ДАВНО ЗАБОРАВЉЕНА МАПА КУЛТУРЕ: Протоком времена, СКЦ ће својим програмима долазити у све оштрији сукоб са влашћу

Слободан Кљакић

13. 03. 2021. у 17:14

ДУХ студентске Шездесет осме снажно је притискао и генерацију која се те године из скамија основних школа распршила у клупе гимназија и средњих школа различитих профила, укључујући и тада популарне, трогодишње школе ученика у привреди, познате под скраћеницом ШУП.

ДАВНО ЗАБОРАВЉЕНА МАПА КУЛТУРЕ: Протоком времена, СКЦ ће својим програмима долазити у све оштрији сукоб са влашћу

Дејство позоришног костима акција екипе А3

Захваљујући духу 1968. нису нагло кидане раније успостављене везе, другарства и пријатељства, него су она неко време трајала, богатећи се кроз заједничка интересовања за различите светове, поготово уметности, социјалне теорије и неизоставне забаве.

Филм, музика, лепа књижевност, музеји, позоришта, фотографија, филозофска и социолошка литература, друштвени ангажман и још свашта нешто на тој, може се рећи, екстремно раширеној и богатој лепези уметничке и интелектуалне производње, са неизоставним, пратећим журкама, чинили су богати мозаик ондашњих, наших свакидашњег живота.

Од крај шездесетих и с почетка седамдесетих брзо су стваране нове културолошке и интелектуалне матрице, по садржају и духу различите зоне омладинске поткултуре, једна богата мапа нове културне географије, на којој су упоредо егизстирали различити стари и рашали се нови естетски микросветови.

На тој мапи је нарочито место, без икакве сумње, заузимао Студентски културни центар, али то место у срцу Београда није било једино окупљалиште припадника младог нараштаја, па и нас средњошколаца.

У том чудном времену постојале су различите зоне окупљања.

Дискотеке и игранке су биле незаобилазна места, за која су биле карактеристичне различите естетике. Диско-клубови "Цепелин" на Ташмајдану, "Монокл" у Скадарлији, неизоставни КСТ на Електротехничком факултету, "Црвено - црно" у Улици краља Милутина, касније "Индекс" у Студентском дому "Иво Лола Рибар", били су снажно уцртани у наше мапе музичких путешествија, дружења, очијукања с новим девојкама и бескрајних удварања. Није нам сметало што музика у тим диско- клубовима често није одговарала нашим изворним укусима, забава и провод били су на првом месту. Ишли смо чак и у Земун, тролејбусом који је возио преко Бранковог моста, у диско-клуб "Синагога", у коме су се захваљујући Зорану Модлију одвијале праве свечаности, бар нас је онда носило такво уверење. Упијање радио-програма Студија Б било је на другој страни ове музичке медаље.

Знали смо да забасамо и у клубове културно-уметничких друштава, на првом месту у "Крсманац" у Балканској 4 или у КУД при Народном универзитету "Веселин Маслеша". Осмотрено из данашње перспективе, чини ми се да смо неговању културе журки посвећивали нарочиту пажњу. За друштво у коме сам се кретао, неприкосновену титулу најбољег "журколога" носио је Жељко Вујотић, из Балканске број 12. Долазили су Југослав Влаховић и Маја де Радо, с још неким од чланова њиховог рок бенда и позоришне трупе "Породична мануфактура црног хлеба". Петар Павишић је доносио и контрабас, а неизоставна звезда била је пијанисткиња Ксенија Зечевић. Овде се не може заобићи важан детаљ: Југослав Влаховић је у то време деловао у уметничкој авангардној групи А3 група за акцију и анонимну атракцију, при СКЦ-у, заједно са Славком Тимотијевићем, уредником Срећне нове галерије.

СКЦ је одмах по отварању, захваљујући понуђеним програмима, за многе од нас постао незаобилазна, нова тачка на нашој мапи културе. Велике манифестације каква је била

"Априлски сусрети", ликовни и музички програм, Филмфорум, тзв. спољни програми у Клубу клубова, гостовање најугледнијих домаћих и иностраних стваралаца и уметника, позоришни програм у оквиру кога је, наводим као пример, у априлу 1972. године приказана култна представа Иве Брешана "Хамлет у селу Мрдуша Доња", у режији Владимира Путника, све то нас је привлачило магнетском снагом.

Уобичајена атмосфера у Студенском културном центру

Пре тога, 1971. године, с великом пажњом смо посматрали изожбу In Another Moment коју су приредили Браца и Нена Димитријевић, на којој су приказани радови двадесетак домаћих и страних уметника, међу њима и Јозефа Бојса, Ђованија Анселма, групе ОХО и Горана Трбуљака.

Посебно снажан печат оставила је на нас изложба

"Дрангуларијум" из јуна 1972. године, на којој су, доцније велика имена наше уметности, изложила предмете који имају везе с њиховим стваралаштвом. Предмете су представили Радомир Рељић, Душан Оташевић, Халил Тиквеша, Милија Нешић, Стеван Кнежевић, Стојан Ковачевић Гранде, Марина Абрамовић, Драгољуб Раша Тодосијевић, Евгенија Демниевска, Гергељ Урком, Бора Иљовски, Бојан Бем, Неша Париповић, Јосиф Алебић, Слободан Ера Миливојевић, Зоран Поповић и Радомир Дамјановић.

Изложбе и наступи архитекте Пеђе Ристића, званог Пеђа Исус, били су за нас право откровење, сусрет с једним екстремно особеним интелектуалним ставом и учинцима који су уметничку праксу проширивали и кроз време и кроз простор у неслућеним смеровима. У једном разговору који смо пре четири године водили у његовом стану, Пеђа Исус се с великим узбуђењем сећао тих времена, свакаквих догодовштина и неверица којима је јавност пратила учинке његовог славног дрндафона, музичког инструмента који је конструисао, а чије су звучне могућности биле готово невероватне. Поготово му је било стало да потанко образложи своју реконструкцију куће из Лепенског вира с којом је, када ју је представио у СКЦ-у 1973. године извао огромну пажњу јавности. Ову изложбу пратио је и његов каталог, шапирографисан на 138 страница, с Пеђиним текстовима и цртежима - данас раритет од изузетне вредности.

У сећање се дубоко урезао и разговор из 1973. године, о књизи Виктора Папанека "Дизајн за ствари свет", уз учешће чувеног италијанског историчара уметности и политичара Ђулија Карла Аргана.

Почетне трибине организоване у СКЦ-у постепено су, али неумољиво, ширене тематски и оснаживане новим, све радикалнијим критичким погледима на свакидашњи живот друштва, његове установе, политичке пројекције и њихово реално испољење. Једна од таквих трибина, захваљујући архитекти Растку Закићу и његовим радикалном идејама о архитектури и урбанизму, организована је 1974. године под називом "Како градимо - има ли наде за бескућнике?" У оно време, бескућници су били људи који немају свој стан, него муку муче да се избаве из подстанарског статуса, за разлику од бескућника данас који леже дању и ноћу на картонима по подземним пролазима, прекривени прњама које им неко донесе.

Праћење програма СКЦ-а било је увек повод да сталожено или у оштријем тону расправљамо о вишеном, да трагамо за обједињујућим димензијама ауторских естетика или о њиховим битним разликама, поготово када је реч о наступима домаћих аутора из света конценптуалне уметности.

Трибине су такође изазивале дебате ове врсте кроз које смо доканали и о некој врсти парадоксалне позиције СКЦ-а: његови програми су привлачили нашу све већу пажњу, али су, чинило нам се, све снажније били обојени и неком врстом ексклузивитета који ће неке из нашег друштва све више удаљавати од понуђених програма.

Доприносиле су тој, по нашем мишљењу парадоксалној позицији, шире друштвене околности, настојања номенклатуре да се СКЦ држи подаље од политичких турбуленција оног времена, чак и с идејом да то буде нека врста "излога" којим власт покушава да се брани од критика на рачун дефицита слобода, карактеристичних за владавину једне партије.

Протеком времена, Студентски културни центар ће са својим програмима долазити у све оштрији сукоб управо са влашћу, изазивати закулисне, а онда све отвореније нападе и критике партијске и државне номенклатуре.

Како смо почетком седамдесетих врло брзо пригрлили Студентски културни центар као незаобилазну оазу освајања слободе, тако смо се предали енергијама које су из овог средишта све снажније зрачиле поготово крајем те деценије

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ШТА ЈЕ РУСКИ ПЛАН “Н”: Украјина би могла да остане без неколико важних области уколико Москва успе (ВИДЕО)

ШТА ЈЕ РУСКИ ПЛАН “Н”: Украјина би могла да остане без неколико важних области уколико Москва успе (ВИДЕО)

ЊИХОВ примарни циљ је заштита руских пограничних региона, као што је Белгород, али секундарни циљеви су заузимање Харкова, Сумија и Дњепропетровска.

26. 04. 2024. у 20:00 >> 07:55

ОВО ЈЕ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ У НИШУ НЕУТРАЛИСАО ТОНУ ТЕШКУ АВИО-БОМБУ СА 430 КГ ЕКСПЛОЗИВА: То исто је радио 2011. у Крагујевцу и 2013. на Дорћолу

ОВО ЈЕ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ У НИШУ НЕУТРАЛИСАО ТОНУ ТЕШКУ АВИО-БОМБУ СА 430 КГ ЕКСПЛОЗИВА: То исто је радио 2011. у Крагујевцу и 2013. на Дорћолу

АКО игде постоји "вага" за мерење снаге људског духа, колико ли би на њеној скали тежила она коју има деминер Михаило Маринковић (48), из Панчева, припадник Сектора за ванредне ситуације МУП Србије? Колико би на њен тас стало његове одважности, сталожености, потпуне концентрације..., у тренутку док је, минуле недеље у Нишу, сам прилазио неексплодираној авио-бомби тешкој 1.000 килограма која носи 430 килограма експлозива, заосталој из НАТО агресије?

27. 04. 2024. у 07:00

Коментари (0)

АКО НЕКОМ ПОЗАЈМИТЕ ОВУ КЊИГУ, НЕ ОЧЕКУЈТЕ ДА ВАМ ЈЕ ВРАТИ!