ПЛЕМЕНИТОСТ КОЈА СЕ ПАМТИ: Прота Милан Борота и његова супруга Ружица одгајили 53 девојчице - ратну сирочад

ДЕВЕДЕСЕТЕ минулог века. Страшно доба. Грађански рат пламти у Хрватској и Босни и Херцеговини. Хиљаде жртава, стравична страдања. Много дечје патње, суза, страха, стрепње. Хиљаде је малишана ратних сирочади. Претешко, најтеже бреме рата притисло је њихова срдашца и душе. Остали су без најмилијих, без најважније љубави, без ослонца и подршке.

FOTO: Privatna arhiva

Почетком 1993. године, 53 унесрећене девојчице којима је ратни вихор немилосрдно одузео родитеље, стижу у срце Шумадије, у Тополу, где је уз благослов тадашњег владике шумадијског Саве, основан Дом за прихват сирочади са простора бивше Југославије. Прота Милан Борота је био управник Дома, а његова супруга Ружица васпитачица. Помагало јој је још неколико жена, а народ давао донације. "Вечерње новости" су тада писале:

"Прота Милан Борота и његова супруга Ружица из Дивостина, код Крагујевца, имају педесет петоро деце! Биолошки су родитељи двојице синова, а педесет три ћерке им је "донео" ратни вихор на простору бивше Југославије. Све их, без разлике, негују са истом пажњом и љубављу. Девојчице од пет до 15 година, које су остале без једног или оба родитеља, са огњишта разорених, душа рањених, прихваћене су у Шумадији. Дошле су из БиХ, Хрватске, Словеније... Ту, у сиротишту које је основала Црква, нашле су пажњу и љубав родитељску, коју им несебично пружају прота Милан и његова супруга Ружица, али и други добротвори. Успели су да им ране на души, недужној, нежној, дечјој - зацеле. Школују их, изводе на пут. Оне им узвраћају истом пажњом и љубављу."

- Заиста је тако било и увек с поносом кажем да имам два сина и 52 ћерке јер је једна од мојих девојчица прерано отишла, однео ју је карцином плућа. Сада, Богу хвала имам и десетине унучади. Они су моје највеће богатство - поносно и истовремено с много туге због недавног одласка проте Милана, говори нам Ружица Борота. - Са већином њих и дан-данас сам у контакту. Чујемо се телефоном или путем "Вајбера". Једна или две нису удате, остале јесу и имају по двоје, троје, четворо или петоро деце. Живе у Италији, Лондону, Хрватској, Босни и Србији. Много сам поносна на њих и све што су у животу постигле.

Док разговарамо, на столу испред наше саговорнице уз плакете за најплеменитији подвиг који су од "Вечерњих новости" добили 2009, отворене су десетине успомена: фотографије са њиховим девојчицама из разних прилика и свеска успомена, како га протиница зове, у којем су исписане десетине најискренијих порука 53 девојчице, из времена када су их подизали уз неизмерну, праву родитељску бригу, пажњу и љубав.

- Тражила сам да ми пишу кад желе и шта желе. Погледајте шта ми је написала Жељка: "Посебно желим да се захвалим тета Ружици. Била ми је друга мајка. Научила ме је много чему што је добро за мене и што ће ми значити у животу". А, видите само како је писала моја Александра: "Као да је јуче било кад сам дошла у Дом. У почетку Дом, а сада је моја друга кућа". Чувам све успомене од њих. Често их гледам, прелиставам, плачем, насмејем се... Много их волим. И Милан их је много волео, и епископ Сава. Кад га је Милан последњи пут одвезао у болницу на лечење владика га је на растанку ухватио за руку и рекао му: "Чувај ми моје девојчице" - сетно прича протиница.

Најтеже је било, каже нам, прве две-три године по оснивању Дома:

- Оне нису имале најважније у животу, родитеље, и ми смо тога били свесни. Само љубав је могла да их подигне. Пажљиво смо прилазили свакој, залазили до најскривенијих места њихове душе. Кад су дошле, најмлађа Миланка имала је само пет година, а најстарија Снежана 15. Требало их је све разумети, приближити им се, стећи њихово поверење. Прве две године готово да нисам спавала. Имала сам фотељу поред њихове спаваоне и ту сам спавала. Трзала сам се на сваки њихов покрет и шум. Тешила их. Танани сан им је безброј тајни и туге скривао. Сећам се старије девојчице су раније устајале, због обавеза у школи. Једне вечери Весна из Теслића замолила ме је да и њу раније пробудим. "Зашто, душо?", упитала сам је, а она ми је одговорила: "Пробудите ме у зору, да плачем. Тада сам, некако, са мојим татом." Све нас је расплакала. Имала је, тада, само осам година, а запамтила је све страхоте рата.

Памти протиница и много лепих тренутака. Увече би цртала са њима, учила, радила домаће. Волела је кад би је девојчице чешљале, правиле фризуру. Бдела је над њима непрестано.

- Како су стасавале, постајале пунолетне и завршавале средњу школу одлазиле су у нови живот. Ишли смо им на свадбе. Нашој Сандри у Босну, са још седам девојчица које су биле са нама. Кад ме је њен свекар ословио "пријо", срце је хтело да ми препукне. Плачући, рекла сам му: "Ваша прија је под земљом", а он мени каже: "Ви сте је одгајили као права мајка, зато сте моја прија." Само нек су ми срећне и здраве да својој деци буду добри родитељи, а мени је срце пуно увек кад мислим на њих - рекла нам је Ружица.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације