POZORIŠNA KRITIKA: Stvarnost je postala teatar

REDITELj Boris Liješević se, uz tumačenje velike dramske literature, specijalizovao za psihodramsko traganje za najdubljim pokretačima umetničke igre, urođene potrebe ljudskog bića.

foto privatna arhiva

U predstavi "Moje pozorište", svoju životnu i stvaralačku zrelost kruniše scenskim prikazom sopstvenog života i onih njegovih kaskada, koje obično ostaju duboko zakopane u pozadini trauma koje vape za smislom, večitim motivom stvaranja dramskog umetnika. U toku svog bavljenja teatrom (i obrnuto), Boris Liješević je neki naš Per Gint, koji, kroz različite aspekte, pokušava da osvetli put prelaska iz društvenih i životnih konflikata do njihovog razrešenja u univerzumu pozorišne umetnosti, sa ili bez utvrđenog tekstualnog predloška za scensku igru.

U predstavi "Moje pozorište", Liješević je i prikazao, i odigrao na sceni, sopstveno odrastanje, traume koje su ga obeležile (smrt oca, preseljenje u novi život, vezanost za starijeg brata, traćenje talenta...), pretovčiši ih u univerzalne motive, iz kojih svaki stvaralac crpi inspiraciju za svoje delo, proces koliko uzbudljiv, toliko i bolan i subverzivan po osetljivo, uvek dečje biće umetnika. U tom pergintovskom traganju za korenom svoje vezanosti za pozorište, autoru su mnogo pomogli prijatelji, i sami duboko uronjeni u traumu scenskog i dramskog stvaranja - Nebojša Ilić, Bojan Žirović, Branka Šelić, Ana Mandić i Vojin Ćetković. Igrajući glavnog junaka psihodrame, u toj ulozi su se menjali sam Liješević, Nebojša Ilić i Ana Mandić, igrajući, pritom, i uloge članova njegove porodice. U ulozi oca, briljirao je Vojin Ćetković, čija je pojava na sceni uspostavila vertikalu, oko koje je Liješević sačinio koncentrične krugove svojih životnih događanja, uvek u korelaciji sa očevim pogledom na svet i njegovim promašajima, odraženim u strahovima i dilemama sina, čije istraživanje gledamo na sceni. Ono neodoljivo u ovom životno-umetničkom putu reditelja, koji je dobio najveće nagrade za svoje delo i profesor je pozorišne umetnosti je autoironija i zdravi humor, sa kojima on pripoveda i predstavlja svoj porodični život, jedan zauvek završen sopstvenim odrastanjem, i drugi, aktuelan, za koji se bori i nad kojim bdi, da ga nasleđe ne uruši. Sa druge strane, "moj život u umetnosti", kako bi rekao Stanislavski, Liješević vivisecira ne manje surovo, priznajući i sebi, i gledaocu, da umetnik previše bagateliše svoj talenat nedostojnim, praktičnim izborima, koji ga odvode od autentičnosti, jedinom kriterijumu za umetnički uspeh.

Foto B.Đorđević/Atelje 212

Svedena, a spretna scenografija Saše Ivanovića, odlično odabran kostim Marine Sremac, muzika koju je kreirao LP duo, spontanost i scensko iskustvo Borisa Liješevića, kao i naklonost i ljubav koje je ovaj umetnik stekao svojim životom i radom među ljubiteljima i poštovaocima teatra učinili su veče otkrivanja Liješevićevih čestitih pokušaja da sam sebe pojede na sceni Ateljea 212 (kao neka svojevrsna autofagija) neobično intimnim za svakoga u publici i na sceni. Život je postao pozorište, a to je najviše što umetnik može da da, u čemu samo gledalac može da mu pomogne i da ga podrži.

Preporučujemo

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Heda Gabler kao studija slučaja

28. 05. 2025. u 12:15

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: (Anti)ratnički ples u baletskim cipelicama

24. 05. 2025. u 08:00

Kultura

0 1

POZORIŠNA KRITIKA: Ima li zemlje za mladiće?

05. 05. 2025. u 06:45

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Balkan ekspresom do Kazablanke

28. 04. 2025. u 07:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije