KOLARAC JE HRAM SRPSKE KULTURE: Aleksandar Peković, upravnik Kolarčeve zadužbine

Ana Popadić

02. 10. 2022. u 06:40

ISTORIJA Kolarca je jedna od najdirljivijih priča iz naše kulturne istorije, a istovremeno i jedna od najlepših ideja o održivosti projekta, koja traje i danas.

КОЛАРАЦ ЈЕ ХРАМ СРПСКЕ КУЛТУРЕ: Александар Пековић, управник Коларчеве задужбине

Foto Z. Jovanović

Pre nekoliko dana, na biznis forumu, govorili smo o tome koliko je važan narativ, priča. A kad dođete ispred Kolarca, sve je narativ. Najpre sama zgrada, a onda, kad uđete unutra, i sve ono što se dešavalo, sva ta istorija je priča za sebe. Institucija koja je 90 godina bila otvorena za javnost mora tako i da ostane - kaže, za "Novosti", novi upravnik Kolarčeve zadužbine Aleksandar Peković.

Peković, koji je na to mesto postavljen pre mesec dana, iza sebe ima bogatu biografiju i visoku reputaciju u kulturnoj javnosti. Autor je mnogobrojnih projekata u oblasti kulture u Srbiji i regionu, godinama je radio u Muzičkoj produkciji RTS, bio direktor projekata Evropska prestonica kulture "Beograd 2020" i "Herceg Novi 2021"... Diplomirao je filmsku i TV produkciju na FDU u Beogradu. Osnivač je i izvršni direktor CODA Artists, međunarodne agencije za muziku i izvođačke umetnosti, zahvaljujući kojoj su u Beogradu gostovali Elina Garanča, Plasido Domingo i nedavno Marta Argerič. U Kolarac dolazi sa velikim ambicijama i idejama, jer, kako kaže, na to ga obavezuje istorija ove kuće, ali i njegov lični odnos prema hramu kulture.

- Kada sam dobio poziv da dođem na mesto upravnika, predstavim plan i program, bio sam spreman. Ako može da se živi od vazduha, ovaj posao bih radio i za džabe. Moja lična želja je da vidim procvat institucije, da je vidim stalno punu, sa zadovoljnom publikom, i starijom i mlađom, i, naravno, sa vrhunskim umetnicima na sceni.

Došli ste tačno na veliki jubilej - 90 godina Kolarca?

- Da, prošlo je devet decenija od otvaranja Velike dvorane, a za to vreme Kolarac je uvek bio pun ljudi, dece, učenika, polaznika kurseva stranih jezika, muzičara i umetnika. Ilija Milosavljević Kolarac bio je jedan od najvećih vizionara koji je svu svoju imovinu i novac ostavio šestorici ljudi kojima je verovao, sa jasnim opredeljenjem kako da upravljaju njegovom zaostavštinom. Rekao je da Srbi treba da imaju mogućnost da se obrazuju, da uče strane jezike, kao i da im budu dostupne visoka kultura i umetnost.

Foto Z. Jovanović

Možete zamisliti kakvo je ovo zdanje bilo čudo te 1932, ne samo za našu sredinu već i za evropske pojmove. Objekat je veliki, ima 4.500 kvadratnih metara, ali je njegovo srce koncertna dvorana. Najveći inženjeri akustike su u to vreme radili na projektu.

Devedeset godina kasnije to je i dalje najakustičnija dvorana ne samo u Srbiji nego i u širem regionu. Da biste dostojno ugostili vrhunske umetnike, vaš jedini izbor je sala Kolarca. To je naš Karnegi hol.

Poslednjih nekoliko godina bile su veliki finansijski izazov. U jednom trenutku, postojala je i ozbiljna pretnja da Kolarac bude zatvoren.

- Iza nas je veoma težak period, kada je tokom pandemije korone otkazano 160 programa. Za instituciju koja se sama izdržava to znači finansijski krah. Moja prethodnica Jasna Dimitrijević se borila i uspela da izvuče ovu kuću iz veoma ozbiljnih problema.

Trenutno smo u procesu restitucije imovine koja je nacionalizovana posle Drugog svetskog rata. Kolarac je bio jedan od najbogatijih Srba tog vremena i puno toga je ostavio. Očekujem povraćaj te imovine koja bi nam značajno pomogla da nastavimo njegovu misiju. Već 90 godina institucija sama živi, deo novca dobija na konkursima, da bi od prošle godine u Zakon o kulturi Zadužbina bila dodata kao jedna od institucija koje uživaju posebnu brigu države. Tako se stvorio zakonski osnov da republika i Grad Beograd mogu da sufinansiraju materijalne troškove Zadužbine u iznosu do 45 odsto.

Kada to zaživi, ova kuća će dobiti jednu potpuno novu energiju i vetar u leđa.

Kolarac uživa i posebno mesto u srcima ljudi. Da li se i od njih može očekivati pomoć?

- Ima mnogo onih koji su ovde odrastali, dolazili, tako da imamo pojedinačnih donatora i kompanija koji su se javljali u određenim situacijama, kad nam je bila potrebna pomoć.

Sada počinjemo da stvaramo krug "novih zadužbinara". Planovi su nam veliki i zato tražimo podršku javnosti, ljudi koji imaju svest o opštem dobru, onih koji će da budu novi Ilija Milosavljević. Nije sve samo stvar novca, neko može da pomogne dobrom idejom, da ponudi neki svoj resurs. Kolarac je hram kulture, muzike i obrazovanja, koji je potekao iz naroda i ostaće narodu. Niko ga ne može prisvojiti, privatizovati, odneti kući. I sve što se ulaže u njega je za opšte dobro.

Gotovo je nemoguće pobrojati sve one koji su gostovali, čime se ne mogu pohvaliti ni mnogi u svetu.

- Bio ja ili neko drugi na ovom mestu, Velika dvorana će i dalje praviti istoriju. Nema ko nije svirao na ovoj sceni, od Artura Rubinštajna, Svjatoslava Rihtera, Emila Giljelsa, Jehudija Menjuhina... a takva reputacija pomaže mnogo i u ugovaranju novih gostovanja. Tako je pomenuta Marta Argerič, čudo prirode, koja u 81. godini svira kao devojčica i koju juri ceo svet, izrazila želju da naredne godine ponovo dođe u Beograd i svira u ovoj sali.

Kada neko na takvom vrhunskom umetničkom nivou kaže: "Beograd, Kolarac, to je mesto gde treba ići", nema veće časti niti bolje preporuke. S jedne strane, to je pohvala za našu kuću i Veliku dvoranu, a s druge, pohvala i za način na koji pristupamo umetniku, kako ga publika doživi i sa kojim emocijama on odlazi odavde. Marta je i na nastupu u rodnom Buenos Ajresu govorila o Beogradu i Kolarcu.

Imate li konkretne planove za ovu sezonu?

- Pokrećemo tri ciklusa. Jedan će biti u Velikoj dvorani, drugi u predvorju, holu zgrade, po ugledu na slične nastupe u drugim svetskim institucijama, a treći će biti namenjen mladima i popularizaciji klasične muzike kroz nove medije. Već ovog vikenda, u okviru Dana evropske baštine, krećemo u vođenje publike, odnosno jednu kustosku priču o Kolarčevoj zadužbini. Nakon toga uslediće Promenadni koncert. U infrastrukturnom smislu, ova zgrada je neprocenjiva, pa ćemo raditi na tome da je "umijemo", da joj vratimo stari sjaj. Kada uđemo sa bučne ulice, gde je uvek gužva, mora da se oseti mir, spokoj, da se zna da ste u vrhunskom zdanju kulture. U planu nam je da tokom rekonstrukcije objekta u prizemlju napravimo i jednu muzejsku radnju, gde će moći da se kupe suveniri ponikli na priči o Kolarcu. Planiramo i ediciju ploča, vinila, sa snimcima najvećih svetskih zvezda koje su nastupale ovde. Otvoren je i jutjub-kanal na kome će biti dostupna predavanja i promocije knjiga, sve one delatnosti koje je Kolarac i hteo. Počinjemo i sa podkastom jer želimo da imamo aktivniju komunikaciju sa mlađom publikom. Imamo i Art bioskop, galeriju koja uživa veliku reputaciju, kao i knjižaru. Trudićemo se da dodatno oživimo sve te centre.

(NE)DOVOLJNO 883 MESTA

PUBLIKA je specifična i veoma odana, ali da li su 883 mesta u Velikoj dvorani dovoljna?

- Kako kad, ali mislim da je za današnji Beograd to negde optimalna mera. I publika se promenila i neke navike su se promenile, život je postao skuplji. Mi se i dalje trudimo da imamo i besplatne programe, neki koncerti su jeftiniji od drugih, ali to uglavnom diktira cena samog umetnika. Oni vrhunski su dosta skupi i tada nam je sala "mala", jer 883 mesta nisu dovoljna da se zatvore finansije. Ali, i dalje verujem da te manje dvorane proizvode možda i najbolji zvuk. To znam i po utiscima umetnika sa kojima sam sarađivao.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

DARA POTRESLA PARIZ: Projekcija filma Predraga Antonijevića u pariskom bioskopu Grand Reks