Kultura

TRAGEDIJA POSLEDNJEG VITEZA I VLADARA SRBIJE: Novo izdanje izuzetne srpske monografije srednjeg veka "Despot Đurađ Branković i njegovo doba"

Boris Subašić

13. 10. 2020. u 10:41

MITSKE slike iz srpskog narodnog predanja ponekada su gusta koprena koja skriva složenu sliku izuzetnih ljudi, njihovih ideja i pregnuća, plemenitih i upravo zato tragično uzaludnih u vremenima "kada su živi zavideli mrtvima".

ТРАГЕДИЈА ПОСЛЕДЊЕГ ВИТЕЗА И ВЛАДАРА СРБИЈЕ: Ново издање изузетне српске монографије средњег века Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба

Tako su zamagljeni i napori, vizija i sudbina despota Đurđa Brankovića, osnivača svetorodne dinastije koji se "svim snagama borio za spas srpske države, a crkva je kanonizovala tek njegove potomke" i "kome je sudbina dodelila da gleda propast Despotovine i tragediju sopstvene porodice".

Ovi jezgroviti citati su uzeti iz knjige velikog srpskog istoričara prof. dr Momčila Spremića "Despot Đurađ Branković i njegovo doba", koja mirne duše može da ponese epitet "srpski Rat i mir". Njegovo delo, koje se u struci smatra našom najboljom monografijom srednjeg veka, najzad je ponovo objavljeno, u biblioteci Sabornik, u izdanju "Službenog glasnika".

Sudbina knjige o propasti srpske Despotovine je sama po sebi metafora. Autor ju je završio 1991. u vreme raspada druge Jugoslavije, rata, sankcija i hiperinflacije, zbog čega je na objavljivanje čekala tri godine. Kada je 1994. najzad odštampana dobila je lavinu pohvala, ali je brzo nestala iz knjižara. Krize i ratovi u poslednjim ostacima jugoslovenske zajednice skrajnuli su Spremićevu sagu. Danas se može reći da bi srpski vladari iz devedesetih mogli mnogo da nauče iz ove knjige, da su je na vreme pročitali.

Spremićevo delo je dinamična, živopisna hronika jednog doba i ličnosti koje su ga obeležile, upotpunjene nenametljivim ali dubokim komentarima autora. Upravo oni rasvetljavaju krvlju isprskanom pozornicu 15. veka sa mnoštvom likova koji ratuju, trguju, zaklinju se na vernost i verolomno menjaju strane.

Prosvećen i nesrećan

TRAGIČNOST despota Đurđa i njegove porodice poklopila se sa tragičnošću srpskog naroda, kaže prof dr Momčilo Spremić:

- Bilo je to zlo vreme verskih isključivosti i ratova, gospodarstva univerzalizma nad individualnom slobodom. U tome svetu uspravno je stajao despot Đurađ, poslednji znameniti vladar srpske srednjovekovne države, prosvećen, raskošan, nesrećan i uman.

- Istorija Srbije u vreme despota Đurđa Brankovića jeste drama propasti srpske srednjovekovne države. Svaka propast je tragična, pogotovu državna, jer je i opšta i pojedinačna. U toj kataklizmi, najtežoj od doseljavanja na Balkansko poluostrvo, pokazale su se neke osobine Srba. Mada su ostali privrženi istočnohrišćanskoj veri i civilizaciji, primili su plodotvorne uticaje zapadnoevropske privrede i borili su se protiv muslimanske najezde, sve dok nisu propali - zapisao je Spremić.

Izuzetnost njegove knjige je u tome što daje i danas aktuelnu sliku međunarodnog položaja Srbije i izvrsnu karakterologiju Srba i naroda sa kojima oni tradicionalno imaju posla u dobru i u zlu. Spremićeva knjiga tera čitaoca da se zamisli nad štetom koju su doneli mitske predstave o Brankovićima, od Vukovog izmišljenog izdajstva, do predstave o despotu Đurđu i despotici Irini "prokletoj Jerini", kao o tiranima koji su hira radi mučili svoj narod terajući ga da gradi tvrđave u neverovatno kratkom roku. Legende ne navode istorijske činjenice da su ti utvrđeni gradovi, među kojima se ističu prestonica Smederevo i rudnička Ostrvica, spasli ono što se moglo spasti - ne samo Srba, već i svih drugih hrišćana, pre svega učenih Vizantinaca, koji su u despotovini našli spas. Tu se surovi ratnik i lukavi državnik Đurađ Smederevac, otkriva kao vlasnik velike biblioteke, ljubitelj umetnosti, plemeniti mecena romejskih slikara, pisaca i arhitekata, a iznad svega kao pokrovitelj srpskog manastira u Jerusalimu i cele Svete Gore Atonske.

POGLEDAJ GALERIJU

Spremić naglašava da je Đurđe još u ranoj mladosti pokazao ratničku hrabrost i talenat vojskovođe, ali da to nije bio pravi razlog zbog koga ga je ujak despot Stefan Lazarević odredio za naslednika. On je njemu prepoznao budućeg velikog državnika koji je tokom tridesetak godina vladavine uspevao da održi Srbiju u potpuno neprijateljskom okruženju.

- Kao plemenit čovek, Đurađ je držao do viteških ideala. Ratovao je više od pedeset godina, protiv brojnih neprijatelja na raznim stranama. Kao ratnika cenili su ga i saradnici i protivnici. Ipak, kao vojnik ne bi se mogao održati da nije imao diplomatskog dara. On je došao do izražaja u decenijama dugom posredovanju između Turaka i Ugara i stalnom laviranju između njih. Kada se proučavaju srpska i strana dokumenta o despotu Đurđu, neodoljivo se nameće utisak neshvatljivo velike energije koju je taj čovek posedovao. Ona s godinama kao da nije nestajala, već se povećavala. Trpeći "udarce sudbine", on se u beznadežnim situacijama savijao pred sultanom i uspevao da se digne. Sa Zapadom je sarađivao iako mu nije pripadao, iako ga nije ni voleo. Njegova ličnost utoliko je više za poštovanje kada se zna da je vladao u vremenu od koga nije bilo težeg - navodi Spremić.