ODLUKA DA POSTANE SLIKAR, A NE UDAVAČA: Nadežda Petrović je po odlasku u inostranstvo izgradila čvrst stav o životnom i profesionalnom putu

ZA razliku od Berlina, prestonice Nemačkog carstva i simbola imperijalne moći i militarizma, gde je car podržavao akademsko slikarstvo, Minhen je postao žarište novih umetničkih tendencija.

Foto: "Knjiga o Nadeždi"

Pod snažnim uticajem francuskog slikarstva, minhenski umetnici su osnovali Secesiju, udruženje različitih umetničkih struja, kao otpor akademizmu i istorizmu, nastojeći da prevaziđu provincijalnost i umetnost otvore ka modernim tokovima.  

Prelazak iz Beograda u Nemačku za Nadeždu je bio preloman događaj u životu. Pored usavršavanja u slikarstvu, Nadežda je učila nemački, francuski i ruski jezik, što je omogućilo da bez prepreka komunicira sa ostalim studentima i umetnicima u Bavarskoj. Škola Slovenca Antona Ažbea, u kojoj je ponekad bilo i do stotinu učenika, bila je kosmopolitska sredina, u kojoj su slikarstvo učili Nemci, Francuzi, Rumuni, Mađari, Amerikanaci, kao i mnogi đaci iz slovenskih naroda: Rusi, Slovenci, Slovaci, Česi, Srbi.  

Bilo je to vreme kada je Nadežda definitivno odlučila da pre svega bude slikar:„Ja se zaista osećam srećna što se ne udadoh, jer da to učinih bila bih samo jedna obična žena, kao [...] i druge moje druge i prijateljice koje odužuju samo dug prirodi. Ja ću gledati na drugi način da odužim svoje dugove [...]  O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar, a ne žena, žena ima dosta, a i ti si ih dosta spremila za taj poziv, no još nemaš slikara [...]  Znaj da mi je najviši ideal slikarstvo [...] ako mi zaista želiš sreću onda ćeš i ti od mene očekivati samo da budem slikar, a ne udavača [...]. 

Nadežda Petrović je veoma rano po odlasku u inostranstvo izgradila čvrst stav o svom životnom i profesionalnom putu, svesno se suprotstavljajući tradicionalnim očekivanjima društva. Slikarstvo je postalo njena životna misija i toga se držala do kraja života. Njena odluka je istovremeno bila i čin samopotvrde i otpora patrijarhalnim normama, što je kasnije tumačeno u kategorijama feminizma, kojem ona nikada nije pripadala.

Foto: "Vikipedija"

DRUŠTVO studenata sunarodnika puno joj je značilo kada je došla u Bavarsku. Tako je  pristupila je udruženju „Srbadija”, gde je aklamativno prihvaćena uz slogan „živela Srpkinjica”.   Inače, u Minhenu se u to vreme školovalo oko 200 studenata iz Srbije, a među njima bile su samo dve devojke. Ni na drugim nemačkim univerzitetima nije bilo mnogo devojaka iz Srbije.

Uvek je isticala svoju nacionalnu pripadnost, povremeno se odevala u haljine inspirisane srpskom narodnom nošnjom i tražila od porodice da joj iz Beograda pošalju „nacionalnu” literaturu („’Kraljevinu Srbiju’ od Karića, ’Maćedoniju i Staru Srbiju’ od Gopčevića, ’Putopise’ od Ljube Nenadovića, ’Pesme’ Vukove, ’Pesme’ Đure Jakšića i Vojislava Ilića i jedan atlas geografski”). Sa nestrpljenjem je očekivala svaki novi broj „Književnog glasnika i Kola u kome je Koštana i neke stvari od Stankovića“. Njen atelje i Minhenu nije bio rezervisan samo za umetnike. Povremeno je svraćao i antiobrenovićevac Živojin Balugdžić, kao i puno Rusa emigranata socijalističkih uverenja.  

Bila su to svakako prva samostalna interesovanja za politiku, a na njeno kasnije angažovanje u Staroj Srbiji i Makedoniji verovatno je uticalo i delo Simeona Spiridona Gopčevića, koje je čitala u Minhenu. U pitanju je propagandno delo osmišljeno da dokaže srpska prava na štetu bugarskih u južnoj Staroj Srbiji i Makedoniji, koncipirano kao putopis, sa puno ilustracija i etnografskih karata, pisan u kontekstu srpsko-bugarskih sporenja na Balkanu. Gopčević je u svom delu Kraljevinu Srbiju predstavljao kao stožer okupljanja Južnih Slovena, a kao najveći ideal uzdizao je ujedinjenje svih Srba u jednu veliku državu. 

IAKO se školovala u tuđini, Nadežda nije zaboravljala tradicionalne srpske praznike. U Minhenu je sa prijateljima proslavljala porodičnu slavu Svetog Stefana. Svoj patriotizam iskazivala je i kroz uređenje ateljea, koji je ispunila pirotskim ćilimima, izatkanim torbicama, išaranim preslicama, grnčarskim ćupovima. Srbija je bila nepoznata zemlja mnogim ličnostima koje je sretala u Minhenu, tako da je često morala da na karti pokazuje gde se nalazi njena otadžbina.

Nadeždi je prijao Minhen sa svojim zabavama, uključujući i karneval, kao novu vrstu doživljaja sa kojim se nije pre toga susretala.  Na kostimiranim balovima u zimu 1899. godine rado se pojavljivala u srpskoj narodnoj nošnji. Na najlepšoj „slikarskoj umetničkoj zabavi – seljačkom balu“ kostim Nadežde Petrović se „jako dopao svima i svi su ljubopitljivo posmatrali i raspitivali, koje je narodnosti“. Sa zabave u ateljeu Antona Ažbea, gde je „bila u kostimu srp[ske] seljanke“, poslala je fotografije u Beograd.

Nadežda je u Minhenu snažno isticala svoju nacionalnu pripadnost. Umesto modernih velova i lepršavih tkanina, povremeno je nosila haljine od grubog platna sa narodnim vezom, jasno ističući svoje srpsko poreklo. Njen umetnički prostor nije bio ukrašen dekorativnim predmetima epohe u kojoj je živela, već ispunjen autentičnim seljačkim rukotvorinama. Bio je to svestan izbor da modernom velikovaroškom svetu suprotstavi jednostavnu ali autentičnu narodnu umetnost svoje domovine, kao način da promoviše vrednosti srpske narodne kulture, ali i sopstvenu umetničku individualnost.  

Nadežda nije bila okrenuta samo političkim prilikama na Balkanu. Bilo je to vreme (mart 1899) kada su slikari u Minhenu organizovali mitinge protiv zabrana izlaganja ljudskih akata u javnom prostoru. Nadežda je prisustvovala tim demonstracijama i istovremeno izražavala simpatije za borbu Bura u Južnoj Africi protiv engleske uprave, koja se odigravala u to vreme:„Zaista je žalosno da se sada, kada se u Transvalu sirotim Burima stežu ruke i uzima sloboda, dakle da se onda ovde slikarima zakoni pišu. No tako je: dokle se na jednoj strani čuje jauk ranjenika, s druge brinu o umetnosti.”  

SLIČNE stavove zadržala je i po povratku u Srbiju 1903. godine, kada je istom snagom empatije i angažovanosti reagovala na stradanje Srba i drugih pravoslavnih hrišćana u Osmanskom carstvu, dosledno podređujući umetničko stvaralaštvo široj društvenoj i nacionalnoj odgovornosti.

Dok je boravila u Minhenu postepeno je usvajala kulturu Bavarske i Nemačke i postajala svesna svih prednosti razvijenih zemalja: „Tako mnogo ima divnih stvari da naučim [...] Ovde, na izvoru umetnosti, tek vidim kako smo mi Srbi sitni i mali, kako malo znamo [...] Mali je dan a kratka noć ako se [...] hoće sve naučiti”.   Često je odlazila u pozorišta i opere. Dosta je putovala, posebno do Beča i Berlina, gde posećuje sve važne izložbe. Nije imala puno vremena za „obične” zabave. Zatim postaje i pasionirani fotograf i beleži mnoge događaje iz svog školovanja u Minhenu.  

U Minhen 1900. dolazi i Nadeždina sestra Ljubica na studije violine. I ona je pokazivala i sklonost ka slikarstvu, ali Nadežda se protivila takvim interesovanjima.  Primala je i posete svojih poznanika, kao što je bila Delfa Musić, njena nekadašnja učenica.  Posle završene školske godine Nadežda je redovno odlazila kući na jedan mesec pauze. Povratak u Srbiju je koristila kao priliku da obilazi Evropu (uzimala je „rund–rajze” kartu za putovanje), a u gradovima koje je posećivala iznajmljivala je kola. 

SUTRA: PRILIKA ZA OSTVARENjE NACIONALNIH IDEJA

Preporučujemo

Feljton

0 0

SPOZNAJA SNAGE JAVNOG I POLITIČKOG DELOVANjA: Porodična kuća Petrovića u Beogradu nije bila samo prostor za život

03. 03. 2026. u 18:00

Feljton

0 2

SRBI SE UMIRITI NE MOGU NOVI PUCNjI U SKUPŠTINI: U vreme pucnjave u Skupštini general Petar Živković tražio je audijenciju kod kneza Pavla

13. 08. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

UMRO SA MIŠLjU KAKO DA ZAUSTAVI SVETSKI RAT: Teslini posmrtni ostaci preneti iz SAD brodom "Srbija" tek 1957. godine

28. 02. 2026. u 18:00

Feljton

0 11

NARKOTICI SU INSTRUMENT AMERIČKE SPOLjNE POLITIKE: Sve specijalne obaveštajne službe su uvek, na određen način, bile povezane sa kriminalom

11. 07. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije