ФЕЉТОН - УМИШЉЕНИ ПРЕВЕНТИВНИ РАТ: Осуђен је само немачки кајзер због напада на Белгију

Др Миле Бјелајац

05. 08. 2021. у 18:00

ЛЕПШИМ, али ништа мање одлучним језиком Србија се у тексту ултиматума прво подсећа на следеће чињенице: "31. марта 1909. год. посланик Србије у Бечу дао је Ц. и Кр. Влади по наредби своје владе изјаву: 'Србија признаје да fait accompli створен у Босни и Херцеговини није повредио њена права и она ће се према томе саобразити одлуци коју Силе донесу односно чл. 25 Берлинског уговора.

ФЕЉТОН - УМИШЉЕНИ ПРЕВЕНТИВНИ РАТ: Осуђен је само немачки  кајзер због напада на Белгију

Професор Слободан Јовановић

Примајући савете Великих Сила, Србија се још сада обавезује да напусти држање протеста и опозиције, које је заузела према анексији још последње јесени, и, осим тога, обавезује се да промени правац своје садашње политике према Аустроугарској, како би будуће живела са њом у односима добросуседства'."

После овог "правног основа" прелази се на брутално оптуживање: "Међутим, историја последњих година, а нарочито жалосни догађаји од 28. јуна, показали су да у Србији постоји превратнички покрет, чији је циљ да одвоји од Аустроугарске Монархије извесне делове њених територија. Дошло је до тога да се тај покрет, који се јавио пред очима Српске Владе, манифестује и изван територије Краљевине у терористичким делима, у читавом низу атентата и убистава... Српска влада није ништа учинила да угуши овај покрет; она је толерирала злочиначки рад разних друштава и удружења, управљен против Монархије, необуздан тон штампе, величање виновника атентата, учешће официра и чиновника у превратничким роварењима, болесну пропаганду у јавној настави, толерирала је најзад све оне појаве које су могле да наведу српско становништво да омрзне Монархију и да презре њене установе. Ово кажњиво (sic!) толерирање од стране Краљевске Српске Владе није престало ни онда кад су догађаји од 28. прошлог месеца открили целом свету његове кобне последице. Из исказа и признања виновника атентата види се да је злочин сарајевски скован у Београду; да су оружје и експлозиве којима су убице биле снабдевене, њима дали српски официри и чиновници, чланови "Народне одбране"..."

ПРЕИСПИТИВАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ

ВРЕМЕ између два светска рата имало је по питању узрока избијања светског сукоба своја обележја, као што ће нова учитавања следити током Хладног рата, када се тежило хомогенизацији западног блока (НАТО), састављеног од некадашњих противника. Посебан развој ове теме одвијао се на трагу преиспитивања немачке одговорности за Други светски рат. Традиционална немачка "школа прикривања" суочила се са новим храбрим трендовима, који су довели до неких од најпознатијих контроверзи ("Фишерова контроверза"). Све то не би било могуће без нових продора у непознату или намерно "прикривану" грађу.

У НАСТАВКУ ултиматума следило је десет захтева, од којих је српска влада прихватила осам, практично безусловно, а два условно. Но, то није пореметило припремљени ратни сценарио. Барон Гизл, већ у путном оделу, једва да је одвојио који минут да погледа одговор који му је премијер Пашић уручио. Ни двадесет минута касније, у српско министарство стигао је одговор: "Пошто је истекао рок одређен нотом коју сам, по наредби своје Владе предао Његовом Превасходству Господину Пачуу прекјуче у четвртак у 6 часова по подне, а задовољавајући одговор нисам добио, част ми је известити Ваше Превасходство да вечерас напуштам Београд са особљем." Ово је било у складу са најављеном претњом приликом уручивања ноте: "Ако српска влада не да задовољавајући одговор по свим тачкама у ноти до 6 сати после подне 25. јула, он ће заједно са особљем посланства напустити Београд."

Три дана касније стигла је и објава рата.

ЗАРАЋЕНЕ стране су у августу и септембру 1914. похитале да за властиту јавност и све тада неутралне и неопредељене државе кажу своју истину о разлозима за избијање рата. С тим циљем, готово све, укључујући и Србију, објавиле су селективан избор дипломатске грађе.

Није се либило ни од прекрајања, па и фалсификовања. Циљ оправдава средство. Тако су настале "беле", "плаве", "црвене", "наранџасте", "жуте" и друге књиге. Касније ће се, 1915, томе придружити Италија са својом "зеленом књигом". Поменимо одмах да ни послератне збирке дипломатских докумената о предисторији ступања у рат нису биле имуне на тенденциозне селекције, прикривања, првенствено испуштањем "непријатних" докумената, па и прештампавања сумњивих творевина.

После победе Савезника следио је наставак утврђивања одговорности за рат, за зеленим столом. Победници су 1919. основали посебно тело стручњака који су имали задатак да испитају одговорност за избијање рата. Члан те комисије био је и др Слободан Јовановић, професор Београдског универзитета. Занимљиво је да је он још 1. марта имао утисак да нико неће посебно бити окривљен и да ће се изрећи само морална осуда, али да се иде за тим да се за поједине злочине и повреде међународног права траже кривци и да ће се судити и самом кајзеру. Од Делегације СХС тражено је да до 1. марта достави податке о бугарском умишљају за улазак у рат и напад на Србију. Такође, захтевано је да још више редукује поднети попис бугарских ратних злочина.

ПИШУЋИ о раду Комисије, Слободан Јовановић је навео да је ово тело, пре свега, утврдило да је Немачка хтела рат и намерно га је изазвала: "Превентивни рат", уперен "против могућег напада у далекој будућности, за који није извесно да ће се уопште десити - такав један рат јесте за најоштрију осуду." Комисија је даље нашла да је одмах на почетку рата Немачка нападом на Белгију учинила повреду међународног уговора којим је гарантована неутралност. Један од јемаца била је Прусија. То се имало сматрати "као тешка повреда међународног права". У ова два случаја Комисија је нашла да ни у изазивању рата, ни у повреди неутралности Белгије, нема услова за кривичну одговорност јер међународно право није предвидело санкције. Међутим, Комисија је нашла кривично дело у начину на који су Немачка и њене савезнице водиле рат - варварски и противправно, насупрот свим нормама и преко сваке границе дозвољеног. У Комисији су мишљења по неким питањима била подељена. Врховни савет је на крају усвојио извештај Комисије, али је у погледу суђења владаоцима учинио неколико измена: да ће се судити само немачком кајзеру, али не за дела из рата, већ за "непоштовање међународног морала и светиње уговора", другим речима, за изазивање рата и нарушавање белгијске неутралности.

КОМИСИЈА за утврђивање ратне кривице, како се ово тело звало, под руковођењем Американца Роберта Ленсинга, завршила је извештај 29. марта 1919. закључком: "Рат је испланиран од стране Централних сила као и од њихових савезница Бугарске и Турске и резултат је деловања остварених с предумишљајем и у намери да се исти учини неизбежним. У сагласности са Аустро-

-Угарском, Немачка је свесно радила на томе да на страну гурне бројне посредничке предлоге Антанте и осујети њена поновљена настојања да се рат спречи." По Ленсингу, покретачи освајачког рата морали су бити жигосани пред историјом.

Од момента када су ови закључци ушли у мировне уговоре као чињенице, а поражени се морали сагласити својим потписом, почела је прича о покушају ревизије тих оцена, која без престанка траје готово стотину година.

СУТРА: Фалсификовање балканске приче

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)