IN MEMORIAM, ODLAZAK TIHOG PODVIŽNIKA: Profesor Ivo Tartalja (1930-2020)

Radivoje Mikić

10. 11. 2020. u 15:36

ČINI se da osnovnu perspektivu iz koje možemo posmatrati naučnu delatnost profesora Ive Tartalje ništa ne oblikuje bolje od ovih reči njemu tako dragog Eriha Auerbaha, iz ogleda "Filologija svetske književnosti": "Istraživanje stvarnosti sveta zasnovano na naučnim metodama čini sadržaj našeg života; ono je, da tako kažemo, naš mit; jer mi ne posedujemo neki drugi mit koji bi bio od opšteg značaja.

ИН МЕМОРИАМ, ОДЛАЗАК ТИХОГ ПОДВИЖНИКА: Професор Иво Тартаља (1930-2020)

Foto V. Danilov

U sklopu stvarnosti sveta istorija je ono što nas se najneposrednije dotiče, što nas najdublje zanima i najviše doprinosi stvaranju naše svesti o nama samima. Jer ona je jedini predmet u kojem i sa kojim ljudi sasvim neposredno stupaju pred nas. Pod predmetom istorije ovde se ne shvata samo ono što je prošlo, nego neprestano kretanje i događanje uopšte, s tim što je u to uključena i odgovarajuća sadašnjost".

A da je, kojim slučajem, Auerbah bio u prilici da vidi knjigu "Pesma o pesmi" Ive Tartalje, objavljenu 2013. godine, mogao bi u njoj da vidi neposredno ovaploćenje načela za koje se zalagao, budući da u ovoj knjizi, analizirajući tako često pominjane tzv. pesme o pesništvu, Tartalja, očigledno kao zagovornik Geteovog shvatanja svetske književnosti, polazi od antike (Homer, Aristofan) i, preko Šekspira, stiže i do našeg vremena i bavi se delima i onih naših savremenika koji već imaju status nespornih klasika (Prust i Borhes, od stranih, a Zmaj, Dučić, Andrić, Desanka Maksimović, Branko Miljković, od naših pisaca), ali i delima onih pisaca koji su, možda samo zasada, izvan tog polja (Momo Kapor, Dragiša Kalezić, Dragomir Brajković, Dragoslav Dedović).

Foto arhiva

Možda je i samo ovaj detalj dovoljan da steknemo sliku o tome kako je Ivo Tartalja pristupao zadacima u sklopu filološke nauke, iako ćemo potpuniju sliku o tom radu imati tek onda kad uzmemo u obzir i Tartaljino angažovanje na proučavanju tradicije estetičke misli kod Srba ("Đure Daničića lekcije iz estetike"), njegov rad na priređivanju i objavljivanju tako važnih proučavalaca srpske književnosti, kao što su LJubomir Nedić i Bogdan Popović i kad, konačno, imamo u vidu činjenicu da je upravo Ivo Tartalja napisao najbolju knjigu o Ivi Andriću ("Pripovedačeva estetika", 1979) i da je, kao dugogodišnji predavač teorije književnosti na Filološkom fakultetu, napisao udžbenik "Teorija književnosti" (1998). Iako se čini da se kretao u različitim pravcima, Ivo Tartalja je uvek umeo da pronađe ono što je uistinu važno. Znajući vrlo dobro koliko je jedan od naših najboljih kritičara ali i teoretičara književnosti, LJubomir Nedić bio pogrešno tumačen, Tartalja je, priređujući Nedićevu knjigu za seriju "Srpska književna kritika", 1977, u predgovoru na potpuno nov način osvetlio mesto i ulogu ovog kritičara i teoretičara književnosti, videći u njemu začetnika moderne književne misli kod Srba. Iz slične perspektive je pristupao i Nedićevom učeniku Bogdanu Popoviću, priređujući tri knjige u okviru Sabranih dela ovog velikana srpske filologije, ali priređujući i knjigu Vojina Rakića "Bogdan Popović iz razgovora davnih". Priređivačke poslove je Ivo Tartalja radio sa onom vrstom skrupuloznosti bez koje ovakvi poslovi nemaju pravog smisla. A osnovni preduslov za uspeh u ovim poslovima je bila mnogo puta potvrđena Tartaljina dobra upućenost u gotovo sva književnoistorijska pitanja.

Foto arhiva

Ako pak treba tražiti delo u kome je Ivo Tartalja demonstrirao sve svoje potencijale i sva područja svojih raznolikih znanja, onda je to, nema sumnje, knjiga "Pripovedačeva estetika", u podnaslovu nepretenciozno određena samo kao "prilog poznavanju Andrićeve poetike".

Dozvoljavajući čitaocu da jasno raspozna i književno-teorijsku podlogu na koju je studija o Andriću postavljena (a tu podlogu, posebno kad su u pitanju, primera radi, problemi vezani za alegoriju, oblikuju saznanja nastajala u rasponu od antike od naših dana), jednako kao što Tartalja svom čitaocu nudi i niz relevantnih književno-istorijskih uvida, Tartalja posebnu pažnju posvećuje i uključivanju Andrićeve umetnosti pripovedanja i u okvire "zapadno-istočnog divana" i u moguće paralele sa književnim svetom Tomasa Mana. A koliko je opet Ivo Tartalja svoj pogled usmeravao na područja koja su izmicala pažnji drugih proučavalaca pokazuje poglavlje "Semantika imena". Baveći se imenima junaka u "Prokletoj avliji" i vezom između tih imena i junakovog karaktera i sudbine, Tartalja je nastojao da pokaže kako ni najsitnija pojedinost u delima velikih pisaca nije ostavljena bez dublje veze sa celinom dela. I upravo ovakva poglavlja i ovakvi detalji pokazuju svu vrednost Tartaljinih tumačenja srpske književnosti i omogućavaju nam da vidimo da se sa odlaskom Ive Tartalje zatvorila jedna velika stranica istorije srpske nauke o književnosti.

Stranica koju je, tokom decenija, ispisivao jedan tihi podvižnik koji je uvek u prvi plan stavljao ono što mu je bilo najvažnije: uzvišenost predmeta kome odano služi!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)