ЕВО КО ЈЕ ЗАПРАВО БИО БОЖА ЗВАНИ ПУБ: Лик из чувене Балашевићеве песме је стварно постојао (ФОТО)

Новости онлајн

19. 02. 2022. у 10:20

ЂОРЂЕ Балашевић, уметник и човек великог срца за којим тугује цела бивша Југославија и који је својим песмама оставио неизбирисив траг у свима нама, преминуо је пре годину дана, 19. фебруара 2021. године у 68. години живота.

ЕВО КО ЈЕ ЗАПРАВО БИО БОЖА ЗВАНИ ПУБ: Лик из чувене Балашевићеве песме је стварно постојао (ФОТО)

ФОТО: Приватна архива

Бала

ФОТО: Приватна архива

шевић нас је током своје дугогодишње каријере упознао са многим ликовима, а један од најпознатијих је свакако коцкарска легенда Божа звани Пуб, која у његовој песми живи још од 1982. године. "Вечерње овости" 2019. године објавиле су причу управо о њему коју вам овог пута преносимо у целости:

Много дуже, успомену на свог деду и прадеду Петра Божанића (1895-1975), чије је коцкарско умеће завршило у песми, чувају његови наследници у Фекетићу, где је и он до смрти живео.

Божа Пуб рођен је у Лици, у селу Тужевићи, у општини Бриње недалеко од Госпића а своју личку неустрашивост, прешавши Албанију, показао је на Солунском фронту. Као и многи други солунски добровољци, аграрном реформом добија девет јутара земље у срцу Бачке и са још 20 сабораца оснива Ново Село.

- На то парче земље, без крова над главом, са њим је дошла и наша бака Марта, рођена Таталовић, и заједно су подигли кућу, основали породицу - сећа се Пубова унука Славка Кривокапић, ћерка његовог сина Душана.

ФОТО: Приватна архива

Породица Боже Пуба

Био је прави домаћин. Имао је троје деце, Душана, Славку и Ковиљку, гајио је бикове, коње, виноград, први је у селу, око 1930. имао кафану и продавницу.

Био је коцкар, боем, каваљер, увек на страни слабијег, сем када нису за истим карташким столом. Човек великог срца и широке руке, који је увек говорио да не можеш добити ако не даш. Водила га је карта у Србобран, Врбас, Нови Сад, Сомбор...

- Волео је да ужива у животу. Део те сласти, али и тадашњих обичаја, биле су партије ајнца суботом међу трговцима. Волео је да изазива коло среће и побеђује га - препичава нам унука. - Био је ватра од човека, али кад седне за сто, био је мртав хладан. Никада му рука није задрхтала, ни када је на једну карту залагао своју кућу, ни када је на другу узимао туђу. Због тога такмаци нису могли да га "прочитају".

Када је требало да одлучи да ли да стане или да вуче карту, обртао је кажипрсте. Ако се споје - улагао је све што је имао, какве год да су биле карте. Ако се промаше - нема "маста", стајао је и на 15.

- Знао је да шта карта узме, карта и врати, често је доносио толико новца да је ономе ко га је слагао досезао до браде. Ни тада није стајао, већ настављао да ризикује. Зато га памте као некога ко није картао да би се обогатио, већ је уживао у тој вештини - даље ће наследница, показујући нам дедину слику и његове прве "мађарске" карте. - Пиће није подносио, волео је музиканте, а имао је такав глас да кад би запевао, гасио би се фитиљ на свећи! Перфектно је говорио мађарски, руски и немачки језик. Никада породица није трпела због тога.

Када су играли највећи мајстори Коста Гаваски из Србобрана, Шандор Тарко из Фекетића и Петар Божанић знало се да што падне под сто, ту и остаје. Ниједан се неће сагнути да подигне своје, јер би због тога морао да прекине партију. Давао је 500 динара ономе ко би отишао његовој кући да нахрани стоку и живину само да не би устао од стола. А за те новце тада се могао купити најбољи коњ!

ФОТО: Приватна архива

Школа у Новом Селу у којој је живео Божа

Фекетићани још увек препричавају како је био широке руке према онима који су га чували од преваре, једино што је мрзео више од политике. Прича се да је једном док је играо иза леђа имао огледало, којим су кибицери пратили карте. Када су га упозорили на то, није рекао "разбиј стакло", већ "разбиј, ево пара". Том човеку дао је четири хиљаде тадашњих динара, а када је овај рекао да је много, додао му још две.

Награђивао је и оне који су га чували од "пубова", које такође није волео. Чим су чули да негде игра, ишли су да му одузму паре, али су им посете биле јалове.

- Једне ноћи док су играли ајнц попех се на бандеру да поправим квар. Чим видех жандаре како прилазе његовој кафани, оно што сам поправио ја поново покварих да не би могли да их ухвате - сећао се његов савременик. - Када сам му испричао шта сам урадио, гурнуо ми је камару пара са стола и рекао да узмем колико ми драго.

- Било је то у његовој кафани негде око 1938, партија је трајала од суботе до понедељка, а у њој је Живко Мудрински, велепоседник из Србобрана, изгубио све што песма каже, па и слугу приде. Деда га је пустио да се два дана зноји због губитка, па му онда све послао натраг - сећа се унука само једне од легенди о Божи Пубу.

Почетком Другог светског рата, Петар и његова породица доживљавају судбину осталих колониста. Одлазе у логор Шарвар у Мађарској, где проводи четири године. Ни тамо се, међутим, карте није мануо.

- Мађарски војници су брзо сазнали да говори њихов језик и игра карте, и убрзо су се толико "навукли" на партије да нико није смео да их прекида. На почетку је намерно губио, а када су загризли, иако је био њихов затвореник, знали су да му дају све што су имали - каже Славка. - Картао је и у паре и у храну. Тиме је помагао породици и земљацима да им ти логорашки дани буду бар мало лакши.

Причало се да се из логора вратио са "пола лотре (мердевине) форинти" које је узео од једног мађарског официра. Он, међутим, ту причу никада није потврдио, али народу је било лакше да у њу верује, да и у тим страшним временима има свог јунака.

После рата, без струје, воде и пута, гасило се Ново Село и Петар оставља све што је стекао на парчету солунске земље и са породицом долази у Фекетић. Тамо се поново кући.

- Причају да је ту кућу једном приликом изгубио на картама. То је био изузетак. Али сутрадан је баба Марта села за тај исти сто, одиграла партију и повратила кућу - сећа се даље унука. - Она му је била главни ослонац, и за велико чудо, није му бранила. Како је ушао у песму и како је Балашевић сазнао за причу о деди, не знам, али приче о њему кружиле су свуда.

Није Божа Пуб ни у Прагу, ни у Бечу. Више од четири деценије почива на сеоском гробљу у Фекетићу. Игра се и даље ајнц, али не с таквим жаром. Али и и данас се сви слажу, нема више таквих као што је био Божа звани Пуб.

Картање је било омиљена забава тог доба, а мало мушко дете значило је срећу и картароши су га чашћавали.

- Деда је бранио брату од тетке да иде и да му дају паре, међутим, он је ишао и скупљао новац. Када су отишли на вашар, деда му је рекао да купи себи нешто ако има пара, а када је Мирко извадио новац деда се згрануо, у џепу је имао толико да купи цео вашар - прича Славка.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
УЧИНИЋЕМО СВЕ ДА СЕ КАО ЗЕМЉА УЗДИГНЕМО ПОСЛЕ ОВОГ УЖАСА Вучић положио цвеће у школи Владислав Рибникар (ФОТО)

"УЧИНИЋЕМО СВЕ ДА СЕ КАО ЗЕМЉА УЗДИГНЕМО ПОСЛЕ ОВОГ УЖАСА" Вучић положио цвеће у школи "Владислав Рибникар" (ФОТО)

ПРЕДСЕДНИК Републике Србије Александар Вучић положио је цвеће у школи "Владислав Рибникар" на годишњицу убиства девет ученика и радника обезбеђења ове школе.

03. 05. 2024. у 07:26

Коментари (0)

УЧИНИЋЕМО СВЕ ДА СЕ КАО ЗЕМЉА УЗДИГНЕМО ПОСЛЕ ОВОГ УЖАСА Вучић положио цвеће у школи Владислав Рибникар (ФОТО)