БРАЋА МИШКОВИЋ КОНТРОЛИШУ БЕЗБЕДНОСТ ЗЕМЉЕ: Како је Јованка реаговала на ову информацију

Када је Рато Дугоњић рекао Титу да Јованка хоће власт, добио је одговор: "Не дам јој ја! Око куће ћу је пустити, али даље од куће - не!" НЕ ТРЕБА ИМАТИ превише маште да би се замислило како је Јованка Броз реаговала на вест о формирању ове комисије.

Објављено у историјском додатку 06.06.2022.

НЕ ТРЕБА ИМАТИ превише маште да би се замислило како је Јованка Броз реаговала на вест о формирању ове комисије. Она је то примила као покушај њене ликвидације, а разлоге за такву сумњу налазила је у чињеници да су њени односи са неким људима из политичког и армијског врха већ дубоко поремећени. Али Јованка је за две и по деценије живота поред Тита много научила, пре свега, да се у свакој борби, у сваком тренутку, мора располагати адутима.

Да ли је Јованка поседовала оптужујуће документе против неких водећих политичких и армијских личности, остало је обавијено велом тајне. Њене тврдње о томе примљене су врло озбиљно, чак су посејале праву панику у југословенском врху. Личности са којима се Јованка Броз састајала, посебно превејани коминтеровски обавештајац Стево Крајачић, пружали су довољно основа за насталу панику. Крајачић је био човек који је много знао и био је у стању да унесе немир код Титових непосредних сарадника.

Када му је Рато Дугоњић тих дана, без увијања скресао: "Друже Тито, она хоће власт!", Тито се насмејао и одвратио: "Не дам јој ја! Око куће ћу је пустити, али даље од куће - не!" А када су Јованку у једној источнобосанској општини предложили за посланика, Тито је само одмахнуо руком: "Шта ће она у Скупштини? Ако хоће да се нечим бави, нека се бави неким хуманитарним акцијама."

Друга страна није дозвољавала да је обесхрабри Титова болећивост према Јованки. Осећала се, упркос ставу Јосипа Броза, надмоћном и спремном да из тог окршаја изађе као победник, јер је располагала моћним средствима и огромним могућностима, а пре свега, старим и опробаним рецептом - дворским интригама. И Јованка је, као интелигентна жена, то убрзо схватила и открила.

ОД ЗНАЧАЈА је чињеница да је у резиденцијама створена психоза страха и подозрења. Најтеже је свакако било људима који су, радећи у резиденцијама, зарађивали свој хлеб. Мала армија ађутаната, шефова кабинета, личних секретара, лекара, кувара, шофера, ордонанаса и собарица дефилује кроз резиденције у Београду, на Брионима, на Брду код Крања, у Игалу, Карађорђеву, Добановцима и другим председничким кућама. Задржавају се само онолико колико је потребно да у глави главне домаћице сине идеја - и тај је ухода. Персоналне промене су свакодневна појава. Смењују се и отпуштају људи, примају се нови, да би убрзо и они били најурени. Апсурд је морао једном доћи до самог краја. У једном тренутку у резиденцији у Ужичкој улици у Београду, крајем 1973. године готово да није било особља. Велики југословенски вођа, за кога је читав свет веровао да живи у највећем луксузу и раскоши, и његова некрунисана краљица, сами намештају своје кревете, хране се импровизованим оброцима које на брзину припрема неки од преосталих ордонанаса или лекара, или доносе из оближњег Клуба посланика, а понекад и из хотела "Метропол".

ОВАЈ ГЕНЕРАЛ из Хрватске, заједно са својим братом Миланом, имао је огромну моћ у то време. Иван није био само специјални саветник Председника Републике за питања безбедности. Био је много више - први човек службе безбедности читаве армије. Његов брат Милан истовремено је био савезни секретар за унутрашње послове. Два брата су тако једно време држала комплетну цивилну и војну безбедност земље у својим рукама. Доведен да у резиденцијама заведе ред, Иван Мишковић је већ на старту дао до знања Јованки Броз да јој неће чинити уступке. Он је закључио да Јованка својим оценама о политичким догађајима и људима само отежава Титу извршавање државних и политичких функција. Најтежа Мишковићева дијагноза је била: уз нечију подршку она настоји да разбије и у своје руке узме и војну контраобавештајну службу и, што је најгоре, у томе чак делимично и успева.

Јованка је у тај обрачун са моћним човеком армијске безбедности ушла без много респекта и кочница. Веровала у ауторитет свог супруга и у своју моћ. И није се преварила. Мишковић је морао да оде. Била је то победничка рунда Јованке Броз. Од туженог претворила се у тужиоца. Када је Јосип Броз дао за право Јованки да је стварно прате и прислушкују, да прате и њега самог, био је то за Јованкине противнике прави шок.

Пропао је и покушај да се од Јованке Броз извуку компромитујући документи о појединим највишим руководиоцима. Рато Дугоњић и Стане Доланц, у присуству Јосипа Броза, покушали су да убеде Јованку да покаже и преда та документа. Сви Титови ранији покушаји да натера супругуу да покаже документа били су неуспешни. Јованка Броз није попустила и није хтела да покаже документа. Разговор је постао непријатан, било је убеђивања, претњи, али резултат је остао никакав. У таквој ситуацији Тито, прилично изнервиран, наступио је као врховни шеф партије. По сведочењу Станета Доланца, по инерцији је узвикнуо: "Ја сам генерални секретар Партије и тражим да даш документа". Наводно је Јованка тада 20 пута узвикнула: "Не дам!" Захтевала је да разговору присуствује и Стево Крајачић, али су то Дугоњић и Доланц енергично одбили, а Јосип Броз им је дао за право. Тако је и овај разговор завршен без резултата.

Већина фотографија у овом „Историјском додатку“  објављује се љубазношћу аутора књиге „ Тито и Јованка - Од идиле до пакла“  и његових колега фото-репортера и њихових породица. Фото-репортери: Стеван Крагујевић, Матија Коковић , Иво Етеровић, Јацик Кихлингер, Ерик Кох, Милорад Мустапић, Ненад Стојановић. Архиве: Архив Јосипа Броза Тита, Музеј историје Југославије, Национални архив Холандије, Фото - збирка Беле куће Вашингтон, Архива аутора и  „Новости“ и „Борбе“.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације