ЂУРИНИ СТИХОВИ KAO ПУТОКАЗ ЗА АРХЕОЛОГЕ: Како су песме великог романтичара откриле један од најзначајнијих средњовековних градова

Борис Субашић

03. 01. 2021. у 10:19

КАДА се помене Ждрело крај Петровца на Млави, данас је прва асоцијација хотел налик холивудском замку и његов базен са термалном водом. Због пандемија број туриста је драстично смањен, али је зато све више рекреативаца који шетају оближњом Горњачком клисуром стазама српских витезова, светогорских монаха и - Ђуре Јакшића.

ЂУРИНИ СТИХОВИ KAO ПУТОКАЗ ЗА АРХЕОЛОГЕ: Како су песме великог романтичара откриле један од најзначајнијих средњовековних градова

Фото Б. Субашић

Велики сликар и песник је први 1875. открио српској јавности природне лепоте и историјску баштину дубоког кањона који је брза Млава усекла између масива Вукана и Јежевца. Данас би га назвали промотером горњачког туризма, али сиромашни великан није путовао ради уживања, већ је морао да пешачи 15 дана од Пожаревца до тимочког села Подгорца, у коме је добио посао учитеља.

Његов подвиг оставио нам је у баштину песме које се сматрају ремек-делима романтизма, а његови описи су у клисуру довели археологе и историчаре, затим планинаре и на крају туристе свих фела.

Све је почело пре 145 година када је Ђура застао да се освежи на снажном извору Хладне воде на улазу планинског амфитеатра који праве литице Вукана. Када се осврнуо око себе био је потресен призором оријашких врхова које је сутон бојио пурпуром, док је уз њих пузала магла са реке. Тај призор пренео је у стихове чувене "Отаџбине":

- И овај камен земље

Србије,

Што претећ сунцу дере кроз облак,

Суморног чела мрачним борама,

О вековечности прича

далекој....

И само дотле, до тог

камена,

До тог бедема -

Ногом ћеш ступит

можда, поганом!

Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове

Како тишину земље

слободне

Са грмљавином страшном кидају...

Фото Б. Субашић

Хладне воде на којима је стајао импресионирани Ђура данас су почетна тачка најпопуларнијих пешачких стаза ка врховима Мали и Велики Вукан и ка манастиру Горњак. Некадашњи извор је спроведен у чесму са четири цеви, па се зараван крај асфалта сада зове Четири луле, а на њој је увек паркирано по неколико аутомобила туриста.

Када крену стазом навише они и не знају да прате стопе песника који се туда пео да би боље видео надземаљски призор Вукана чије стене у сутон изгледају као ужарене. Тако је стигао до платоа са остацима древних зидова, у народу зван Митрополија. По предању, ту су биле цркве које су звониле од времена краљева Милутина и Драгутина. Одатле је на околним висовима уочио остатке огромног тврђавског комплекса сазидане на стрмим крестама стена, ни на небу, ни на земљи. Читајући Ђурину песму "Пут у Горњак", изгледа да ни он, као ни данашњи планинари, није одолео искушењу да се узвере до остатака средњовековног града:

Тврдиња је била некад ово стара,

Чувала је верно свога господара,

А данаске шта је развалина ова?...

Постала је гнездо суријех орлова!...

Под маховином леже старе славе знаци,

Оружје светло, коњи и јунаци...

Занесеног песника је затекла ноћ у дивљој клисуре, где је једино светло горело у манастиру Горњаку, задужбини кнеза Лазара. Он га је даровао светогорском испоснику и светитељу Григорију Ћутљивом, када се вратио у отаџбину да тихује и довео друге светогорце.

Фото Б. Субашић

Калуђери су примили Ђуру на конак и причали му легенде о ученом аскети који је живео у пећини изнад цркве и о кнегињи Милици која се овде склонила са децом после Косовске битке. Ђурина успламтела машта стварала је слике које му нису давале да усни, а он их је преточио у стихове песме "Ноћ у Горњаку":

Уздрма се кула, звоно се занија,

У цркви се чује молитвица тија,

Ужегу се саме погашене свеће,

Кроз немо двориште неки дух пролеће.

На челу се бледом, где је круна сјала,

Светитељска светлост дивно заблистала...

Тихим ходом прође кроз дворану стару,

Поклони се трипут светоме олтару,

Па ишчезне опет у поноћном мраку...

Тако царе Лазо доходи Горњаку.

Прва ископавања у Горњачкој клисури, која је пре четири деценије извео археолог Димитрије Мадас, потврдила су народна предања и песникове визије. Показало се да је оријашки утврђени град Горњак био средиште важне граничне жупе на северу Србије, а да се у данашњем селу Шетоње налазио велики трг. Литице Горњачке клисуре и околине биле су начичкане црквама и испосницима које су чиниле овдашњу Свету гору. Остаци монументалне цркве у народу зване Митрополија препознати су као храм Светог Николе из средњовековних докумената. Он се налазио у оквиру великог манастирског комплекса, коме је припадала и мања црква Богородице Пречисте, где су пронађени гробови замонашених племића, ктитора из времена цара Душана. Крај њих су сахрањени највиших војни заповедници, војводе и велики челници Десислалићи, Угљешићи и Кувети из доба кнеза Лазара и деспота Стефана.

Фото Б. Субашић

Археолог Мадас је 1980. рекао да су ова велика открића само мали дао онога што Горњачка клисура крије и да је истраживања неопходно наставити. Међутим, то што је Митрополија формално добила заштиту као врхунско културно добро, није у пракси значило ништа четири деценије. Тек недавно, захваљујући ентузијастима из локалне самоуправе Петровца на Млави, та џунгла је рашчишћена и делови комплекса Митрополије су поново видљиви, а овдашњи планинари су обележили стазу до остатака замка града Горњака на високој литици, који је постао један од најатрактивнијих и најпосећенијих локалитета. Ђура Јакшић би био поносан на њих.

АТОС У ЖДРЕЛУ ГОРЊАЧКОМ

ГРЧКИ светогорци из манастира Григоријата сачували су успомену на свог ктитора преподобног Григорија, званог и Горњачки, Синаит и Ћутљиви. Манастирски зборнику текстова о светитељима, синаксар, као и служби ктитору преподобном Григорију наводе да је он "из Србије дошао" и основао Манастир Светог Николаја. Коначну реконструкцију Григоријевог историјског лика, данас прихваћену и у науци, направио је после дугих истраживања образовани игуман Григоријата, архимандрит Георгије. Ишчитавајући изворе и анализирајући предања, успео је да повеже нити мреже животних путева изузетног човека који је спојио Ждрело горњачко, како се у средњем веку звала и клисура и манастир са Атосом.

Традицију тих веза коју је установио кнез Лазар, наставио је његов син, витез и песник деспот Стефан Лазаревић. Он је у клисури саградио манастир Благовештење уклесан у стену и довео једног од најбољих преписивача са Свете Горе данас познатог као "инок из Далше". Он је овде преписао и пресликао Вуканово јеванђеље, али и направио историјску хронику коју је сачувана на Атосу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Коментари (0)