ОДЕСА КЉУЧ ПОВЕЗИВАЊА МОСКВЕ СА БЕОГРАДОМ: Интервју Михаил Звинчук, геополитички експерт, аутор Пројекта "Рибар"

У ВРЕМЕНУ када се руски медији и слобода говора под образложењем ширења малигног утицаја брутално протерују из "демократских" друштава, један човек успео је да отвори пут до 14 милиона људи широм света и понуди ново виђење сукоба у Украјини.

Фото: Принтскрин/Телеграм

Војног блогера, аналитичара и геополитичког експерта Михаила Звинчука, аутора Пројекта "Рибар", данас цитирају на 23 језика, а Си-Ен-Ен, Ројтерс и Скајњуз га препознају као релевантан извор информација.

У разговору за "Новости", Звинчук каже да је "Телеграм" веома моћан информациони ресурс и алат за контролу извештаја те да је објективност на којој је канал "Рибар" инсистирао био услов да је препозна и међународна агенда.

У време када колективни Запад води хистеричан рат против сваке информације која долази из руских ресурса, успевате да надиграте светске цензоре. Како вам то полази за руком?

- Канал "Рибар" јесте забрањен у Украјини и Европи, али то не значи да информација није присутна на свим континентима, укључујући САД. Постоје два различита приступа. Приступ класичних руских медија је отварање филијала под истим називом у свим земљама и свако повећање популарности је увод у забрану рада. Ја то нисам радио. Уместо тога, постојеће ресурсе у тим земљама чиним својим партнерима. Размењујем са њима податке, помажем у њиховим задацима и када ми је то потребно замолим их да поделе моју информацију. У критички важним тренуцима, они цитирају мене и тако ми превазилазимо информативну баријеру.

Фото: Принтскрин/Телеграм

Када је реч о Блиском истоку и украјини, кажу да ваше анализе дају најпрецизнији увид. Изостанак војне солидарности муслиманског света у Гази није вас изненадио?

- Можда су се они на речима и ујединили али осим Рафе, Појас Газе је у рушевинама. Два милиона људи је остало без својих домова, али показало се да то није довољно добар повод да би се муслимански свет ујединио. Јордан, Саудијска Арабија и Египат могу да кажу да саосећају са људима у Гази, они, истина, шаљу хуманитарну помоћ, лупају песницом у сали УН, али где је ефекат?

Можда можемо да га тражимо у одговору који је понудио Иран?

- Да, али они су положаје у Израелу гађали старим ракетама и то је била усаглашена акција са којом су сви одавно били упознати. Да ли је то договор Америке са Ираном? Пратећи америчке медије, не искључујем ту могућност. Уосталом, да ли се нешто променило након напада Ирана? Израел ће у маниру варвара са тољагама наставити где је стао, иако су норме међународног права нарушене.

На којим тачкама би могли бити отворени нови фронтови?

- Конфликт ће се вероватно проширити на Сирију. Подсећам да је од тренутка заоштравања у зони израелско-палестинског конфликта Израел Сирију гађао 51 пут. Могућа је и ограничена ескалација у области границе са Либаном, где је Хезболах наводно повезан са Ираном, али не занемаримо, и са Америком и Француском. Наношење удара овде могло би шкодити западним интересима. Бирајући мање зло, Израел ће вероватно операције концентрисати на територију Сирије. На тај начин Израел решава своје унутарполитичке проблеме, јер ултраортодоксни правац који је на власти може свом становништву да запуши уста само под изговором да је у току рат. То значи да су нова жаришта могућа. Вероватноћа да ће Израел почети рат у другом региону је отприлике 40 одсто.

Као нове жаришне тачке све чешће се помињу Придњестровље и Гагаузија. Могу ли ови региони, који трпе репресивне мере од молдавских власти бити претворени у нови Донбас?

- Русија нема копнену контролу над тим тереном и уколико на Западу неко одлучи да сравни ове регионе, то ће се и десити. Ми не можемо преко територије Украјине да приђемо тим тачкама, али са успесима на бојном пољу, стратешким, не фактичким, ми ћемо у потпуности преузети иницијативу. Зато у овом тренутку нисмо сагласни са захтевима Гагаузије и Придњестровља да уђу у састав Русије. Најпаметнија тренутна политика је статус кво који постоји и нада да ће наше стратешке победе наступити пре него Запад спали ове тачке.

У анализама рата у Украјини најфреквентнија реч је Одеса. Колики је њен значај у геополитичкој а колики у војној равни?

- Одеса и одеска област су кључ за ушће Дунава, приступ међународним водама преко којих се можемо повезати са Балканом и Србијом. То је важна артерија и платформа, за почетак, за комуникацију са нашим савезницима. И то је моменат који на Западу заиста добро разумеју. Они ће учинити све што је у њиховој моћи да нас спрече у ослобађању Одесе. Одеса ће одредити формирање Новорусије.

Фото: Принтскрин/Телеграм

Назирете ли тај тренутак и уопште крај рата?

- Веома је далеко, јер за сада ми не можемо да ослободимо ни леву обалу Дњепра. Ми се у овом тренутку не боримо за градове, већ буквално за сваку кућу, па и планинске домове у којима живе шумари. И свако насеље које се појављује у извештајима је мало. Авдејевка је заиста велики успех руске војске, али имајте у виду да су борбе трајале неколико месеци и да је било много јуриша. Сада почињемо јуриш на Часов Јар, који није град већ огромно утврђење. Наивно је сматрати да руска војска може са лакоћом да заузима град за градом. Војни потенцијал Украјине није уништен. Украјини шаљу технику, оружје, отварају нове фабрике, и рат се продужава.

Опција примирја није у игри?

- Сувише много људи је повезано са крвљу. Свака трећа или четврта породица је изгубила неку блиску особу и уколико би неко сада притиснуо дугме "мир", незадовољство би било огромно. Мир као опција је прихватљив руском друштву тек након позитивних дешавања. Наравно, постоји известан број људи који је мотивисан пословним интересима, тржиштем, тиме да њихове фабрике и предузећа у Украјини несметано раде. Можда у неким ранијим временима би њихов интерес могао бити преовлађујући, али у овом тренутку питање доброг исхода рата је примарно.

Искључујте опасност од дворске револуције, преврата...?

- Клима у Русији се знатно променила и централна власт је веома моћна. Не поричем могућност покушаја, али сигуран сам у његов лош исход. Ми немамо јаке либералне фигуре које могу спровести такав сценарио. Наваљни је умро. Ту тему колективни Запад није ни регистровао, прошло је без протеста и митинга јер то више није била фигура на коју се могао ставити акценат. Пројекат револуције у Русији се распао. Терористички напади, смишљени и реализовани са циљем унутрашње дестабилизације, парадоксално, изазвали су супротан ефекат, дошло је до веће консолидације друштва. Народ је још страственије почео да подржава руску армију у борби против Украјине.

Стрепите за свој живот?

- Живим у граничним ситуацијама и навикао сам на то. Ако бих седео код куће, у страху да би служба безбедности Украјине или ЦИА могле доћи са намером да ме убију, како бих онда могао да убедим људе да ми радимо исправну ствар. Свестан сам ризика и чињенице да је моја глава уцењена, да постоји жеља да ме убију, киднапују и ућуткају. Нисам наиван да бих веровао да ће све бити у реду. Све оно што радим је са свешћу о ризицима и опасностима, али и вером у оно што радим.

Фото: Принтскрин/Телеграм

Из вас говори официр или медијски радник?

- Из мене говори Михаил Звинчук. Мени су због објективног извештавања са фронта појединци покушавали да спочитају дискредитацију Оружаних снага Русије, али прошле године сам од Путина добио медаљу за заштиту отаџбине, управо за допринос који сам дао информативном рату и одбрани наше земље на медијском пољу. Говорим као особа која зна на којем је месту и која говори оно што је потребно и нужно.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације