СЛЕПА ДИПЛОМАТИЈА АНТАНТЕ: Сваке вечери минијатурни торпиљери испитују реку и њене обале

Арчибалд Рајс

29. 01. 2021. у 18:06

КЛАДОВСКА лука прикрива целу једну малу ратну флотилу.

СЛЕПА ДИПЛОМАТИЈА АНТАНТЕ: Сваке вечери минијатурни торпиљери испитују реку и њене обале

Фото Архива

Руси су довели из Црног мора мале јединице, неку врсту минијатурних торпиљера, који служе да врше патроле и од којих је највећи снабдевен јаким рефлектором. Сваке вечери овај рефлектор, као и аустријски, српски и румунски, испитује реку и њене обале. Прахово је сасвим близу, а Прахово је лука за снабдевање Румуније и Русије.

Турн Северин, румунска варош, налази се на другој страни Дунава са својим лепим и белим кућама. Имали смо луду жељу да се једном поново прошетамо по једној вароши у миру. Пуковник Димитријевић, командант дивизије у Петровом Селу, добио је за нас објаву од Главног Стана да тамо пођемо, поред свега тога што се нерадо даје оваква објава због безбројних аустроугарских и немачких шпијуна који се баве у Турн Северину. Руски морнари су нам ставили на располагање један моторни чамац у који сам се укрцао са тројицом енглеских војних лекара, Брауном, Скотом и Иврингом. Прелаз је трајао само четврт сата. Кад смо изишли из чамца, Румуни су тражили од нас исправе. Српска објава била је довољна да се легитимишемо. Ипак, треба проћи кроз дезинфекцију коју врши један чиновник, поквасивши нас са лизолном водом из једног пулверизатора за сумпорисање винограда.

ТУРН Северин је важна варош са многобројним и великим новим зградама. Она је пространа и чиста. Врућина је и ми заузимамо место на тераси једне кафане на великом тргу да посматрамо дефиловање недељних шетача. Навикнути на једноставност наших ратних униформи која се кадгод тера у крајност, ми се дивимо дотераности румунских официра, свежим и богатим тоалетама дама и отменом држању многобројних младих војника, очигледно варошке деце која служе свој рок. Они се у својим мундирима без боре, утегнутим у струку појасом од лаковане коже, удварају девојкама, које се непрекидно смеју. У овом тренутку Румунија још није познавала невоље рата! Кад је сунце одужило своје зраке, прешли смо реку и вратили се опет у нашу земљу у рату.

Заслепљеност савезника

ЈЕДНА мала савезничка војска под командом генерала Сараја, покушала је да притекне у помоћ Вардарском долином својим српским друговима. Али било је сувише касно. Цвеће и венци којима се био окитио Ниш на вест о доласку савезничких трупа у Солун, увенули су, а нису чули разиграног француског трубача, и суво лишће висило је жалостиво кад је свирепи Бугарин продро у варош. Заслепљеност савезника дозволила је Аустро-Бугаро-Немцима да држе под чизмом Србију без даха. Ипак је српска војска била спасена и, 1. јануара 1916, ниједан од њених војника није више био у опасности да падне у непријатељске руке. Али са острва Вида, у зору, одлазиле су сваког јутра ћутљиве барке са својим погребним товаром. На пучини, хиљаде и хиљаде српских војника, умрлих за отаџбину, били су спуштени у плаве таласе да ту вечно чувају стражу.

Кад смо сутрадан отпутовали из Кладова, потопска киша је развалила путеве у току ноћи. Непрестано пљушти, али стижемо у Брзу Паланку без много муке. Из Паланке у Прахово, иако је киша престала, пут који иде дуж Дунава налази се у страховитом стању. Сада скрећемо у страну ка Неготину где нас пут води у правој линији. Овај пут, на много места, постао је права река коју треба прегазити. Наши коњи по њој гацају до трбуха.

У НЕГОТИНУ има мало војника. То је већ позадина. У "Гранд хотелу" су нас стигли енглески лекари који су узели исти пут као и ми, али њихови коњи нису били тако добри као наши, и ова господа су била приморана да сама вуку своја кола кроз блато. Они су хитно позвани у Крагујевац. Цела њихова мисија отпутоваће за Малту и Дарданеле, где рањеници постају све многобројнији. Сувише је касно да се отпутује. Стога смо приморани да останемо у Неготину и да спавамо у "Гранд хотелу" који је као и други који се титулишу речи "Гранд " и на које смо се намерили на путу, препун стеница које нас целе ноћи бацају у очајање.

Реквирирали смо у Мирочу сељачка кола која смо у недостатку других саобраћајних средстава морали задржати. Пре поласка, наши кочијаши су нас оставили да чекамо. Треба потковати коње, оправити точак. Најзад, могли смо да кренемо на пут, али смо најпре морали да пређемо једно право језеро које је створила поплава. Затим, пут иде навише и, по летњој врућини пењемо се лагано уз брдо. У Салашу нас чека фијакер који нас добром брзином вози кроз један диван крај осветљен благом вечерњом светлошћу. Како су лепе ове тимочке куће са својим каменим басамацима и својим терасама са обојеним стубовима! Кад је месец изашао, ми смо већ били у Зајечару.

ПУКОВНИК дивизијар, који је у овој вароши, јавља нам да је пут Књажевац-Параћин пресечен правим воденим вејавицама које су се обориле на овај крај. Више стотина особа потпуно је у води. Треба, дакле, да узмемо воз до Књажевца, где ћемо наћи аутокамионе да нас одвезу у Ниш. Пуковник нам такође јавља да су Немци заузели Пшемисл и да се Руси повлаче на целој линији. Ствари не иду. Брига се чита на свим лицима. Надајмо се још да је то једна од многобројних плима и осека, на које су нас Руси научили.

Један воз пун руских коња, коме је прикачен један вагон за нас, иде од Зајечара до Књажевца за три сата. Књажевац још носи трагове бугарске варварске инвазије од 1913. Ту је већ човек сасвим у позадини, и власти, чак и војне, ту су сачувале мудру бирократску спорост. Стога морамо да чекамо одлазак аутокамиона тако дуго да смо сјајно пропустили долазак нашег воза за Ниш. Посађени на седишта камиона, ми за четири сата преваљујемо 60 км који нас деле од привремене престонице. То је зато што се треба серпентинама попети на брдо. Мој шофер је један млади аустријски заробљеник, пријатан, али резервисан што се тиче његових утисака о рату. Он се одлично слаже са својим српским друговима који са њим поступају као да је један од њихових. Плаћају га два динара дневно, а поврх тога храна и конак. Он је задовољан.

ПРИМОРАН да се задржим један дан у Нишу, сусрећем многобројне познанике. Али ја сам већ исувише навикао на дух фронта, па сам се рђаво осећао у овој вароши у позадини, где је егоизам већ успео да за себе накнади добар део онога што је био изгубио у патриотском одушевљењу првих месеци. Рат траје, а људи који нису у додиру са опасношћу, упадају у сплеткашко ситничарење обичног живота.

Мрачно предосећање које су имале српске војсковође целог лета 1915. било је нажалост и сувише основано. Узалуд су генерали и државници кукали код савезника и тражили одобрење да заузму Софију пре него што буде сувише касно, Париз, Лондон и, нарочито, Петроград били су глуви за опомене. Невероватно слепа, дипломатија Антанте била је истрајна у кобној бугарској хипнози. И онда се десило оно што је било неизбежно. Нападнута аустро-немачким снагама, снабдевеним са свим модерним оруђима рата, а које су биле двоструко јаче од њених, ударена ножем у леђа од бугарског кривоклетника, Србија је била заузета, и њена војска за којом су пошли многобројни грађани, повлачила се кроз хладну и непријатељску Албанију. Било је ово страшно повлачење целе једне војске и целог једног народа, који су били изгубили своју земљу, али који нису били побеђени.

СУТРА: МИРОЉУБИВА ОКУПАЦИЈА КРФА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)