ČETKICOM JE ZAUSTAVLJAO VREME: U Parizu preminuo srpski slikar Marko Stupar (85)

Goran Čvorović dopisnik iz Pariza

08. 03. 2021. u 23:17

ЧЕТКИЦОМ ЈЕ  ЗАУСТАВЉАО ВРЕМЕ:  У Паризу преминуо српски сликар Марко Ступар (85)

Foto G. Čvorović

UĐEM u sliku i tražim samoga sebe. I prava je radost kada ostvarim kontakt četke, slike, sebe i sveta.

Uvek mi je bila želja da ljudi na mojim slikama šapuću, a da se njihov žamor čuje s platna. Da među sobom uspostavljaju dijalog i humane odnose. Nažalost, danas je sve manje intime i nekadašnje finoće.

Tako je, u jednom od svojih intervjua koje je rado davao za "Novosti", govorio veliki srpski i francuski slikar Marko Stupar (85), koji je u nedelju uveče preminio u Gradu svetlosti. Vest o njegovoj smrti saopštila je juče slikareva porodica.

Stuparu je pre nekoliko dana iznenada pozlilo, a preminuo je u pariskoj bolnici "Sen Luj", u prisustvu svojih najbližih, supruge Adne i kćerke Nataše.

Foto Privatna arhiva

Intimista i urbani impresionista, verni beležnik pariskog pulsa, četkicom je zaustavljao vreme. Na Monmartru je bio u svom prirodnom okruženju. NJegovo slikarstvo je bilo monmartrovsko, ali ne samo. Ima na njegovim platnima i njegovog rodnog kraja, i Venecije, i atlantske obale, i Beograda. Slikao je dorćolske motive i Terazije iz hotela "Moskva".

Rođen je 1936. godine u Bosanskom Petrovcu. Imao je teško detinjstvo. Odmah posle rata ostao je bez oca.

- Stradalo mi je mnogo rodbine. Iz mog kraja su napunili Jasenovac! Krajina je mnogo propatila. Obnavlja se to kod nas. Taj naš vrući Balkan! Večito smo u koncentričnim krugovima. I stalno stradamo. Sutra će, evo, tragična godišnjica "Oluje" - rekao je kada smo poslednji put razgovarali u avgustu prošle godine.

Šoljica iz Venecije

- Ranoranilac sam, ustajem već oko sedam. Dete sam sa sela i navike su ostale. Sve počinje od kafe. Tad pravim koncepciju dnevnog plana bez obaveza - govorio je. A tu prvu jutarnju kafu uvek je pio iz iste šoljice.

- Poklonio mi je, početkom osamdesetih, gazda čuvenog kafea "Florijan" u Veneciji. Mislio je da obožavam njegov restoran, a ja sam tu dolazio skoro svakoga dana, da bih se divio Orsonu Velsu!

U Parizu je živeo i radio više od pola veka. Pošao je neizbežnim putem svoje umetničke generacije. Došao je na tri meseca i ostao. Voleo je Rusiju, svoje slovensko poreklo i onu pravu Francusku.

Pariz, njegove ulice, trgovi oko kojih život neprestano kruži, parkovi, kafei u kojima bukti umetnost, neprestano su ga inspirisali.

- Pariz je za uvek. Grad koji živi više života odjednom. I svaki život ima svoje boje i svoje vreme - smatrao je.

Foto Privatna arhiva

A kada bi ga pitali šta ga to inspiriše na mrkom asfaltu, bez premišljanja bi odgovarao:

- Sve! Sva ta vreva, kamioni, atmosfera, zagađenje. Sve skupa. Gradska prašina. To je naša realnost. Ko hoće da slika život, onda je to grad više nego priroda. Više je tu dinamike i života. Pogledaš detalj u gradu i vidiš sliku!

Pariz je, zbog korone, u međuvremenu, utihnuo. U toj tišini, otišao je i Marko. Imao je svoje viđenje na pandemiju.

- Samo Bog zna šta radi. Kažnjeni smo strašno. Preterali smo u bahatosti - govorio je, ističući da je svet zahvatila velika duhovna kriza, da ljudi više ne veruju ni u šta.

Mnogo je voleo Srbiju i svoj Grmeč. Žalio zbog stradanja svog naroda. Isticao da, kad se ode daleko, ljubav prema poreklu bude još jača.

- Nisam verovao da ću ostariti - pričao je, prisećajući se golgote iz detinjstva.

Želeo je da još jednom poseti Beograd, Banjaluku.

- Kad bih mogao "Orijent ekspresom"! Imam osećaj da će svim sjajem jednom ponovo kliznuti niz šine - poverio se.

Želja mu se nije ispunila.

Bili su čast i zadovoljstvo svih ovih godina popiti čašu vina u bašti restorana sačuvanog u ramu Markove slike.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)