IN MEMORIAM: Preminuo filmski i pozorišni velikan - bio je zaljubljen u život, ljubav i humor

R. Radosavljević - V. Strugar

08. 09. 2020. u 13:45

ИН МЕМОРИАМ: Преминуо филмски и позоришни великан - био је заљубљен у живот, љубав и хумор

Foto V. Danilov

ZA mene je uvek bilo važno uhvatiti život, a u životu su najvažnije dve stvari: ljubav i humor.

Čovek mora da voli ono što radi, da voli ljude oko sebe, i ljudi moraju njega da vole, i mora da zna da male stvari čine veliki život. A ne može se živeti bez humora. Humor pomaže da se prežive mnoge ružne stvari, zato su se i u koncentracionim logorima ljudi smejali.

Ovako je u jednom od svojih intervjua za naš list govorio slavni filmski i pozorišni reditelj, scenarista i glumac, oskarovac Jirži Mencl (1938-2020). Veliki majstor "pokretnih slika", koji je uz svog kolegu i prijatelja, takođe Čeha i oskarovca Miloša Formana jedan od simbola istočnoevropske kinematografije (pripadaju generaciji koja je zajedno sa Ivanom Paserom i Verom Hitalovom promovisala češki "novi talas" koji je postao relevantan u svetskim okvirima), napustio je ovaj svet u subotu, 5. septembra. Vest o odlasku "filmskog alhemičara", kako su ga nazivali kritičari, u kojima se izražava žalost njegovih kolega iz Evrope i sveta, od juče objavljuju brojni svetski mediji i portali.

Dogovor sa Purišom

U JEDNOJ beogradskoj kafani, konobar pred Jiržija Mencla stavlja tanjir sa tri pomorandže... Ovako počinje dokumentarac o delu slavnog reditelja koji je o njemu snimio Puriša Đorđević. Kako je objasnio legendarni Purke, on je sa Menclom imao dogovor da snimi film o njemu još 1985, u vreme kada mu je on pomogao u radu na filmu o Bohumilu Hrabalu.

- Kao i svaki veliki pisac, Hrabal nije voleo da se slika. Po njegovom romanu "Strogo kontrolisani vozovi" Jirži je snimio film i dobio Oskar, i zaista mi je bio dragocena podrška. Tada smo se dogovorili da ću i o njemu snimiti film, a prilika se ukazala posle 22 godine, kada je došao u Beograd da režira - izjavio je Purke, u čijem dokumentarcu Mencl priča i kako je prutom istukao producenta svog filma "Služio sam engleskog kralja", takođe po Hrabalovom romanu.

Naša filmska publika Mencla pamti po ostvarenjima "Smrt gospodina Baltazara", "Biseri u dubini", "Strogo kontrolisani vozovi" (Oskar 1966), "Ševe na žici" (nominovan za Oskar 1985), "Hirovito leto", "Striženo - skraćeno", "Prosjačka opera", "Selo moje malo" (Zlatni medved u Berlinu 1996), "Život i priključenija dobrog vojnika Čonkina", "Služio sam engleskog kralja"... Kod nas je dobio Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke koji mu je dva puta uručen (prvi put 1997, ali je na putu za Prag izgubio nagradu, a potom 2003), i priznanje "Aleksandar Lifka" na festivalu na Paliću. Bio je član Američke filmske akademije, a 2004, u 66. godini, tokom putovanja po Aziji i Tajlandu, oženio se 40 godina mlađom Olgom Keliman, s kojom je 2008. dobio ćerku Anu Karolinu.

“Strogo kontrolisani vozovi“, Foto IMDb

Kako, za "Novosti", ističe reditelj Goran Paskaljević, Mencl je bio reditelj s kojim se najviše družio za vreme svojih studija na akademiji Pragu, i dosta je uticao na njega.

- Već je bio ovenčan Oskarom, a ja sam bio tek student filmske režije. Niz privatnih životnih okolnosti nas je spojio, ali duhovno nas je najviše zbližilo slično osećanje za humor. Menclu sam posvetio jedan od mojih najpopularnijih filmova, "Varljivo leto '68", čak sam parafrazirao i naslov njegovog filma "Hirovito leto". On je bio iznenađen i tražio mi je da mu nabavim i pošaljemvideo-kasetu. Nekoliko godina kasnije sreli smo se na festivalu u Indiji, u Goi. Insistirao je da odemo na pivo, pošto je želeo da mi prenese svoje utiske o "Varljivom letu". Imao je samo reči hvale, a ja sam od njih neizmerno "rastao", jer mi je njegova kritika bila najvažnija. Sada sam neizmerno tužan. Mencl će mi nedostajati - kaže naš slavni reditelj Goran Paskaljević.

Gost U Narodnom pozorištu u Beogradu, Foto arhiva

Jednog od najdarovitijih umetnika čiji život i sam nalikuje uzbudljivom filmu, brojne kolege i prijatelji pamtiće ga i po velikom obrazovanju, gospodstvu, ali i skromnosti.

Čovek mora da čita, da se obrazuje, da ne bi progutao sve gluposti koje oko njega lete. Mora da ostane svoj, da stalno sumnja u sve, i mora da bude skroman. Ja sam to dobio u svojoj porodici vaspitanjem, naučen sam da poštujem starije, učitelja, prijatelje, roditelje. A nadasve sam poštovao svog učitelja Otokara Vavru, od koga sam učio film", govorio je Mencl za "Novosti".

A na pitanje kako je Oskar uticao na njegovu karijeru, i zašto, recimo, kao Miloš Forman nije ostao da živi i radi u Americi, Mencl je rekao:

"Oskar ne znači šta čovek radi, šta želi da radi i na koji način, on je samo prestiž. Lakše dobijate posao, ali na to šta hoćete da radite, Oskar nema uticaja. Ja nisam želeo da pravim američke filmove nego češke, zato sam ostao. Tada je to bilo srećno vreme, bili su takvi uslovi da su mladi ljudi mogli da rade, a među njima sam imao sreće da budem i ja", govorio je slavni oskarovac.

Foto arhiva

Na scenu beogradskog Narodnog pozorišta dolazio je dva puta: "premijerno" 2007. sa Šekspirovim delom "Vesele žene vindzorske", a četiri godine kasnije postavio je i operu Prokofjeva "Zaljubljen u četiri narandže" - jednu od četiri operske predstave u celokupnoj karijeri.

- Tokom svog života video sam nekoliko dobrih komada, onih u kojima radost silazi sa scene. Sećam se predstave koja je na mene ostavila snažan utisak. Imao sam 15-16 godina, kada je Bojan Stupica u Pragu režirao "Veče tri kralja". Tada sam video šta znači kada je glumac srećan na sceni - otkrio je, za "Novosti", slavni češki reditelj, uoči njegove premijere "Veselih žena vindzorskih" u Beogradu.

Za oba angažmana "kriv" je Božidar Đurović, koji je prvi put bio direktor Drame, a potom i upravnik nacionalnog teatra. Kako kaže, za Mencla ga je vezivalo izuzetno poštovanje, ali i lično prijateljstvo koje je trajalo još od studentskih dana u Pragu:

- Žarko sam želeo da ga pozovem u Beograd i čim mi se pružila prilika to sam i učinio. Njegov plan je bio popunjen, radio je u pozorištima širom Evrope, snimao je filmove. Ipak, rado se odazvao - seća se reditelj Božidar Đurović. - Pre svega, reč je o jednom od najhumanijih ljudi koje sam ikada sreo, s izrazitom nežnošću prema slabijem. Bavio se sudbinama malih, napuštenih i omalovažavanih ljudi. S druge strane, u susretu s Menclom pleni njegova ironija i samoironija, jer je izašao iz tog tipično češkog šinjela Hašeka, Hrabala i drugih najvećih pisaca ove zemlje. Bio je retko čovečan i skroman, a beskrajno duhovit. Posebno je voleo da režira komedije i sve što u sebi nije imalo elemenata humora nije ga mnogo zanimalo. Naravno, u njegovom opusu su i drugačije predstave poput "Hamleta", na primer. I da ne zaboravim, bio je i genijalan glumac.

Da je komedija njegov prevashodan izbor, potvrdio je i u razgovoru za naš list ističući da mu je imperative da "predstava ne sme da bude ni dosadna ni depresivna".

- Drago mi je što sam upoznao beogradske glumce i s njima uradio "čistu" komediju. Stvaram ono pozorište koje ljudi vole da posećuju i kome se rado vraćaju. Istina, ovde postoje neke drugačije navike u poslu, a ja želim da sve bude tačno i precizno".

Tokom šest nedelja proba, ansambl je vodio strpljivo i predano, podsećajući ih često da biti profesionalac znači "dolaziti na vreme i znati svoj tekst", a oni su mu se na kraju izvnili za svoju "šarmantnu raspuštenost". Da je sve "oprostio", potvrđuje njegov ponovni dolazak u Beograd četiri godine kasnije, kada je postavio "Zaljubljen u četiri narandže", usput pohvalivši operske pevače da su mnogo disciplinovaniji od glumaca.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

policoa

09.09.2020. 12:26

Kako me je život doselio preko puta Hrabalove zdí, imao sám sreću i část pár puta sresti strejdu Jiřího. Divan tekst. Slava mu.