije. Liberalizam se, kao i svaka politička ideologija, stalno menja. Međutim, u nekim trenucima možemo uhvatiti zaista paradigmatične smene, koje nam daju za pravo da tvrdimo da se nešto upravo završava, a nešto drugo počinje. To je ono što upravo sledi. Često to „nešto“ prati pad određenog političkog režima ili se menja ravnoteža moći, nakon, recimo, svetskog rata ili sličnog dešavanja. Ali ponekad se ta promena dogodi neprimećeno, na latentno-subliminalnom nivou. Naravno da možemo da raspoznamo neke simptome proizašlih promena, ali rasprava o njihovoj dubini ili tački preokreta i dalje ostaje.

Tvrdim da trenutno svedočimo veoma dramatičnoj promeni unutar liberalne političke ideologije.

Nazovimo to prelaskom sa liberalizma 1.0 na liberalizam 2.0. Kao i svaki ozbiljan prelazak, i ovaj zahteva „obred pri prelasku“. Pretpostavljam da se nešto tako dogodilo kada je Trampa sa mesta predsednika svrgavala globalistička elita koju oličava DŽo Bajden, da bi Bajdena stavila po strani njegova administracija puna neokona. To je ništa drugo do „obred pri prelasku“ – kojeg oličavaju gej parade, pobune organizacije BLM, imperijalni napadi koje organizuju pripadnici LGBT+ pokreta, globalni neredi pobesnelog feminizma i spektakularni dolazak posthumanizma i ekstremne tehnokratije. Iza svega ovoga se nalaze dublji – čisto intelektualni, filozofski – procesi koje predlažem da ispitamo.

Usamljeni liberalizam

Unapred se izjašnjavam da ću ovo istraživanje sprovesti kroz svoj strukturalni pristup zasnovan na Četvrtoj političkoj teoriji. To znači da liberalnu ideologiju (ili Prvu političku teoriju) smatram zbirom istorijskih poredaka unutar sâme paradigme zapadne moderne, koja je tokom 20. veka izvojevala pobedu u epskoj bici protiv svojih glavnih rivala – komunista (Druga politička teorija) i fašista (Treća politička teorija), koji trenutno osporavaju liberale u nameri da se predstave kao najsavremeniji i proglašavaju se savremenijim od liberala. Ovo je otvoreno uobličio marksistički futurizam, ali je i temelj fašističkog načina mišljenja.

Prema ovom viđenju, dakle, liberalizam je, kao ideologija – politička, ekonomska, kulturalna, društvena, i tako dalje – u 20. veku pobedio, ne samo taktički, već i strateški, i nekako bespovratno, posle devedesetih, postao jedina politička ideologija. Ovo se obično naziva „unipolarnim trenutkom“ (Čarls Krauthamer), koji je Frensis Fukujama – kako se sada čini prerano – krstio kao „kraj istorije“. Pored svih detalja i pitanja tačnog merenja vremena, ideološka pobeda liberalizma upravo u tom periodu bila je nesporna. Kineski komunizam nije u potpunosti alternativa liberalnom kapitalizmu, jer je od doba upravljanja Denga Sjaopinga, Kina delimično bila ugrađena u globalnu političku ekonomiju, pokušavajući da je iskoristi za snaženje zemlje, ali i da istovremeno prihvati glavna pravila liberalizma i slobodnog tržišta.

To je bila tačka preokreta u kojoj su se simbolično razdvojili stari i novi liberalizam – liberalizam 1.0 od nadolazećeg liberalizma 2.0. Onda smo devedesetih mogli da primetimo rađanje dubokih semantičkih mutacija Prve političke teorije. Epska pobeda liberalizma u 20. veku stvorila je dva važna ideološka zaokreta:

1) Pojavu crveno-smeđih ili saveze „nacional-boljševika“, zasnovanih na dubokom razumevanju nepopravljivog i istorijskog poraza komunizma i fašizma od liberalizma, kao i na volji da se stvori zajednički antiliberalni desničarsko-levičarski front (ta namera je ostala na političkoj margini, daleko od ozbiljne opasnosti kojom je, kao ideološki projekat, mogla da zapreti nadmoćnoj poziciji liberalizma);

2) Usamljeni liberalizam izgubio je oba svoja ideološka protivnika, koji su činili važan sastojak u samopotvrđivanju liberalizma (kako Karl Šmit uči i naglašava značaj razlikovanja prijatelja i neprijatelja u sâmom definisanju političkog i ideološkog identiteta);

Kako neliberalni nacional-boljševizam nije predstavljao nikakvu političku pretnju, problem usamljenosti liberalizma ostao je ključan.

Koreni liberalizma 2.0

Nacional-boljševizam se poklopio sa paralelnom promenom paradigme koja je stigla sa postmodernizmom. Postmoderni autori, koji su svi uglavnom dolazili sa krajnje levice, postali su veoma kritični prema sovjetskom i delimično prema kineskom komunističkom stilu, te su došli do strategije ideološkog saveza – više „antifašizma“, ali i protiv nacional-boljševizma – zajedno za levim liberalima. Te je postmodernizam bio vrsta zajedničke platforme bivših komunista, koji su postajali sve liberalniji (individualisti, hedonisti, itd.) i levih liberala, koji prihvataju avangardnu epistemologiju radikalnih mislilaca i promovišu ekstremne teorije i prakse oslobađanja – od pravila, normi, stabilnih identiteta, hijerarhija, granica, itd. I u tome su koreni liberalizma 2.0. Ali da bi se došlo do jasnog oblika nove verzije liberalne političke ideologije trebalo je da prođe još trideset godina dramatičnog političkog života. Fenomen Trampove vladavine bio je poslednji i najodlučniji period koji je podstakao da se liberalizam 2.0 pojavi kao uobličena struktura, kakva sada postoji.

Glavna odlika liberalizma 2.0 je što je prepoznao svog unutrašnjeg neprijatelja, petu kolonu unutar liberalizma kao takvog. U odsustvu već dobro predstavljenih ideoloških neprijatelja – komunista i fašista – usamljeni liberali bili su primorani da preispitaju sâmu postavku svoje nadmoći, koja je postala svetska. U ideološkom smislu, ispostavilo se da je slaba crveno-smeđa namera važnija nego što bi se moglo zaključiti na osnovu njene pojave kao pokreta sa beznačajnim uticajem.

Ali, ako nacional-boljševizam posmatramo šire, ukupna slika se drastično menja. Ponovno uzdizanje Putinove Rusije može se oceniti kao nova mešavina strategije sovjetske antizapadne politike i tradicionalnog ruskog nacionalizma. Inače će fenomen Putin ostati zagonetan. Približno se može izjednačiti sa „nacional-boljševizmom“ koji je potkrepljivao glavni ideološki okvir unipolarne – liberalne – ere. Na sličan način može se tumačiti i fenomen Kine. Ili će biti teško i gotovo nemoguće objasniti i politiku Kine, a posebno politički pravac Sija Đinpinga. I tu vidimo posebnu vrstu kineskog komunizma, pomešanog sa vidljivo rastućim kineskim nacionalizmom. Isto se može reći i za rastući evropski populizam, u kome se udaljenost levice i desnice drastično smanjuje sve do simboličke tačke stvaranja žuto-zelene koalicije italijanske vlade, koja je bila zasnovana na sporazumu između Lige za sever (desničarski populizam) i Pet zvezdica (levičarski populizam). Sličan spoj bio je napravljen pre populističke pobune Žutih prsluka protiv Makrona u Francuskoj – tada su se sledbenici Marin le Pen suprotstavili liberalnom centru zajedno sa pristalicama Žana-Lika Melanšona.

Tako su liberali, u unipolarnom svetskom poretku, bili u obavezi da prihvate da nacional-boljševizam – u širem smislu – predstvlja ozbiljnu pretnju. Zato su i počeli da se bore protiv ovakvih spojeva podrivajući njihove strukture i pokazatelje gde god da se pojave. Ali da ne bi doprinele promociji samonametnute efikasne alternative liberalnoj globalističkoj dominaciji, globalne elite podrivale su važnost ovog fenomena na površini, dok su se u stvarnosti na sve načine borile protiv njega. Da su Putin, Si Đinping, evropski populisti i islamski antizapadni pokreti (isto tako, niti previše komunistički, niti previše nacionalistički), kao i antikapitalističke struje u Latinskoj Americi i Africi svesni da mogu da se suprotstave liberalizmu sa neke ujedinjene ideološke pozicije i da prihvataju levicu/desnicu ili ujedinjujući populizam kao otvoreno zajednički temelj delovanja, njihov otpor bio bi značajno ojačan, a mogućnosti umnogostručene. Da se sve ovo ne bi dogodilo, liberali su u pogon stavili sva sredstva, pre svega petu i šestu kolonu (liberali koju su se ugnezdili u vladajuće strukture i formalno su lojalni režimima) koje su nastojale da suzbiju bilo koji ideološki potez u pravcu zajedništva neliberalnih pokreta širom sveta.

Unutrašnji neprijatelj

Upravo su oni zaslužni za obuzdavanje moguće pojave nacional-boljševičke, neliberalne ideologije, kao formalnog neprijatelja, što je liberalizmu omogućavalo da samostalno vlada. Nisu se usudili da dozvole pojavu formalnog neprijatelja, ali je cena bila iznedrivanje unutrašnjeg neprijatelja. To je presudni trenutak za rađanje liberalizma 2.0.

Politička ideologija ne može da postoji kada se par prijatelj-neprijatelj izbriše. Ona tada gubi svoj identitet i prestaje da bude efikasna. Nemanje neprijatelja je ideološko samoubistvo. Zato magloviti i nedefinisani spoljni neprijatelj nije bio dovoljan za opravdavanje razloga za liberalizam. Demonizovanje Putinove Rusije i Sijeve Kine nije dovoljno za potpuno uveravanje liberala. Štaviše, prihvatanje postojanja formalnog, strukturiranog ideološkog neprijatelja koji postoji izvan zone liberalnog uticaja (demokratija, tržišna ekonomija, ljudska prava, univezalna tehnologija, totalno umrežavanje, itd.) nakon što bi jurišanje unipolarnog trenutka, pretpostavimo, bilo globalno, značilo bi priznavanje nekog ozbiljnog nedostatka. Zato je morao da se pojavi neki unutrašnji neprijatelj. To je, u razvoju ideološkog procesa nakon devedesetih, bilo teorijski neophodno. A unutrašnji neprijatelj je stigao taman na vreme, baš kada je bio potreban. Imao je i ime: Donald Tramp.

Od sâmog pojavljivanja na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama 2016. godine Donald Tramp počeo je da igra neverovatno važnu ulogu – ulogu neprijatelja.

U njemu se našla i linija razdvajanja između liberalizma 1.0 i liberalizma 2.0. On je postao babica koja je pomogla da se liberalizam 2.0 najzad rodi. Na početku se pojavila jedna ideja i pokušaj da se Tramp poveže sa crveno-smeđim Putinom i to je Trampovom predsednikovanju nanelo ozbiljnu štetu, ali je ideološki bilo nedosledno. Ne samo zbog odsustva bilo kakvih stvarnih odnosa između Trampa i Putina i zbog Trampovog čistog ideološkog oportunizma, nego i zbog sâmog Putina, koji je izgledao kao „nacional-boljševik“ i svesni protivnik globalnog liberalizma, iako je, u stvari, pragmatični realista. On je, kao i Tramp, populista zainteresovan za rejtinge, i isto kao Tramp više je oportunista, nezainteresovan za ideologiju.

Alternativni scenario predstavljanja Trampa kao „fašiste“ je isto tako bio smešan. To što su ga politički protivnici prekomerno napadali Trampu je stvorilo probleme, ali je razotkrilo i njihovu nedoslednost. Niti je Tramp sâm, niti je bilo ko od njegovog osoblja bio „fašista“ ili predstavnik krajnje desnice, koja je u američkom društvu odavno sasvim marginalizovana i postoji samo kao neka vrsta libertarijanskog krila kič kulture.

Tako su liberali, baveći se Trampom na ideološkom nivou (i ne samo u propagandi, gde se sve metode prihvataju ako rade), bili dužni da njegov stav definišu drugačije. I tu se približavamo najvažnijoj tački naše studije. Tramp jeste bio, a i sada je, predstavnik liberalizma 1.0. Ispalo je da je upravo on glavni – i ovog puta zaista unutrašnji – neprijatelj novog liberalizma.

Ako ostavimo po strani sve strane režime koji se suprotstavljaju liberalnoj ideologiji i koji u svojoj političkoj praksi kao da ne predstavljaju nikakav ozbiljan problem, već su samo slučajne, neartikulisane prepreke na putu do neizbežnog trijumfa liberalnog napretka, ostaje samo jedan stvarni neprijatelj liberalizma – sâm liberalizam. Da bi nastavio dalje, liberalizam je morao da sprovede unutrašnju čistku.

I tu se pojavljuje unutrašnji, jasno vidljiv i definisan rascep. Novi liberalizam – zasnovan na neprekidnom približavanju levom postmodernizmu – prestao je sebe da vidi u starom liberalizmu. I upravo je Donald Tramp ta simbolička figura starog liberalizma. Procenjeno je da je on ono Drugo. Time se može objasniti sve u vezi sa ideološkim stavom Bajdenove kampanje – „povratak normalnosti“, „ponovna gradnja boljeg“, i tako dalje. „Normalno“ o kome se ovde radi je „novo normalno“ – normalno liberalizma 2.0. Liberalizam 1.0 – nacionalan, čisto kapitalistički, individualistički i, u nekom smislu i libertarijanski  –  najednom je procenjen kao „nenormalan“.

Demokratija kao vladavina većine, potpuna sloboda govora i mišljenja, otvorena mogućnost da se izrazi bilo kakav i bilo koji stav, bilo koji religiozni izbor, pravo da se ima porodica i da se odnosi među polovima zasnivaju na bilo kojim osnovama, verskim ili sekularnim – sve ono što je liberalizam 1.0 dopuštao, postalo je neprihvatljivo. I, zato od sada vlada politička korektnost, kultura ukidanja, praksa osramoćivanja svih onih koji ne prihvataju ovaj levi liberalizam kao nešto neophodno, opravdano i normalno.

Tako se liberalizam 2.0 malo po malo pretvarao u nešto totalitarno. Nije bio takav – barem ne eksplicitno – kada se borio protiv mnogo izraženijih totalitarnih ideologija – komunizma i fašizma. Ali, otkada je ostao sâm, liberalizam je počeo da pokazuje neočekivane osobine. Ako liberalizam 1.0 i nije bio totalitaran, liberalizam 2.0 jeste. Od sada, niko nema pravo da ne bude liberal. Stari liberalizam bi takvu tezu odmah odbacio, jer je to jasna i neposredna kontradiktornost sâmim osnovama liberalne ideologije zasnovane na slobodi izbora. Pravo da se ne bude liberal se poštovalo kao i pravo da se bude liberal. Ali ne sada i ne više. Tako se jedan liberalizam završio kada je Tramp napustio Belu kuću. Od sada je na vlasti drugi liberalizam. U njemu sloboda više ne znači biti slobodan. U njemu je sloboda obaveza. A značenje slobode nije proizvoljno. Jasno ga definišu nove liberalne (2.0) elite na vlasti. Ko se ne složi, osuđen je da bude ukinut.

Početak: Fridrih fon Hajek

Ideološku evoluciju liberalizma 2.0 možemo utvrditi prateći ponekad ne previše artikulisanu evoluciju ideja sâmih vodećih ideologa liberalizma 20. veka. Ovde imamo tri glavne stanice – Fridriha fon Hajeka, Karla Popera i DŽordža Soroša. Oni pripadaju istoj tradiciji – prvi je bio neposredni učitelj drugog, a drugi trećeg. Po svemu sudeći, oni bi trebalo da imaju manje-više ista gledišta. To delimično jeste tako, ali delimično i nije.

Fridrih fon Hajek je, jasno je, bio čist liberal. U svojim delima kritikovao je i komunizam i fašizam, ističući njihovu posvećenost „projektu“. U ime ideološke dužnosti, komunistički i fašistički režimi društvima su nametali nasilnu političku i ekonomsku praksu, izvrćući prirodnu logiku društvenog i političkog života. I jedni i drugi su prekomerno koristili budućnost i progres (napredak) kao presudne argumente za pravo vladavine i nadmoći, za pravo političkih struktura nadahnutih misijom da ovu budućnost i ostvare po bilo koju cenu. Tako su komunisti i fašisti vršili nasilje nad stvarnošću, podređujući je samoproglašenim „zakonima progresa (napretka)“.

Fridrih fon Hajek je ovaj status quo proglasio za ishodište. Teorijski nesposobni da ispravno proračunamo budućnost (jer ima isuviše relevantnih faktora – uvek više nego što ljudski um može uzeti u obzir), trebalo bi da nastavimo pažljivo, blago, bez uništavanja postojećih društvenih, političkih i ekonomskih struktura, ali da, ipak, ponekad pokušamo da ih jednostavno razvijemo ili poboljšamo. Fridirh fon Hajek se usprotivio „projektu“ oslanjajući se na pojam tradicije, koja je, prema njegovom mišljenju, jedina osnova za organski razvoj, utoliko što je u tradiciji identifikovao zbir racionalnih izbora mnogih prethodnih generacija, ogromnu strukturu grešaka i na njima zasnovanog iskustva kojima nijedan projekat nikada ne bi mogao da bude ravan.

Kako se u potpunosti protivio komunizmu i fašizmu (otuda i bilo kakvim njihovim mešavinama), Fridrih fon Hajek bio je bliži Edmundu Berku i engleskom konzervativizmu. Zato i nije neuobičajeno što je ideje Fridriha fon Hajeka prihvatila francuska Nova desnica (Nouvelle Droite – Henry de Lesquen, Yvan Blot i drugi) i kombinovala ih sa umerenim francuskim nacionalizmom.

Fridih fon Hajek može se smatrati idealnim zagovornikom liberalizma 1.0.

Srednja tačka: Karl Poper

Hajekov učenik Karl Poper – autor teorije o „otvorenom društvu“ i neposredni mentor DŽordža Soroša – ostao je, na površini, veran Hajekovim idejama. On je prihvatio slobodan razvoj društva, žestoko kritikovao „projekat“ kao takav i propisivao uopštavanja zajedničkih osnova Druge i Treće političke teorije i time, nenamerno, pomogao definisanje principa nacional-boljševizma. Kao glavne greške političke tradicije Poper je odredio Platonov stav o postojanju idealne države kao izvora normi i Aristotelovu teoriju telosa, causa finalis – svrhe, kao glavnog razloga koji opravdava sredstva za dostizanje svrhe.

Samo formalno sledeći Hajekov pristup, Poper je u značajnoj meri izmenio neke važne uvide. Naslovu svog glavnog dela Otvoreno društvo, dodao je „i njegovi neprijatelji“ i time naglasio dualizam svog stanovišta. Plašeći se bilo kakvog „liberalnog projekta“, Hajek je veoma pažljivo oblikovao bilo kakav dulaistički pristup politici i ideologiji. Prema Hajeku, bilo da je u pitanju liberalizam ili „projekat“, liberalizam je organski otvoren svemu što postoji. To je neka vrsta stoičke etike.

Sa Poperom se, međutim, registar menja u potpunosti. „Otvoreno društvo“ je nedvosmislen liberalni projekat. Deli ljude u dva tabora:

a) otvoreno društvo

b) neprijatelji otvorenog društva.

A među njima je rat. Ne samo što je ton Poperove kritike Platona, Aristotela, Hegela ili Šelinga potpuno netolerantan i histeričan, nego je i potpuno suprotan Hajekovom smirenom pristupu, uključujući i deo kada Hajek govori o svojim protivnicima. Poper zagovara radikalno uništavanje neprijatelja otvorenog društva, tvrdeći, bez ikakvih unutrašnjih ograničenja, da bi u suprotnom neprijatelji uništili otvoreno društvo. Poperova logika je: da pobijemo mi njih, pre nego što oni pobiju nas.

Ovo već zvuči potpuno drugačije. Tu je i zaokret prema liberalizmu 2.0. Poper mrzi sve što bi se moglo proceniti čak i kao slično nacionalizmu ili socijalizmu. On zato ne samo da odbacuje Drugu i Treću političku teoriju, već ih i kriminalizuje i poziva na njihovo potpuno uništavanje. On ne vidi mogućnost da se ne bude liberalan. Bilo koji neprijatelj otvorenog društva je, po definiciji, ideološki prestupnik – nije ni važno da li je on (ili ona) na levici ili na desnici političkog spektra.

Ali, ipak, Karl Poper je i dalje ipak bio čist kapitalista, i ekonomski desničar. Protivio se bilo kakvim elementima komunizma/socijalizma u umetnosti, u društvu, itd., pa je i kulturološki bio na desnici. Zbog toga, Poper nije još uvek u potpunosti liberal 2.0, mada je blizu.

Odredište: DŽordž Soroš

Sada dolazi poslednji element za prelazak od liberalizma 1.0 ka liberalizmu 2.0. Dobro došli u Sorošev kosmos! Ironično, reč „soroš“ (ili soros; prim NS) na mađarskom znači „sledeći“. Kakav pravi izbor da se bude simbolička figura liberalizma 2.0!

Soroš je đak Karla Popera, za koga sâm navodi da je imao odlučujući uticaj na njegovu ideologiju. Soroš je postao Poperov posvećenik i kao svoj životni cilj odredio je da otvoreno društvo promoviše svuda u svetu. Ovde imamo posla sa u potpunosti liberalnim projektom (suprotnim Hajekovom pogledu), koji je čak i agresivniji, radikalniji i osetljiviji od Poperovog. Poper je svoj aktivizam zaustavio na izražavanju svojih stavova. Soroš je postao jedan od nabogatijih ljudi, zahvaljujući finansijskim špekulacijama, te je principe „otvorenog društva“ primenjivao na globalnu politiku.

Soroš je za naziv svoje fondacije izabrao „Otvoreno društvo“, a to je krovna organizacija globalne mreže osetljivog (uvredljivog) liberalizma, koji pokušava da utiče, kontroliše, vodi i podriva svetsku politiku. Liberalizam je sa Sorošem zaista postao ekstreman. On ne okleva da sponzoriše obojene revolucije, ustanke, državne udare, kad god smatra da su usmereni protiv neprijatelja otvorenog društva. Koji su kriterijumi za to? Ko presuđuje? Kriterijumi su izraženi u Soroševoj bibliji – Poperovoj knjizi Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Presuđuje sâm Soroš, glavni sudija liberalnog projekta i njegove praktične primene.

Istovremeno, možemo da pribeležimo i neke promene u Soroševom ideološkom stavu i stavu njegove globalne imperije. Soroš se sve više približava ekstremnim levim liberalima, otvorenim postmodernistima i aktivistima krajnje levice. Možda zato što smatra da su uključeniji u politički aktivizam – što je neophodno za postizanje globalnog cilja liberalnog projekta. Ili se njegov opšti stav prema kapitalističkom sistemu promenio. Kako bilo, njegovi najnoviji tekstovi i, još više, Soroševi politički učinci, kao i učinci organizacija koje on podržava, svedoče o rastućoj tendenciji zaokreta ulevo – uključujući i krajnju levicu, koja je otvoreno kritički nastrojena prema kapitalizmu kao takvom. Soroš aktivno prmoviše posthumanizam, rodnu politiku, kulturu poništavanja, feminizam i sve moguće vrste antiverskih pokreta. On sve ovo zastupa u ime napretka.

Tako smo sa Sorošem stigli na potpuno suprotnu stranu liberalizma.

Ako je Poper sličan Hajeku, a Soroš Poperu, onda su Hajek i Soroš dva ekstrema. Jedan (Hajek) zagovara tradiciju, radikalno je protiv bilo kakvih projekata i skeptičan je po pitanju napretka kao takvog (jer niko ne može da bude siguran da li neko kretanje predstavlja napredak ili nazadovanje). Drugi (Soroš), nasuprot tome, zagovara progres i liberalni projekat koji se može nazvati krajnje levi liberalizam.

Sva trojica su protiv Druge i Treće političke teorije, ali izgleda da je, nakon pobede nad njima, zmija krenula da grize sopstveni rep. Soroš napada sve što je Hajeku bilo drago i od suštinske važnosti. Sve ovo je bilo jasno u slučaju Trampa. Soroš je smatrao da je Tramp njegov glavni neprijatelj, što znači da mu je neprijatelj i niko drugi nego Hajek. Tramp, na kraju krajeva, uopšte nije antiliberalan. Nema ničeg nacional-boljševičkog u njegovom stavu. On je čist liberal Hajekove sorte – ali ne Soroševog tipa.

To je vododelnica između Hajeka (liberalizam 1.0) i Soroša (liberalizam 2.0).

Individua i dividua

Usmerio bih Vašu pažnju na još nešto važno: na problem individualnog, kako je „rešeno“ u obe ideologije – u liberalizmu 1.0 i liberalizmu 2.0. Klasični liberalizam postavlja individualno u središte društva. Figura pojedinca (individue) u društvenoj fizici igra istu ulogu kao atom u fizici. Društvo se sastoji od atoma/individua, koje predstavljaju jedinu stvarnu i iskustvenu osnovu naknadne društvene, političke i ekonomske konstrukcije. Sve se može svesti na individualno. Takav je zakon.

Imajući to u vidu, lako je shvatiti etiku liberalizma koja je u temelju liberalnog razumevanja normi i napretka. Ako je individua glavni subjekat političke teorije, onda ona mora da se oslobodi svih veza sa kolektivnim entitetima, koji ograničavaju individualnu slobodu i uskraćuju individui prirodna prava. Istorijski gledano, sve moguće institucije i pravila su stvorili pojedinci (Tomas Hobs), ali su u tom procesu stvorili i neku moć koja ih ograničava, a pravi primer toga je država (iz Levijatana). Međutim, sve društvene strukture – zajednice, sekte, crkve, imanja, zanimanja, a u novije vreme i klase, nacionalnost i rod – imaju istu ulogu – oni uzurpiraju slobodu pojedinca (individue), nameću mu (njoj) lažne mitove i „kolektivni identitet“. I zato svaka borba protiv bilo kog kolektivnog identiteta jeste moralna obaveza liberala, a napredak se meri time da li je ta borba uspešna ili nije.

Ovakva logika je glavna potka liberalizma. Do kraja 20. veka su sprovedene glavne tačke oslobađanja pojedinca (individue). Tradicionalni pre-moderni evropski poredak je poražen i potpuno uništen još početkom 20. veka. Pobeda nad fašizmom 1945. godine i pobeda nad komunizmom 1991. godine označavaju dve simboličke tačke oslobađanja pojedinca od nacionalnog i klasnog (etatističkog) identiteta (ovog puta kao veštačkih identiteta koje su stvorile modernističke neliberalne ideologije). Evropska unija je stvorena kao spomenik ovoj istorijskoj pobedi. Liberalizam je postao njena implicitna, a ponekad i eksplicitna ideologija.

Tu se zaustavlja pobednička istorija liberalizma 1.0. Pojedinac (individua) je oslobođen. Kraj istorije nikada nije bio bliži. Nema više formalnih neprijatelja izvan liberalizma. Ideologija ljudskih prava zagovara da je priznavanje gotovo jednakih prava svakom ljudskom biću izvan nacionalnih jurisdikcija (takva je i glavna ideološka osnova masovnih migracija).

Tada su liberali shvatili da pored svih njihovih pobeda još uvek postoji nešto kolektivno, neki zaboravljeni kolektivni identitet kojeg isto treba uništiti. Dobrodošli u rodnu politiku. Biti muško ili žensko znači definitivna pripadnost kolektivnom identitetu, koji upućuje na jake društvene i kulturološke prakse. To je novi izazov za liberalizam. Pojedinac (individua) treba da se oslobodi i od pripadnosti polu, jer je pripadnost polu je i dalje nešto objektivno. Pol/rod treba da bude neobavezan i isključiva posledica ličnog (individualnog) izbora.

Ovde počinje rodna politika koja suptilno menja sâmu prirodu postavke individualnog. Postmodernisti su bili prvi koji su ukazivali da je liberalna individua muška, racionalistička konstrukcija. Da bismo je „humanizovali“ (ovde smo još uvek u zoni ljudskog), nove emancipatorske prakse ne samo da treba da prevaziđu ravnopravnost polova, već i da u potpunosti zamene staru dobru jedinku novom, čudnom i izopačenom (kako se čini) konstrukcijom.

Jednostavno izjednačavanje društvenih mogućnosti i uloga muškaraca i žena, uključujući pravo na slobodnu i voljnu promenu pola, ne rešava problem. I dalje će „tradicionalni“ patrijarhat prevladati u definisanju racionalnosti, normi, itd. Stoga su postmodernisti – Delez, Gatari i drugi – došli do zaključka da oslobađanje pojedinca (individue) nije dovoljno. Sledeći korak je oslobađanje ljudskog bića, ili, još bolje, „živućeg entiteta“ od individualnog.

Sada dolazimo do trenutka konačne zamene individue polno neobaveznim rizomskim entitetom, nekom vrstom mrežnog identiteta. A poslednji korak će biti zamena ljudi uvrnutim postljudskim bićima – mašinama, himerama, robotima, veštačkom inteligencijom i drugim vrstama genetskog inženjeringa.

Sedamdesetih i osamdesetih ovo je bilo avangardno istraživanje ekstravagantnih francuskih filozofa. Devedesetih je postalo važan pravac u domenu kulture i društva u zapadnim zemljama. U Bajdenovoj kampanji, ovo je već zaokružena ideologija napadnog, nadolazećeg i novog postljudskog entiteta koji više ne slavi pojedinca (kao u liberalizmu 1.0) – već tehnocentričnog, polno neobaveznog, postindividualnog dividuuma. Autori sa levice, kao što su Antonio Negri i Majkl Hart (koje sponzoriše i promoviše isti DŽordž Soroš) intelektualno su pripremili teren za ove pojmove. Ali sada oni prihvataju i sâm veliki kapital, bez obzira što su u početku bili njegovi protivnici.

Linija između individue i dividue ili između još uvek ljudskog i već postljudskog jeste glavno pitanje paradigmatskog zaokreta od liberalizma 1.0 ka liberalizmu 2.0. Tramp je bio ljudski individualista, koji brani pojedinca u još uvek starom ljudskom kontekstu. Možda je bio i poslednji. Bajden zagovara dolazak postljudskosti i dividualizma.

Četvrta politička teorija

Poslednje redove o ovoj zaista važnoj temi posvetiću Četvrtoj političkoj teoriji i njenom razvoju u sadašnjem ideološkom kontekstu. U normativnom smislu, Četvrta politička teorija usmerena je protiv svih oblika modernizma i Moderne kao takve. Međutim, imajući u vidu stvarne pobede Prve političke teorije nad rivalima, kojima je osigurala status jedinog naslednika glavnog duha Moderne (Aufklärung), Četvrta politička teorija je otvoreno i radikalno antiliberalna.

Ako nacional-boljševizam smatramo prvom fazom ideološkog političko-filozofskog promišljanja protiv činjenice konačne pobede liberalizma nad komunizmom 1991. godine u svoj svojoj metafizičkoj dubini, onda je Četvrta politička teorija očito druga faza istog vektora. Glavna razlika je u tome što Četvrta politička teorija odbacuje boljševizam, nacionalizam ili bilo koju mešavinu ova dva, približavajući se tako pozitivnoj alternativi globalnoj pobedi liberalizma. To je posledica radikalno antimoderne osnove Četvrte političke teorije, što bi trebalo da bude više nego jasno u oblikovanju njenih osnovnih principa, a najmanje u upuštanju u različite kompromise sa postojećim političkim strukturama, bile one desne ili leve. Iskrenu pobedu nad liberalizmom danas ne mogu postići niti desni, niti levi neliberalni populizam. Da bi se tako nešto postiglo, trebalo bi ujediniti neliberalnu levicu i neliberalnu desnicu. Ali liberali na vlasti vrlo budno motre na ovo i uvek unapred pokušavaju da spreče svaki takav potez. Kratkovidost krajnje levih i krajnje desnih političara i grupa samo pomaže liberalima u sprovođenju njihovih zadataka.

Zato, nakon trideset godina ideoloških borbi, mogu svima da predložim odvajanje od nacional-boljševičke scene i neposredan prelazak na sâmu Četvrtu političku teoriju, uz odbacivanje bilo kakvog socijalizma ili nacionalizma i jasnu podršku antimodernom gledištu na političku organizaciju. Toliko je teško ujediniti dekadentne levičare i desničare da bi bilo lakše krenuti od početka i izgraditi Četvrtu političku teoriju kao potpuno nezavisnu i otvoreno antimodernu ideologiju. Ali istovremeno ne bi trebalo da izgubimo iz vida rastući ponor između liberalizma 1.0 i liberalizma 2.0. Čini se da unutrašnje čistke unutar modernizma i postmodernizma vode ka brutalnom kažnjavanju i potpunoj ekskomunikaciji novih vrsta političkih bića – ovoga puta, žrtve će biti sâmi liberali, oni koji se ne prepoznaju u Bajden-Soroševoj strategiji Velikog resetovanja, oni koji odbijaju da uživaju u iščezavanju starog dobrog čovečanstva, starih dobrih pojedinaca, stare dobre slobode ili tržišne ekonomije.

U liberalizmu 2.0 neće biti mesta ni za šta od svega ovoga. On ide ka postljudskom, a svako ko to bude dovodio u pitanje, biće dobrodošao u klub neprijatelja otvorenog društva. U ovome smo već decenijama, i osećamo se manje ili više prijatno. Pa, dobro došli u pakao, novopridošlice! Svaki Trampov pristalica ili obični republikanac se sada smatra potencijalno opasnom personom, isto onako kako se mi već dugo osećamo.

Ovo je važno. Kada insistiramo na prevazilaženju nacional-boljševičkog stava, ne mislimo da budemo prihvatljiviji za liberale. Ne, mi jedino razjašnjavamo sopstveni stav, kako bismo ga učinili doslednijim i u skladu sa dubokim antimodernim principima. Međutim, u sadašnjem prelazu sa liberalizma 1.0 na liberalizam 2.0, ovo bi slučajno moglo imati neke praktične konotacije.

Liberali 1.0 treba da uzmu u obzir činjenicu da Četvrta politička teorija kao svog glavnog ideološkog neprijatelja prepoznaje onu stvarnost koja danas oličava sve ono što liberali mrze i zbog čega pate. Trampizam i uopšte ljudski individualistički liberalizam sada su na udaru. U očima sorošoida i bajdenoida, oni su skoro isto što i nacional-boljševici i ostali. Ne prave razliku. Poslednja rečenica im je – biti neprijatelj otvorenog društva. To se ne može promeniti. Zato je krajnje vreme da se uzme u obzir činjenica da liberali 1.0 više nisu poštovani građani kapitalističkog status quo. Liberale 1.0 sada šalju u egzil, u politički geto – šalju ih kod nas.

To što Četvrta politička teorija poziva na ponovno preispitivanje čitavog toka Moderne ne podrazumeva nužno sprijateljivanje sa komunistima i nacionalistima u tom getu. Jer, ovde se ne radi o nacional-boljševizmu. U Četvrtoj političkoj teoriji se radi o konačnoj borbi za ljudskost i protiv liberalizma 2.0 – upravo o onome o čemu mislite da se radi. Od sâmog početka radilo se o vrsti kompromisa kako bi se „nacionalizam“ uključio u pobunu protiv savremenog sveta. Evola je dobro objasnio razloge i ograničenja svega toga. Nije bio ništa manji – a možda ni daleko veći – kompromis uključiti i antiliberalnu levicu, tj. socijaliste i komuniste, ako su iskreno kontrahegemonistički usmereni.

Sada možemo da napravimo još jedan korak: da nam pridruže i liberali 1.0. Da bi oni ovo izveli, ne moraju da postanu neliberali, filo-komunisti ili zagriženi nacionalisti. Ništa slično tome. Svi mogu da se drže svojih starih predrasuda, koliko god im je volja. Četvrta politička teorija predstavlja jedinstvenu poziciju gde je prava sloboda dobrodošla. Sloboda da se bori za socijalnu pravdu, sloboda da se bude rodoljub, sloboda da se brani država, crkva, narod, porodica, sloboda da se ostane čovek i sloboda da se postane i nešto drugo. Sloboda više nije na njihovoj strani. Liberalizam 2.0 je neprijatelj slobode. Pa, hajde da ne izgubimo tu vrednost. To je najveća vrednost, jer je suština ljudske duše i ljudskog srca. Sloboda nam otvara put ka Bogu, ka svetom, ka ljubavi.

Ako sloboda mora da bude i politička, neka to postane naš glavni slogan.

(Standard.rs)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)