KNJIŽEVNA KRITIKA: Minijature velegrada - Vasa Pavković, "Eho Beograda"

Slađana Ilić

15. 12. 2020. u 17:11

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Минијатуре велеграда - Васа Павковић, Ехо Београда

Knjiga "Eho Beograda"

U knjizi kratkih zapisa Vase Pavkovića "Eho Beograda" zaista odzvanja savremeni Beograd. NJihov pripovedani centar su Knez Mihailova, takozvana Štrafta, Ulica Đure Jakšića, Obilićev venac, Čika LJubina i Zmaj Jovina, no, o senzibilitetu i stanju duha Beograda saznajemo i iz minijatura koje se odvijaju u njegovom dinamičnom, često neharmoničnom, aritmičnom krvotoku - u gradskom prevozu.

Atmosferu karakterističnu po živosti, nemiru i nespokojstvu prenose nam junaci pomenutih minijatura. To su svi oni ljudi koje i sami srećemo na beogradskim ulicama, s kojima se mimoilazimo, koji sede po baštama beogradskih kafića, a na koje najčešće ne obraćamo pažnju i sami užurbani, hitajući da ispunimo sve ono što čini naš dan.

Za razliku od nas, bar od većine, pripovedač čija su sva čula namerno otvorena, upija slike Beograda, njegove građane u svim situacijama koje pripadaju "životu koji je upravo u toku".

Tako on beleži sve ono što ima odlike konfliktnosti, nerazumevanja među bližnjima u različitim vrstama relacija - muž - žena, mladić - devojka, prijatelji, ali registruje i trenutke saglasnosti, ponekad i strasti - koje najčešće - nekad spontano, nekad namerno - demonstriraju mladi.

Osim odnosa među ljudima koji su transparentni u vrtlogu svakodnevice, koji se manifestuju neposredno ili putem mobilnih telefona kojima se neprestano komunicira u svakoj situaciji, na bilo kom mestu, pripovedač beleži i slike grada koje nemaju ton već samo sliku. Tako iz prevoza, a u okviru prozora, opaža bezbrižnog mladića koji se nag, ne osvrćući se na bilo šta ili na bilo koga, kreće po stanu zabavljen za njega uobičajenim poslovima. Takođe iz prevoza, samo sada drugog, pripovedač uočava stariji bračni par, pomiren sa životom i sudbinom, koji na ulici blagim pokretima ispravlja svoje prostirke spremajući se da prosi.

Način na koji karakteriše svoje junake, i one koje čuje i one koje samo vidi, iako se oni u velikoj meri samokarakterišu, pokazuje veliko interesovanje pripovedača za njih. Osim što opaža njihove pokrete i izraze lica, osim što analizira situacije u kojima su se našli, pripovedač o njima razmišlja i kada oni više nisu tu, kada sve scene koje su ispunile njegov dan, kao i dan velegrada, uminu, kada se on nalazi u miru svoje sobe, van velegrada, u gradiću posve drugačijem od onog u koji se svakodnevno hita kao u nekakvu radionicu u kojoj, najpre po životnoj nužnosti, svako nešto pravi ili popravlja nastojeći da u metežu, neredu ispunjenom kučinama, i tehničkim uljem, pokušava da nađe odgovarajući šraf.

Dakle, u posve drugačijem ambijentu pripovedač sumira utiske dana, s velikom empatijom i prema onima koji mu nisu bližnji, a koji su ostali u okvirima situacija i prizora koji će ući u priču, koji su u velegradu ostali, jer verovatno i nemaju gde drugde. No, ta pozicija i taj ambijent, koji geografski pripada Srednjoj Evropi, ne čine pripovedača spokojnim - zato što on suštinski pripada velegradu - po različitim osnovama - najpre duhovno, intelektualno, pa i emotivno, i zato što je velegrad u njemu. Upravo je sam pripovedač primer kako jak pečat ostavlja velegrad i kako određuje biće čak i onog ko od njega ima izvestan odmak, ko nastoji da bude objektivan i kome to u velikoj meri polazi za rukom.

Još jedan je razlog pripovedačevog nespokojstva i u povlašćenom ambijentu. Ono je u vezi s nečim što u prizorima zabeleženim u minijaturama nije vidljivo, ali je prisutno. To je sve ono što čini kontrast vidljivom, a što duhovno i pojavno pripada nekim drugim vremenima, kada je Beograd bio svet, a kada su njegovi građani imali osećanje svakovrsne sigurnosti i slobode. Danas je to osećanje, kako zaključujemo na osnovu "Eha Beograda", moguće, izgleda, još samo za onog nagog mladića, dok je u svojoj sobi, a koji ne usmerava svoj pogled, ni uho, na bilo šta što je napolju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)