ОВА ФАРСА ЖИВОТА БИ ЗАЧУДИЛА И БЕКЕТА: Интервју Алан Гилсенан, ирски редитељ

ПОВОДОМ 120 година од рођења Семјуела Бекета, 14. Ирски фестивал у Београду, који почиње сутра, биће у знаку овог светског књижевног великана.

Фото Бојан Ковачевић

На сцени Атељеа 212 европску премијеру имаће, 15. и 16. марта, позоришни перформанс "Бекет/Поезија", кога је на сцену поставио ирски филмски и позоришни редитељ Алан Глисенан. А у Југословенској кинотеци, само дан потом, биће емитован дебитантски филм, овог дугогодишњег директора Ирског института за филм - "Ех, Џо", кога је такође писао - Бекет.

- Бекет је био најпознатији по својим драмама, односно према романима, прози, писао је и радио-драме, сценарија за филм и телевизију, готово да нема области у књижевности у којој није радио а да у њој нема поезије - каже Гилсенан, за "Новости". - Започео је са поезијом као студент Тринити колеџа, а песме је писао и на крају свога живота. У односу на велики утицај који има његов остали књижевни рад, поезија је помало занемарена, иако је поетска форма присутна у читавом писању, без обзира на жанр. Представом у Београду покушаћемо да се фокусирамо на лепоту те поезије, од најранијих стихова, па до оних из касних осмадесетих. Бекетове теме присутне су у свему што је писао, тако и у песмама. Једно од његових највећих постигнућа је да постоји јединственост књижевног дела, а за поезију се може рећи да пружа унутрашњи увид у његову душу.

о Бекет је препознатљив и по апсурду, а данашњи свет се чини апсурднијим од његових дела. Како то објашњавате?

- Свет јесте све апсурднији. Може се можда направити аналогија са временом првих извођења "Чекајући Годоа" после Другог светског рата, у смислу сличности глобалног лудила и хаоса. Ипак, чак би и њега зачудило докле је данас догурала фарса живота. Не могу говорити у његово име, али је снажно осећање да ништа нисмо научили. Његово визионарско дело "Чекајући Годоа" преломно је за разумевање света, не баш као сасвим мрачног места, јер увек има простора за мало хумора и наде, у складу са бекетовском филозофијом "падни поново, падни боље", а неред у који смо упали, био би му несхватљив.

о Имате посебан однос са овим писцем, током читаве каријере, коју сте и започели радећи његово остварење "Ех, Џо", које ће видети публика у Београду...

- То је био први филм који сам снимио још као студент књижевности Тринити колеџа у Даблину, истог универзитета који је и Бекет похађао. Имао сам 21 годину када сам постао први студнет који је добио стипендију названу по његовом драгом пријатељу, позоришном китичару, писцу Кону Левенталу. Чек који сам тада примио потписао је Бекет, кога сам накратко упознао у Паризу, када се у центру "Помпидур" приказивао "Ех, Џо". Био је то веома посебан моменат. Углавном смо причали о спорту.

о Који је спорт волео?

- Пре свега крикет, који има јаку традицију и у Ирској, посебно на Тринити колеџу, али је волео и рагби. Срели смо се у једно суботње јутро, попили много кафе и причали о Даблину.

о Је ли био носталгичан?

- Носталгија би била погрешна реч. Као и многи други писци, рецимо Џојс, и многи други Ирци, имао је ту потребу да га напусти, да оде, да се склони од угњетавања које је постојало. Конзервативна Католичка црква је била доминантна у том тренутку. Он је припадао једном малом књижевном кругу и осећао је да мора да побегне. Никада, међутим, није прекинуо везу са Даблином, без обзира на то колико је његово дело универзално. Мени је то јасно као Ирцу, који живи близу места где је одрастао, где су планине по којима је шетао са својим оцем као дечак. У том ирском пејзажу је лако видети семе из кога је никла његова машта, из које су настале драме, романи, песме. Постоји дивна књига мог пријатеља, професора Оуин О`Брајана "Земља Бекет", у којој је повезао делове његовог књижевног рада са местима у Ирској.

о Колико је постао део ирског идентитета?

- Један од нових мостова у Даблину носи његово име, а мало је бизарно, чак комично, да је један мали ратни брод добио име "Семјуел Бекет". Већина наших писаца били су бунтовници, креативни, емотивни, духовни, па је мало зачудно када у продавницама сувенира у Даблину нађете шоље са ликовима Шејмуса Хинија или Бекета. Поред тога мало надреалног и комичног присуства у свакодневици, код наших људи постоји велики понос на наше писце. Неправедно је Бекета сместити само у ту кутију, јер је, као и Џојс, био европски писац, униврезалан у својим темама и стилу. Припадао је Европи, као и Ирској. Кућа му је била у Паризу, писао на француском, као и на енглеском, знао немачки.

о У вашој представи Београду ће се представити двоје угледних ирских глумаца...

- И Стивен Реј и Рут Нега били су номиниовани за Оскар, поред много других ствари због којих су бриљантни и због којих им се дивим. Обоје имају осећај и сензибилитет за поезију, а посебно Бекетову. Реј је и радио са Бекетом као млад глумац.

о Радите подједнако у позоришту и на филму. Шта вам је ближе?

- Почео сам у позоришту, а снимио доста филмова. Магија позоришта ме некако увек враћа назад, као и живи аспект театра који је готово ритуалан. Волим и разлику између та два медија. Прошлог лета сам први пут режирао и оперу.

о Читав свој рад, ипак, базирате на књижевности?

- Много читам. Велики сам љубитељ књижевности, чак ако имам слободно вече пре читам, него што погледам филм.

о Као дугогодишњи директор Ирског института за филм, како гледате на последње промене у ирској кинематографији?

- У психи нашег народа превасходно су песме, приче, игра, књижевност. То је наша традиција, на коју смо поносни. Филм је увек био рађен за нас, или је био о нама. Још од осамдесетих година прошлог века Ирска је била филмска локација за америчке и британске компаније. На филм се зато гледало као на страни медиј. Постепено, осамдесетих и деведесетих, Ирци су почели да развијају своју кинематографију, чији је значајни представник Нил Џордан, који такође долази у Београд. Када сам почео да снимам, он нам је био узор, због своје јединствене визије Ирске. Сада се кинематографија изузетно развија, чак се снимају филмови на ирском језику. Некада би чак и један такав филм представљао чудо. Недавно сам био у Сао Паулу, у Бразилу, где су у једном биоскопу приказивали читав циклус ирских филмова на ирском, са португалским титловима. То ми је било изузено искуство, јер је биоскоп био препун. Многи наши филмски уметници стекли су међународну каријеру, а управо влада велико узбуђење због Џеси Бакли и њене номинације за Оскар. 

Препоручујемо

Култура

0 0

ДОСТОЈАНСТВО ЈЕ МЕРА СТВАРИ: У Атељеу 212 отворена изложба фотографија поводом 10 година од смрти глумца Драгана Гаге Николића

11. 03. 2026. у 19:57

Култура

0 0

ЗБОГ ПОВРАТКА РУСИЈЕ НА БИЈЕНАЛЕ: Европска комисија запретила да ће укинути финансирање чувене манифестације у Венецији

11. 03. 2026. у 18:03

Култура

0 0

КОНЦЕРТ ДАРИЈЕ ЧАЊИ У НОВОМ САДУ: "Интернационални сусрети гудачких инструмената"

11. 03. 2026. у 11:54

Култура

0 0

РУСКИ ИСТОРИЈСКИ ФИЛМОВИ: Пратећи програм изложбе "Петар Велики и Србија" у Руском дому

10. 03. 2026. у 18:17

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације