ФЕЉТОН - ДОПИСНИК ИЗ МИТРОВИЦЕ БРЖИ ОД УДБЕ: На Косову се све приписивало Ранковићу и државној безбедности

Мирко Стаменковић

17. 10. 2021. у 18:00

КАДА би ме неко са ове временске дистанце питао у ком делу ондашње Југославије смо имали највише проблема између партијских руководстава и дописника, тешко бих се определио.

ФЕЉТОН - ДОПИСНИК ИЗ МИТРОВИЦЕ БРЖИ ОД УДБЕ: На Косову се све приписивало Ранковићу и државној безбедности

БАНКАР И новинар Љубомир Љуба Михајловић, Фото архива "Новости"

Нарочито зато што сам, док сам још радио у "Борби", имао прилике да локалне руководиоце упознајем са највишим руководиоцима из самог врха ЦК Југославије. И уверио се да је лакше утврдити истину и са највишима него са "локалним кметом пуним себе"!

Милија Пајдић је био протеран из Смедерева. Писао је затим о Смедереву из Крагујевца. Душану Јолићу, дописнику из тадашњег Титограда, била је одузета акредитација за Скупштину Црне Горе. Владан Динић је два дана у Ћуприји стрепео од пресуде Општинског комитета СК о протеривању!

У сваком случају, први неспоразуми, али и сукоби, почели су са руководствима из Приштине. Чистом случајношћу сам контакте са републичким или покрајинским руководствима остварио пратећи неког из самог врха ЦК Партије. Тако се догодило и са шефовима Партије са Косова и Метохије, и то преко Светозара Вукмановића Темпа. С њим сам путовао у Приштину непосредно пошто је објављен његов интервју у "Борби", који сам ја правио.

ТАДА још није постојао отворенији сукоб између приштинског и српског руководства. Али, осећао се некакав чудан политички притисак, који нисам знао до краја да дефинишем. Можда и зато што су у том периоду челници у Приштини били Црногорци или Срби, а не Албанци. У овом случају Душан Мугоша.

Пре свега, већ пре пута у "Борби" ми је речено - твоје је да слушаш, да запамтиш и пренесеш нам оно што се буде говорило на затвореним састанцима, јер идеш са Светозаром Вукмановићем Темпом, који те људе и те крајеве одлично познаје, а за нас може да буде драгоцено како да пишемо о неким стварима на Космету. Светозар Вукмановић Темпо, који је тада био председник Синдиката Југославије, али су његови трагови из рата били свежи и сви су се према њему односили са пуним поштовањем, био је веома утицајан. Речено ми је када треба да будем на Топчидерској станици и да се јавим шефу обезбеђења.

ДИЛЕМА КАКО ОБЈАВИТИ ИСТИНУ

ЛИЧНО сам Љубу Михајловића упознао знатно касније. Дилема је била - како од његовог фељтона направити било шта и јавности рећи истину, а нас заштитити од усуда који је задесио двојицу угледних људи и функционера у ЦК СК Србије. Јер, тих дана је Добрица Ћосић своју причу о протеривању Срба са Косова и Метохије платио функцијом, зато што је дискутовао на заседању ЦК. Дакле, мудрост је била обзнанити прогон у "Трепчи" а да то не изазове нову буру и оставке и у "Новостима".

НА ПЕРОНУ је стајао само један вагон. Правило је било не распитуј се превише. Пристизали су и други који су пратили Темпа у Приштину. Ушли смо у вагон и схватили да је "самоходан". Пред полазак је стигао и Темпо. Знали смо се, јер сам недељу дана раније текст интервјуа са њим носио на ауторизацију у вилу на почетку Ужичке.

Сала у којој је одржан састанак у Приштини била је скромно намештена, пуна мени мало познатих људи који су тихо говорили. Седео сам по страни, и у два маха је улазио човек који ме је подозриво гледао. Темпо је то очигледно приметио и рекао ми је: "Премести се овамо или ће те обезбеђење истерати!"

За столом, чак и за обавештеног новинара, сијасет података неупотребљивих за штампу.

Углавном где се још налазе "балисти", како су наоружани, у које делове је без војске опасно залазити и колико је досад оружја одузето, а колико је балиста разоружано. Било је то шездесетих, а не четрдесетих година прошлог века. Све се, зачудо, и добро и лоше, приписивало Ранковићу и Удби.

КОРИСНО је било, ипак: да би се "осетила" атмосфера у којој су радили дописници. И то не само са Косова и Метохије! Реч је о људима који су ретко долазили у редакцију, којима смо ретко успевали и да помогне- мо, не по оној народној  "далеко од очију далеко и од срца" - већ што смо често тек накнадно сазнавали за њихова страдања.

Док ми све ово поново пролази кроз сећање, не напушта ме осећај да смо толико били опчињени намером да "Вечерње новости" буду лист који је другачији од других да смо свесно улазили у ризик.

Љубомир Љуба Михајловић у то време био је почетник у банкарству, али и у новинарству. Блиски пријатељи чешће га зову Љуба Шиптар. Управо прича о њему добар је пример да млађој генерацији оставимо у аманет.

КАДА се све то догађало, већ сам био главни уредник у "Вечерњим новостима". Похађали смо ондашњу школу живота и заната са веома скупом школарином. Нико не тврди да је икада постојала "слобода писања" без икаквих ограничења, али су новине, па и "Новости", знале да обилазним путем укажу на неке појаве.

Знатно пре штрајка у Трепчи, пре него што је ондашњи високи партијски функционер Стипе Шувар силазио у јаме трепчанских рудника покушавајући раднике, углавном Албанце, наговори да изиђу из јама, али и непосредно пошто су Добрица Ћосић и проф. др Јован Марјановић искључени из ЦК СК Србије, јер су тражили да се заустави прогон Срба са Космета, објавили смо фељтон после седнице ЦК СК Србије о смењивању српских кадрова у Комбинату "Трепча". Прогон Срба који су били на директорским местима већ је био почео.

ФЕЉТОН је писао хонорарни дописник из Косовске Митровице Љубомир Михајловић, иначе банкарски приправник у локалној банци, а касније директор Комерцијалне банке у Београду.

Михајловић нам је послао фељтон о прогону Срба у Комбинату "Трепча" и у њему је отворено указивао да је цео руководећи српски кадар замењен Албанцима. Када су ми дали тај рукопис, учинило ми се да би његово објављивање било самоубилачки потез. Сумњао сам чак и на провокацију. Када сам га, међутим, поново прочитао, помислио сам - хајде да објавимо, али без тврдњи и отворених алузија о прогону Срба у "Трепчи". Зашто не бисмо оставили читаоцима да сами извуку тај закључак?

И УМЕСТО да говори о "прогону", фељтон је и насловима, али и текстом сугерисао да се одиграо нагли "пад производње". После тих чињеница, некако, као "случајно", наводили смо имена ранијих директора (Срба), дотле успешних, и имена и квалификације Албанаца који су их заменили.

Тако смо оставили читаоцима да сами схвате како је до пада производње дошло јер је уклоњен квалификовани кадар и на та места доведени су неискусни и неквалификовани људи, само зато што су Албанци.

Љубомир Михајловић ми је, неколико година касније, "причу" допунио податком да се спасао затвора тако што је полуобријан побегао ван Митровице, у неко село у планину.

Наиме, док је фељтон објављиван, а код нас нико није протестовао, у Приштини су схватили у чему је наша игра. И, једног јутра, док се Љуба Михајловић бријао и спремао да пође на посао, позвао га је телефоном тадашњи секретар Покрајинског комитета Савеза комуниста Србије Блажо Радоњић и рекао му: "Склањај се из куће, пошла је екипа Удбе по тебе."

СУТРА: ТИТО изводи тенкове у Приштини

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)