ĆOPIĆ JE VELIKO BLAGO: Miladin Ćulafić, dobitnik nagrade zadužbine sa imenom velikog pisca za zbirku "Preko granice"

D. Bogutović

15. 03. 2021. u 10:27

VIŠE od pet decenija (1939) ispisuje prozne stranice duboko inspirisane - leksikom, likovima, prirodom, običajima - dva kraja u kojima je živeo. U detinjstvu, u severnom delu Crne Gore, a kasnije u Bosni, gde je radio kao profesor književnosti. To odlično pokazuje i zbirka priča "Preko granice", u izdanju SKZ, za koju je nedavno dobio prestižnu nagrada Zadužbine "Branko Ćopić".

ЋОПИЋ ЈЕ ВЕЛИКО БЛАГО: Миладин Ћулафић,  добитник награде задужбине са именом великог писца за збирку Преко границе

Foto Printskrin

Ovaj pisac se, kako dobro primećuje urednik Dragan Lakićević, pridružio srpskim prozaistima (Matavulj, Kočić, Glišić, Ćopić, Ćosić...) čija su dela prepuna domaćeg duha, dubokih slika podneblja, prirode i života u oskudnim uslovima. Drukčiji i svoj, ni odveć moderan, niti staromodan, Ćulafić brusi priču, doteruje, skraćuje i bira.

- U mom detinjstvu, u zavičaju, čitane su, uveče, uz petrolejku, junačke narodne pesme. Narod je čitao (slušao) svoje pesme. Čita neko, zadihano, onim pomalo guslarskim tonom. Pa se tu, bogami, i otplače. Bilo je sve to - kako se tada živelo - velika škola! Kakve su samo bile one udovice: vrati se, sa četvoro-petoro dece, iz bežanije, bukvalno, na zgarište. I nisu se žalile. Dobro sam - kaže - đeca su mi živa i zdrava. Ona zna da nečija deca nisu živa ili nisu zdrava, pa kako da se ona žali. Pa one mobe, koje su bile, i rad i pomoć, i svečanost. Sve se radilo s pesmom. Svaka voćka, svake godine, rađala. I kad je pritešnjena, pritisnuta, divljinom.

Prisećajući se tih davnih dana, Ćulafić kaže kako je njih šestoro dece bilo više okrenuto šumi i planini no selu i celo leto su provodili po travuljinama i vrelim kamenjarima. U takvoj sredini pripovedanje je zavoleo od najboljih pripovedača, od pravog seljaka kod koga, kako kaže, jezik nije cilj da pokaže kako je rečit i mudar, već sredstvo da se nešto ispriča.

- I ne priča on o politici, o onome što je sinoć bilo na televiziji - on priča, o zemlji i nebu, o drvetu (kakvo je i za šta je dobro koje drvo), o voćki i zverki, o kravi i konju - (šta čini krava svojim mlekom, i konj, svojom snagom), za sirotinju.

Na pitanje koji je pisac na njega najviše uticao, Ćulafić odgovara da je to Andrić:

- On je, inače, valjda, onaj, od koga se, u mnogo čemu, može najviše naučiti. A i Branko Ćopić je jedno naše veliko blago, jedinstveno. To je nezamislivo, dokle se prostrlo ono što je iscurilo iz njegovog pera, tu su decenije, pa koliko prevoda o kojima mi pojma nemamo. Koliko je samo ljudi nasmejao! Koliko samo vredi ona jedna njegova dosetka! "Rođen sam", kaže Ćopić, "1915. godine, u selu Hašanima, pod Grmečom, u siromašnoj seljačkoj porodici, u stvari, ja, tada, nisam ni znao da smo mi siromašni - to sam poslije pročitao u biografiji". Ili kaže: "Ja ti, brate, volim one ljude kao onaj, što mu je prešao točak od kamiona preko stomaka, pa pritrče ljudi, i jedan ga pita kako se oseća, a on kaže, pokazujući na stomak: Dobro, jedino, kad se nasmejem, ovde me zaboli."

Uz tragično osećanje života dato kroz sudbine ljudi kojima prilike nikako nisu bile naklonjene, u ovim pričama ima i humora, i to izvornog i presnog.

- E baš zato, zbog te tragičnosti života, morao se čovek braniti humorom. Da neku glupost prevaziđe svojim duhom; da neku muku preokrene na mudrost. Kaže jedan: "Moj otac, kada je umro, ostavio je sto miliona". "Nije to ništa", kaže drugi, "moj otac, kad je umro, ostavio je - čitav svet". I, za kraj, ovakav primer humora - opet anegdota: Sa reputacijom velikog muzičara, poljski pijanista, kaže jednom: "Petnaest godina mi je trebalo da se uverim kako nemam dara za muziku". "I šta si onda uradio?", pita ga prijatelj. "Ništa", kaže Panderevski, "bilo je već prekasno, u međuvremenu sam postao slavan".

PEŠICE 25 KILOMETARA

- A i od onog pešačenja, dok smo išli u gimnaziju u (tada) Ivangradu, nije pravljeno nikakvo pitanje: u subotu, po mrazu i mećavi, 25 kilometara do kuće, sutradan, u povratku, još toliko (a u ponedeljak - "fizičko vaspitanje") - i sve je to bilo, nešto najobičnije, najprirodnije" - kaže Ćulafić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Komentari (0)