Култура

СИМКЕТОВА БЕСМРТНА МУЗИКА: Комеморација композитору Зорану Симјановићу у Југословенској кинотеци

М. МИРКОВИЋ

13. 05. 2021. у 17:40

ПОШТОВАОЦИ, пријатељи, колеге, чланови породице, опростили су се данас у здању Југословенске кинотеке од Зорана Симјановића Симкета, вероватно највољенијег нашег композитора примењене, пре свега филмске музике који је преминуо пре месец дана.

СИМКЕТОВА БЕСМРТНА МУЗИКА: Комеморација композитору Зорану Симјановићу у Југословенској кинотеци

Симкетов синовац прочитао је исповест свог оца, Зорановог млађег брата Дејана, који се присетио како је све почело када је Зоца имао пет година, а тата Стева и мама Вера приметили да не само што је прво пропевао па пропричао, већ и да пева савршено. До те мере да, када студенткиња соло певања из комшилука погреши вежбајући скале, Зоца понови за њом - само без грешке. Све док није закуцала на врата да се жали, а тата забранио Зоци да "исправља" комшиницу.

- Ипак, тада је пала породична одлука да Зоца буде одведен код легендарне Јеле Кршић, која је тати (који је некад певао у хору Друге мушке гимназије, што је исто као да је певао у Хору бечких дечака) рекла: "Стив, ово дете је чудо, чим напуни шест да га водиш у музичку школу, али имаћеш проблема са њим, мораћеш да будеш строг, много је тврдоглав."

И тако је почело, са све оствареним предвиђањима професорке Кршић и бежањем кроз прозор од вежбања истих оних скала. Ипак, породична реликвија, стари дедин пијанино, није му дао мира и Симке му се непрестано враћао. Док су у његов живот "свраћали" разни важни људи, усмеравајући га, од данас заборављеног Андрије Галуна до имењака Христића који ће га погурати на студије музике, али и у свет филма и примењене музике.

- Наоружан музичком генијалношћу и заљубљен у покретне слике, Зоран је био савршен партнер редитељима чешке школе, спајала их је страст према филму а хонорари и награде никад нису били мотив већ последице - навео је Симјановић, позивајући се на реплику коју Нина Кирсанова изговара у филму "Нешто између" - "Игра, игра, игра, шта друго?" као лајтмотив Симкетовог бивствовања.

Радослав Рале Зеленовић чији је дугогодишњи сан била управо нова, модерна Кинотека у каквој је данас стајао, нагласио је да је Симке многе своје снове досањао, али један није - оснивање медијатеке у Србији.

- Недостајаћеш највише твојој Лили, пријатељима, али и покретним сликама, ауторима, публици - рекао је Зеленовић, док је Тања Бошковић изјавила:

- Нема човека који толико дубоко није био појединачан, Симке је увек и потпуно био у пару са Лили. Лако је Симкету када је био тако вољен, лако је нашој кинематографији када ју је Симке одвојио од ове земље - а лако му је било чак и умрети кад је знао да је бесмртан.

СТУДИЈЕ И ДУША

СИМКЕТОВО стваралаштво било је тема чак две докторске дисертације и једног дипломског, навео је композитор Раде Радивојевић, док је редитељ Горан Марковић рекао да је Симкету пошло за руком да нам остави своју душу, неприметну, непотписану а опет стално присутну - јер је као и сви велики композитори сматрао да је најбоља она филмска музика која се не чује, да музика сама не постоји, већ постоји само филмови. Комеморација је завршена управо пројекцијом рестауриране верзије Марковићевог (и Симјановићевог) култног остварења, "Специјално васпитање".