FELJTON - SRBIJA KAO UTOČIŠTE ZA SLOBODU MIŠLJENJA: Austromarksisti su se zalagali očuvanje strukture carstva i dinastije Habzburga

Piše: Miloš Vojnović

24. 06. 2024. u 18:00

NA OSNOVU činjenice da sam govori koji su mu izvori bili dostupni, može se zaključiti da je Masleša mogao da primeti koliko su često mladobosanci čitali Bakunjina, Černiševskog, Kropotkina, Hercena i druge autore koji pripadaju kanonu evropske revolucionarne tradicije.

ФЕЉТОН - СРБИЈА КАО УТОЧИШТЕ ЗА СЛОБОДУ МИШЉЕЊА: Аустромарксисти су се залагали очување структуре царства и династије Хабзбурга

Veselin Masleša je Mladu Bosnu tumačio pod uticajem Partije i Kominterne, Foto "Vikipedija"

Međutim, Masleša je napisao da Mlada Bosna nije imala dovoljno znanja i da je bila slaba za „revolucionarni realizam“ , koji je nudila Komunistička partija Jugoslavije. Mlada Bosna je, prema Maslešinom tumačenju, predstavljala „neadekvatan izraz“ sveopšteg raspoloženja, njena ideologija je bila „najobičniji skup“ raznih fragmenata.

Jugoslovenstvo mladobosanaca bila je konstrukcija prihvaćena spolja, a karakterisao ih je i sektaški stav. To su Maslešine ocene rada Mlade Bosne. 

Mladobosanci su plaćali cenu zbog sopstvenog odnosa prema Kraljevini Srbiji. Masleša se pritom uopšte nije pozabavio tom „konstrunkcijom“ koja je prihvaćena spolja. Da je tako učinio, onda bi bio primoran da govori o temama koje nisu bile omiljene jugoslovenskim komunistima. Morao bi da govori o značaju Balkanskih ratova, o ugledu srpske vojske i ugledu Jovana Skerlića, koji su bili ključni u razvijanju mladobosanskog jugoslovenstva. Da je Masleša krenuo tim putem ponovo bi bio primoran da istakne da je za jugoslovensku omladinu Kraljevina Srbija bila zemlja slobode, što su isticali i oni koji nisu bili jugoslovenskog opredeljenja, a kojima je Beograd uoči 1914. godine pružio utočište, poput Antuna Gustava Matoša: „Srbija je meni dala utočište i tamo se naviknuh na bezgraničnu skoro slobodu, na slobodne gestove kakvih pojedinac ne smije kod nas ni slutiti“.

MLADOBOSANCI su živeli u feudalnoj Bosni i Hercegovini, a Kraljevina Srbija je bila zemlja slobodnih seljaka, vlasnika svojih poseda koji pri tom uživaju pravo glasa. Nacionalno ujedinjenje i uspostavljanje zakona i agrarnog sistema koji su važili u Kraljevini Srbiji, za mladobosance, samo po sebi je značilo socijalno oslobođenje, sa čim se Masleša kao komunista nije mogao složiti. Ono što Masleša nije mogao da prizna, priznavali su austrougarski političari nakon Velikog rata. Jozef Bernrajter je zabeležio: „Evidentno niko nije zastao da razmisli kakav to utisak mora ostaviti na svest jedne populacije koja zna da preko Drine i Save, nema subaše koji će svake godine pokupiti trećinu žetve“.

Tako se Masleša kritikovanjem pojedinih aspekata Mlade Bosne zapravo obračunavao sa mladobosanskom vizijom jugoslovenstva, koja je centar videla u Beogradu. Masleša u Mladoj Bosni vidi nacionalističku organizaciju koja je imala na umu pre svega srpske interese. Kada mladobosanci pišu o dve etape oslobađanja, nacionalnoj i socijalnoj, Masleša ističe da su oni zapravo želeli da reše samo prvu etapu.  U vreme kada je Komunistička partija Jugoslavije anatemisala srpsku buržoaziju, dinastiju i političare i Maslešin stav je bio adekvatan – prema njegovom mišljenju, ono što je Mlada Bosna želela i što je sprovedeno 1918. godine - bilo je oslobođenje samo za Srbe.

Masleša je izbegao još jednu nezgodnu temu. Izbegao je da piše o odnosu Mlade Bosne prema partiji, koja je po Maslešinom mišljenju imala dovoljno široko shvatanje socijalnog oslobođenja, Socijaldemokratskoj partiji Bosne i Hercegovine. Jednoj od partija koje su učestvovale u formiranju Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) 1919. godine. O partiji koja je svoje ljude i ideje unela i u Maslešinu političku organizaciju. Priča o Socijaldemokratskoj partiji Bosne i Hercegovine zapravo je priča o austromarksizmu. Da bi se razumela politika austrijskih marksista potrebno je naglasiti da je uprkos revolucionarnoj retorici njen credo glasio da svaka politika mora imati u svojoj osnovi očuvanje struktura carstva i dinastije Habzburga.  Ta paradoksalna mešavina socijalističkih fraza i odanosti carstvu i dinastiji, donela je vođi austrijskih socijaldemokrata adekvatni dvosmisleni nadimak. Viktor Adler je nazivan „dvorskim savetnikom revolucije“.

TAKAV odnos uslovilo je i delatnost Socijaldemokratske stranke Bosne i Hercegovine.

Nasuprot nemačkim socijaldemokratama, Eduardu Bernštajnu, koji je austrougarsku upravu u Bosni i Hercegovini isticao kao dobar primer kolonijalne uprave, ili Karlu Kauckom, koji je tvrdio da je austrougarsko uspostavljanje vlasti u Bosni i Hercegovini bilo brutalno poput britanske uprave u Indiji,  austrijski socijaldemokrati činili su sve što su mogli da nezadovoljstvo ne bude upereno protiv Beča. Zbog toga su veliku pažnju posvetili uspostavljanju socijaldemokratskih stranaka na južnoslovenskom prostoru.

Istovetna motivacija stajala je i iza osnivanja Socijaldemokratske stranke Bosne i Hercegovine i delom iza saradnje sa Srpskom socijaldemokratskom strankom.

Austromarksisti su svojim istomišljenicima u Bosni i Hercegovini govorili da je položaj njihove zemlje loš zbog „detinjaste politike Vaše buržoazije“ , dok u Beogradu, kada su utisci Aneksione krize još uvek bili sveži, na insistiranje Karla Renera, Srpska socijaldemokratska partija nije prihvatila prvi predloženi tekst rezolucije konferencije. Prvi tekst je predložio srpski socijaldemokrata Dušan Popović, koji je pisao o kolonijalizmu i nacionalnom pitanju, i koji je izuzetno kritički govorio o upravi Austro-Ugarske u Bosni i Hercegovini.  Umesto toga u zaključke konferencije ušao je tekst Etbina Kristana, slovenačkog socijaldemorkate, koji se zalagao za ujedinjenje Jugoslovena u okviru Monarhije.  Austromarksizam je nametao rešenja koja su čuvala Habzburšku monarhiju.

SARADNjOM  sa brojnim socijaldemokratskim strankama, podsticanjem Tivolske rezolucije, koja je podrazumevala ujedinjenje Južnih Slovena u okviru Monarhije, austromarksisti su pokušavali da učine sve što je u njihovoj moći da oslabe ugled Beograda i onu varijantu jugoslovenstva gde je Kraljevina Srbija bila Pijemont. To je primetio i srpski socijaldemokrata Dimitrije Tucović, koji je napisao da je austrougarska diplomatija imala za cilj da Srbiji oduzme „svaku privlačnu moć za srpski narod u Ugarskoj, Bosni i Hercegovini i Turskoj“.  Austromarksista Karl Rener nije bio zadovoljan Veleizdajničkim i Fridjungovim procesom, ali ne zbog kršenja svih pravnih procedura i upotrebe falsifikovanih dokumenata, već zato što su ti procesi „iz srca Srbo-Hrvata iskorenili katoličku jugoslovensku ideju (Zagreb protiv Beograda)“.

To nije bilo nešto što je moglo promaći pripadnicima Mlade Bosne. U svojoj kritici rada socijaldemokrata u Bosni i Hercegovini Danilo Ilić je pisao da ta partija ima uređenje koje je centralističko i hijerarhijski ustrojeno kao kod katoličke crkve, gde su svi članovi primorani da se bez prigovora pokoravaju, dok ih je u suprotnom očekivalo izbacivanje iz partije. (Ista sudbina je zadesila i jednog od Sarajevskih atentatora, Nedeljka Čabrinovića.)  Ilić je primetio i da se pravo na nacionalnu politiku negira ljudima u Bosni i Hercegovini, dok je propovedaju svi vodeći socijalisti u Austro-Ugarskoj i Evropi. Primetio je i da su se osnovne ideje socijalizma, za koje je smatrao da podrazumevaju i pravo naroda na autonomiju i samoopredeljenje, toliko iskrivile da vođe socijaldemokratije u Bosni i Hercegovini govore „da smo mi Bosanci srećni što smo kolonija“. Ilić se pitao i kakav je to socijalizam koji propoveda da bi za Crnu Goru bilo bolje da je „okupira koja velevlast“.  On je primetio ono što je u austromarksizam s početka XX veka uneo Karl Rener, koji je, potpuno u duhu doba imperija, tvrdio da je došlo vreme za svetske, nadnacionalne države, kojima za razliku od malih država pripada budućnost.

NEDOSTATAK RAZUMEVANjA

TVRĐENjE Pera Slijepčevića, koji je naveo da za Mladu Bosnu nije bilo razlike između socijalnog i nacionalnog oslobođenja, Veselinu Masleši je bilo „smešno“. Prema Maslešinom mišljenju, cilj Mlade Bosne bio je da se ostvari samo nacionalno oslobođenje , tvrdeći da je pojam socijalnog oslobođenja kod mladobosanaca morao biti širi.  Trebalo bi primetiti da se Masleša nije ne trudio da razume ideje Pere Slijepčevića.

SUTRA: KORENI IDEJE O ŽRTVOVNjU ISKONSKIH BUNTOVNIKA 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

TUGA: Preminuo fudbaler kojeg Piksi i Rambo Petković dobro pamte