OPASNOST DUETA BAJDEN-HARIS: ,,Razulareni neurotici sa nuklearnim bojevim glavama"

Novosti online

09. 02. 2021. u 13:19

ОПАСНОСТ ДУЕТА БАЈДЕН-ХАРИС: ,,Разуларени неуротици са нуклеарним бојевим главама

Foto: Tanjug/AP

ISTORIČAR i publicista prof. dr Srđa Trifković napisao je u autorskom tekstu za "Novi standard" da neokonzervativno-neoliberalni duopol pod režimom DŽo Bajden- Kamala Haris neurotično je hiperaktivan i još uvek uveren da se globalna hegemonija može nametnuti kao „moralno“ utemeljena.

NJegov tekst prenosimo u celosti:

Brežnjev i njegovi drugovi iz Politbiroa bili su dosadni i glupi, ali su shvatili kad je bilo vreme da se povuku. NJihovi savremeni baštinici u Vašingtonu su ludi i opasni

Leonid Iljič Brežnjev predsedavao je nepovratnim opadanjem SSSR-a tokom svojih 18 godina na vlasti, najpre kao generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza, a potom i kao predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta. Bio je dve godine mlađi kada je umro 1982. godine od DŽozefa Bajdena sada. Međutim, baš kao i trenutni stanovnik Bele kuće, mnogo pre svoje fizičke smrti Brežnjev je postao otelotvorenje korumpiranog političkog establišmenta jedne velike sile u opadanju, naizgled moćne države koja je trulila iznutra. Baš kao i Bajden danas, u svojim poslednjim godinama Brežnjev je bio senilna ruina, nesposobna da sastavi koherentnu rečenicu a kamoli da se dokopa neke originalne ili interesantne misli.

Autoru ovih redova je sećanje na druga Brežnjeva bilo neodoljivo evocirano govorom DŽozefa Bajdena o spoljnoj politici, održanom pred Stejt departmentom 4. februara. Neke od ključnih delova te besede valjalo bi kritički preispitati kako bi se razjasnila paralela sa Brežnjevim i kako bi se istakle zabrinjavajuće implikacije.

Iracionalni zadatak

„Popravićemo naša savezništva i ponovo se angažovati širom sveta“, najavio je Bajden, „ne da bismo se suočili sa izazovima jučerašnjice, već današnjice i sutrašnjice. Američko predvodništvo mora da se odupre sadašnjoj pojavi rastuće autoritarnosti, uključujući sve smelije ambicije Kine da se nadmeće sa Sjedinjenim Državama i rešenost Rusije da udari na našu demokratiju i omete njeno funkcionisanje.“

Nasuprot Bajdenovoj najavi da će se baviti izazovima današnjice i sutrašnjice, obnova globalnog angažovanja da bi se reafirmisalo „američko vođstvo“ predstavlja izrazito jučerašnji izazov. Podseća nas na trideset godina staro proglašenje novog svetskog poretka, predvođenog SAD, od strane DŽordža Buša starijeg. Deceniju kasnije, njegov sin DŽordž V. Buš bio je za nijansu žešći u utopističkim sanjarijama kada je najavio svoju nameru da „pretvori ovu epohu američkog uticaja u mnoge generacije demokratskog mira“. Potom smo 2007. godine imali najavu Baraka Obame da sledi obnova američkog globalnog liderstva. NJegova administracija je 2016. čak tvrdila kako je „preusmerila i potvrdila američko vođstvo u svetu“.

Foto: Hepi TV Printskrin

Opsesija američkim globalnim vođstvom nije nikakav „izazov“. To je samoproglašeni i iracionalni zadatak bez utemeljenja u ma kakvom tradicionalno razumljivom konceptu nacionalnog interesa Amerike. Zasnovan je na neokonzervativno-neoliberalnoj narcisoidnoj fantaziji da SAD nisu samo tobože izuzetna nacija, nego štaviše i nezamenjiva nacija (sa implikacijom da su sve druge zamenjive). Takva oholost je u istoj ravni sa tvrdnjom komunista, koju je sažeo Fidel Kastro 1963, da SSSR predvodi sve narode koji se bore za mir i bolji život. „Zato vam svi narodi moraju biti zahvalni“, reče Kastro na mitingu u Bratsku, u Sibiru. „Zaslužujete zahvalnost svih zemalja!“

U istom duhu, najava DŽozefa Bajdena da će ustati protiv „rastuće autoritarnosti“ u svetu svojevrsni je eho tvrdnje Leonida Brežnjeva da je SSSR na čelu „pravedne borbe naroda sveta protiv imperijalizma, za mir i demokratiju“. Ima, uistinu, jezive ironije u činjenici da Bajden poziva na okupljanje oko SAD protiv „autoritarnosti“ Kine, Rusije i drugih, upravo u času dok njegov režim predsedava munjevitim pretvaranjem Amerike u zrelu neoliberalnu sintezu fašizma i boljševizma – naravno, sve u ime zaštite „naše (američke) demokratije“. Eto nam povoda za istu vrstu gorkog osmeha koju je pozivanje druga Brežnjeva na „mir i demokratiju“ pre pola veka izazivalo kod političkih zatočenika po sovjetskim logorima i ludnicama.

Foto: EPA

Protivno Bajdenovim tvrdnjama, „rastuće ambicije Kine da se nadmeće sa Sjedinjenim Državama“ nisu plod navodne „autoritarnosti“ Pekinga. Kineska strategija je očekivani i neizbežni odgovor jedne velike i neumoljivo rastuće svetske sile na američki posthladnoratovski pokušaj uspostavljanja globalne hegemonije, takođe poznate kao „dominacija punog spektra“. Reakcija Pekinga na tako drzak izazov ne bi bila ništa drugačija taman i da su u kontinentalnoj Kini na vlasti naslednici Čang Kaj Šeka i Kuomintanga, umesto Maovi nacionalkomunisti.

Istorija nas uči da je uzaludno, a na kraju i samoporažavajuće za silu koja teži očuvanju statusa kvo da pokušava da spreči geopolitička prilagođavanja koja odražavaju novu distribuciju ekonomske, političke i vojne moći u realnom prostoru. Odbijanje Bajdenovog spoljnopolitičkog tima da prihvati da će SAD morati da žive sa Kinom kao jednakom, a pre ili kasnije možda i jačom supersilom, sada je očigledno. Daleko od ispoljavanja „globalnog vođstva“ SAD, Bajdenov govor je dodatni dokaz destabilizujućeg odbijanja intervencionističkog duopola da shvati realnost i posledice brzog uspona Kine. Pod novim režimom u Vašingtonu, avaj, sve manje je verovatno da će SAD i Kina moći da urede svoje odnose, u godinama i decenijama koje dolaze, bez jednog velikog rata.

Sličnost sa Brežnjevim

Prema sastavljačima Bajdenovog govora, međutim, pristup koji ne dopušta mogućnost izazova američkoj dominaciji samo reflektuje diplomatiju ukorenjenu u najdragocenijim demokratskim vrednostima Amerike: „odbrana slobode, zalaganje za davanje šanse svakome, odbrana univerzalnih ljudskih prava, poštovanje vladavine zakona i tretiranje svake osobe kao dostojanstva vredne individue“.

„To je temelj naše svetske politike – naše globalne moći“, rekao je Bajden. „To je naš neugasivi izvor snage. To je stalna prednost Amerike. Iako su mnoge od ovih vrednosti bile pod intenzivnim pritiskom poslednjih godina… američki narod će iz ovog momenta izaći jači, odlučniji i bolje opremljen da ujedini svet u borbi za odbranu demokratije, pošto smo se za to i sami borili“.

Sve navedeno je od svake stvarnosti razdvojeno fraziranje u izrazito sovjetskom stilu. U rangu je tvrdnje da je „prva država socijalizma“ vodila svoju spoljnu politiku u interesu oslobađanja ugnjetenog radnog naroda širom sveta. Zavet da se „ujedini svet“ u ime jedne ideološke apstrakcije snažno asocira na Brežnjevljevu doktrinu iz 1968. godine. NJen autor proglasio je za obavezu socijalističkih zemalja da „sloboda odlučivanja o oblicima razvoja njihovih zemalja“ ne sme da ugrožva interese socijalističkog progresa drugde: „zakonske norme ne mogu se tumačiti usko, formalno, izolovano od sveopšteg konteksta klasne borbe u savremenom svetu“.

U stvarnom istorijskom iskustvu, međutim, ne postoji bilo kakva korelacija između ideoloških apstrakcija postmoderne epohe – „zalaganja za davanje šanse svakome“, „odbrane univerzalnih ljudskih prava“, „tretiranja svake osobe sa dostojanstvom koje zaslužuje“, itd. – i kapaciteta države da sprovodi efektivnu diplomatiju, a kamoli njene sposobnosti da se uzdigne u „svetku silu“.

Foto: EPA

U realnosti, najmoćnije i najotpornije države u istoriji – Egipat, Persija, Rim, Vizantija, Francuska, Engleska, imperije koje su izgradile Španija, Austrija, Japan i iznad svih Kina – bazirale su svoju moć i izdržiljvost (naravno, Kina to i dalje čini) na vazda važećim principima velike strategije. Bile su uspešne jer su bile u stanju da svoje političke, vojne, ekonomske i moralne resurse koriste na izbalansiran i proporcionalan način, promišljeno, u cilju zaštite i jačanja svojih racionalno definisanih bezbednosnih i ekonomskih interesa.

Bez obzira na svoju geografsku poziciju, na period u istoriji ili razlike kulturnog konteksta, uspeh svih tih velikih sila bio je baziran na pridržavanju njihovih elita bezvremenim i univerzalnim vrednostima časti, patriotizma, lojalnosti, muževnosti, poštovanja autoriteta, istinitosti, požrtvovanja, discipline i vere. U skladu sa tim vrednostima, samo za osobe koje su bile spremne i voljne da ih prihvate i ličnim primerom slede smatralo se da zavređuju „dostojanstvo“ i „šansu“. Poštovanje ovih vrednosti bilo je – savršeno opravdano – preduslov za uživanje bilo kakvih prava.

Ovo je svetlosnim godinama udaljeno od zaključnih komentara DŽozefa Bajdena, prema kojim „smo obasjali svetlošću lampe slobode ugnjetene ljude“ poput LGBTQI… tipova, ili njegovog hvalisanja „ukidanjem mrziteljske, diskriminatorske zabrane ulaska u SAD muslimanima“ (lažna tvrdnja), kao i njegovog obećanja „da prepozna i reši sistemski rasizam i rak-ranu belačke suprematije u našoj zemlji“:

„Sve je to bitno za spoljnu politiku jer kada budemo održali samit demokratije u ranim danima moje administracije kako bi okupili nacije sveta da odbrane demokratiju globalno, da suzbiju napredak autoritarnosti, bićemo mnogo kredibilniji partner… Amerika više ne može da priušti da bude odsutna na svetskoj pozornici.“

Arhiva

Kad se sve sabere i oduzme, glavna razlika između SSSR-a Leonida Iljiča Brežnjeva i Amerike DŽozefa Bajdena jeste u ograničenom dometu moći sovjetskog lidera. NJegova doktrina primenjivala se samo na „socijalističku zajednicu“, nasuprot neograničenom dometu „odbrane demokratije u svetu“. Nema tog interesa „svetskog socijalizma“ koji može da nadmaši „univerzalna prava“ u pogledu odlučivanja gde i kada intervenisati. „Socijalistička zajednica“ koju je predvodio Brežnjev završavala se na Elbi. Globalna demokratska zajednica za kojom žudi novi režim u Vašingtonu ne zaustavlja se nigde.

Ka svetskom totalitarizmu

Govor DŽozefa Bajdena od 4. februara 2021. pružio je ideološku osnovu i zrelo razvijen samoreferentni okvir za politiku trajnog globalnog intervencionizma SAD u pohodu za postizanje kultur-marksističkog svetskog totalitarizma. NJegove tvrdnje isključile su bilo kakvu smislenu debatu o korelaciji između ciljeva i sredstava američke moći: i jaki smo i vrli, poruka je režima, naše namere oblikovane su progresivnim vrednostima, a ne samo pukim interesima. Receptura je spremna za besmislene ratove izazvane ideološki zaslepljenom kvazielitom loše obrazovanih, emotivno i mentalno nestabilnih ljudi u samom srcu američkog aparata donošenja odluka.

Tek proklamovana Bajdenova doktrina pati od istog problema kao i Brežnjevljeva doktrina od pre pola veka. Svaki čin otpora – a biće ih mnogo u godinama koje dolaze – podriva kredibilitet i samopouzdanje samoproglašenog hegemona. Nakon što je „Praško proleće“ ugašeno sovjetskim tenkovima avgusta 1968. godine, tik ispod sive fasade real-socijalizma, ljuti antisovjetizam bujao je širom Istočne Evrope. U to vreme i tokom dve decenije koje su usledile, članovi sovjetskog Politbiroa bili su tromi starci, lišeni ideja i nesvesni izazova sa kojim će se njihova hegemonija ubrzo suočiti.

Foto: EPA

Za razliku od sovjetskih staraca Brežnjevljeve epohe, neokonzervativno-neoliberalni duopol pod režimom Bajden-Haris neurotično je hiperaktivan i još uvek uveren da se globalna hegemonija može nametnuti kao „moralno“ utemeljena, ničim ograničena i samoopravdavajuća misija. To je ludilo.

Leonid Brežnjev i njegovi drugovi iz Politbiroa bili su dosadni i glupi, ali su 1980-ih njihovi naslednici bili dovoljno racionalni da shvate da je vreme da se povuku. NJihovi savremeni baštinici u Vašingtonu su ludi, bukvalno. Razulareni neurotici sa nuklearnim bojevim glavama. Oni stoga nikada neće otići „u tu dobru noć“ (aluzija na pesmu o umiranju Dilana Tomasa, prim. prev.) bez nekog velikog loma.

Međutim, quos deus vult perdere, dementat prius. Ima nade.

(Novi standard)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (4)

SAMO JE ADOLF MRTAV NACIZAM NIJE NI UMIRAO

09.02.2021. 13:33

To je najbolje pokazala nacisticka propaganda, pred izbore i za vreme izbora u SAD. Propaganda je (uz kradju) pobedila, duboka je drzava dobila svoje poltrone.

Brajko

09.02.2021. 13:49

Slagali se s politikama velikih sila ili ne jedno je sigurno da one imaju kontinuitet i da svoje lidere ubrajaju u svoje nasledje prema kome se odnose s postovanjem i kada lideri sidju sa scene. Neki medju velikim silama imaju respekt pa cuvaju kult licnosti a neki ne mere rep mrtvom vuku kao male zemlje, vec mu daju sansu da se brani kada je to u opstem interesu.

milivoje

09.02.2021. 14:48

pravo u metu.veliki kad odlaze nisu ni svesni da odlaze. breznjev i njegov sovjetski savez nisu ni slutili da ikada mogu da se uruse. komunizam i sirenje njegovo trebalo je da bude vecno. a urusise se. tako i sjedinjene americke drzave i bajden i njegovi neoliberali misle da vladju u beskrajon. a ne mogu. i nece da shvate da su stigli do kraja puta...

Braco

09.02.2021. 14:59

Ljudi moji. Bajden je stavljen za kandidata samo zato sto je bio podpredsjednik Obame. On je totalno izlapeo cica koji suruje sa svim a koji mu plate dobro kao i njegovom sinu nteru koji je obicna propalica. Bajden je bio u kongresu 47 godna i nista nije uradio politicki. Njegova politika je strpala nejveci broj crnaca u zatvore u istoriji Amerike. On je samo pion u igri demokrata da skinu Trampa. Tramp jeste malo udaren, ali je njegova administracija podigla nivo ekonomije SAD na najveci nivo u istoriji. Nikad nezapolsenost nije bila manja i manji broj nezaposlenih crnaca. Poceli su da vracaju vojsku kuci i da ciste smece ispred svojih vrata a ne da glume svijetske policajce. To Demokratama ne odgovara.