СИМА АНДРЕЈЕВИЋ ИГУМАНОВ: Оснивач Призренске богословије

Драго Делић

среда, 05. 08. 2020. у 19:44

СИМА АНДРЕЈЕВИЋ ИГУМАНОВ: Оснивач Призренске богословије

Сима Андрејевић Игуманов / Фото - документација "Новости"

СИМА Андрејевић Игуманов (1804-1882) припада првој генерацији великих српских трговаца и добротвора, родоначелник је модерног српског задужбинарства, ктитор цркава, манастира, школа, још у време када подизање важних духовних и просветних објеката није постало тако честа појава код имућнијих Срба.

Цео живот посветио је очувању националног идентитета Срба у поробљеним крајевима, остварењу и развоју просветних и културних циљева свога народа. "Ти школовани и образовани људи биће најпрво сјеме од кога Стара Србија моћи ће видети ваљан плод, који је мора препородити једанпут и извести из ове вјековне летарђије", говорио је, образлажући своју животну намеру да оснује школу у Призрену.

У исто или приближно исто време, ктиторство, просвећење и образовање српског народа било је основна преокупација Капетана Мише Анастасијевића, Илије Милосављевића Коларца, Николе Д. Кикија, браће Крсмановић, Николе Спасића, Луке Ћеловића и многих других индустријалаца, трговаца, занатлија, који саградише бројне објекте и ставише их у службу општег културног и образовног препорода свог народа. Али Сима Игуманов је по много чему био јединствен.

ОВАЈ велики добротвор рођен је у старој српској престоници Призрену почетком 1804. године у праскозорје српске револуције, од мајке Јане и оца Андреја Ђорђевића, познатог трговца по коме је добио презиме Андрејевић. Отац му је важио за имућног трговца, давао је подршку свим видовима борбе за ослобoђeње од Турака, "позамашно је финансирао Карађорђа" и устанике, због чега је изгубио доста иметка. То га је коштало и живота. Према неким изворима, за време дахија допремао је оружје чак и у Београд и крио га у једном подруму на Зереку. Користио је сваку прилику да помогне и заштити своје сународнике, који су били угњетавани на разне начине. Његова два средња сина, Крагуј и Петар, придружили су се Карађорђевим устаницима и учествовали у бојевима.

Због помоћи устаницима Андреј је утамничен, злостављан и мучен, и једва жив пуштен кући, где убрзо умире. Недуго затим умрла је и његова супруга.

СИМА остаје сироче, једини спас налази у цркви Светог Марка у Призрену код најстаријег брата Апостола, свештеника те цркве, који ће касније постати игуман Аксентије. Аксентије је био старији од свог најмлађег брата двадесетак година, па је Сима природно осећао неку врсту поштовања и ауторитета према брату. Друга двојица браће, Крагуј и Петар, нису му остали ни у сећању јер је имао једва две године када су отишли код Карађорђа. Они су се нашли у групи устаника који су после пропасти Првог српског устанка напустили Србију и са Вождом пребегли у Аустроугарску и Бесарабију. Једно време су живели у Хотину и Кишињеву, а касније су се вратили у Тополу.

СУРОВА ИГРА СУДБИНЕ

ГЛАСОВИ да је Сима пропао на послу у Битољу и изгубио 200.000 гроша стигли су до Призрена и супруге Султане. Још једно пропадање мужа, који је издржавао породицу, за њу је било кобно, разболела се и преминула, а да несрећа буде већа убрзо је умрла и њихова ћеркица Мага, која је имала свега неколико година. Сима се са Султаном, рођеном Дрваревић, пореклом из Ораховца, венчао 1832. у Призрену, а овај крах са пијавицама десио се, према расположивим подацима око 1840. године.

Мали Сима је свима био познат као игуманов брат, тако су га и звали. Касније је то постало његово друго презиме. У једном периоду живота, док је радио у Русији, био је познат по надимку Призренац, па многи нису знали његово право име и презиме.

ПРЕТПОСТАВЉА се да је Сима Андрејевић Игуманов остао у цркви до смрти брата Аксентија 1825. године, што се поклапа и са записима његових биографа Панте Срећковића и Петра Костића, као и руског конзула у Призрену Ивана С. Јастербова, који је оставио вредне белешке о свом службовању у том делу Отоманске империје.

Игуман Аксентије је био један од најугледнијих Срба у Старој Србији. Оставио је вредне записе о животу и приликама у Старој Србији, на основу казивања старих људи и своје баке Неранџе. Та казивања била су нарочито инспирисана дешавањима везаним за сеобу Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године. Како је забележио игуман Аксентије, народ је ту сеобу, која је била последица суровог живота и прогона, упамтио као трагичан догађај који је обезглавио Србе и додатно ослабио њихов положај.

ДОК је боравио у цркви, Сима је изучио трговачку школу, али га у почетку тај позив није привлачио па је са двадесетак година, после смрти брата игумана, почео да ради у призренској фабрици дувана, на реци Бистрици. Био је ортак са локалним трговцем Ђорђем Мурићем. Посао је ишао добро неких десетак година. Главне послове у Призрену тада су држали Срби, што је била традиција вековима уназад. "Они су преко Београда одлазили у Будим, Пешту, Беч и стизали чак до Пољске и Русије", каже Владимир Бован у књизи "Сима А. Игуманов, живот и дело". Како је време пролазило, економски положај Срба је слабио, нарочито после Призренске лиге 1878. године.

Због једног догађаја на који није могао да утиче, Сима је изгубио све. Наиме, када су у Цариграду открили да локална турска власт у Призрену не уплаћује приходе у централну касу, привремено су затворили неколико малих фабрика и увели обавезу да им се порез плати ретроактивно. То је важило за све, па и за оне који су плаћали редовно. Скоро сви мали фабриканти су банкротирали, па и Сима Игуманов. Према расположивим подацима, то се десило око 1836. године.

СИМА је морао да потражи други посао. Решио је да се са још неким ортацима опроба у продаји пијавица које су биле веома тражене у европским бањама као лек за регулисање крвног притиска и у друге медицинске сврхе. Третмани са пијавицама и данас се користе у алтернативној медицини. Они су закупили баре и језера у околини Битоља, а пијавице су продавали преко једног француског трговца. Чим је посао постао уносан, битољски паша Ахмед Ћосја је организовао заплену једног великог транспорта пијавица, што је Симу увело у још један банкрот и судске спорове који су трајали више година.

Провео је пет месеци у затвору, а у спор су умешани и конзуларни представници Србије у Цариграду.

Игуманов је због тог спора живео у Цариграду око пет година, а посао са пијавицама су преузели људи блиски Ахмету Ћосји, што је очигледно био њихов главни циљ. На крају је пресуђено да се Сими Игуманову исплати 25.000 гроша, уместо 200.000 колико је износио одштетни захтев. Сими је међутим, исплаћено свега 5.000 гроша, јер је Ахмед-паша преминуо, па је даља исплата обустављена.

Док је био у истражном затвору, Сима је упознао пријатеља свога брата игумана Аксентија, Куртиш-агу Агаларског. Бринући и за своју судбину, Куртиш-ага је Сими дао на чување хиљаду турских златника (мендухија), да може са њима да послује и да му их врати за годину дана, а уколико се аги нешто деси да их врати његовој породици.

Позивајући се на записе Симиних биографа и савременика Петра Костића и Панте Срећковића, Владимир Боаров наводи да је Сима новац за годину дана добро оплодио и зарадио још хиљаду златника. Када је његов породични пријатељ изашао из затвора, Сима му је вратио новац, а са зарадом коју је остварио ушао је у нови посао. Период после одласка из Призрена у Битољ и Цариград био је за Симу изузетно тежак.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)