ПАОЛО МАЂЕЛИ ЗА "НОВОСТИ": Европа три и по хиљаде година у рату

"ОД свих страних уметника који стварају у нашој земљи, позоришни редитељ Паоло Мађели некако је најближи нашем човеку."

фото Никола СКЕНДЕРИЈА

Овом несвакидашњом реченицом почео је један давни интервју у "Новостима" са рођеним Италијаном (иначе грађанином света), али и данас - "нашим човеком". Дошао је раних 70-их у Београд, живео у њему девет година, два пута се оженио, режирао неке незаборавне представе, дружио са Битефом, Миром и Јованом... У међувремену, Мађелијев потпис остао је на многим остварењима у Мађарској, Немачкој, Италији, Венецуели, Мексику, Швајцарској, Колумбији, Белгији, Израелу и, наравно, земљама бивше Југославије. Од сутра је поново на репертоару Атељеу 212 (после више од три деценије) са "Оцем " Флоријана Зелера.

* Ваша прва представа у Београду била је "Помозите ми да умрем" на сцени Круга 101, на ваш рођендан (3. март) 1972?

- Тада су ми Мики Манојловић и Сташа Пешић, у име ансамбла, ставили једну божанствену плетену корпу на сто, са женком "далматинера" коју сам назвао Дузе. Био је то мој рођендански поклон. Повео сам је кући, живела је код моје маме 16 година.

* У то време поднели сте и захтев за држављанство СФРЈ?

- И добио сам га! Стекао сам дупло држављанство, што је тада била реткост. И италијанско и југословенско.

* За девет година урадили сте чак двадесет пет представа?

- Све што сам урадио, као и у другим деловима ондашње земље, доживео сам као целину из које не могу издвојити неки посебан наслов. Без намере да будем претенциозан, за мене је то једна фреска која се компоновала сама од себе. Без обзира на нестанак СФРЈ, за мене је и данас то путовање у истом простору, простору моје меморије... И не могу га раздвојити, јер мислим да се географске карте не могу маказама сећи. Да смо и даље, на један леп начин, осуђени једни на друге, што би требало да буде суштина Европе. А није, јер банке су јаче од љубави. Последњу представу недавно сам поставио у Сплиту, "ЛизистРАТу". Мислим да сам успео да у око три и по хиљаде година наше имбецилности прикажем како је Европа стално у рату. Волео бих да та моја Европа, која почиње од Персије и Сирије и завршава се иза Урала, коначно, заслужи мир. Али, ја то вероватно нећу доживети.

* Увиђате у склопу савремених догађаја велику одговорност Запада за ово што се дешава?

- Апсолутно. Запад се не може понашати као да није одговоран за све. Ја, дакле, не кажем да и Путин није крив, али не оправдам ово слање оружја и појачавање свега. Лондон прети осиромашеним уранијумом јер је увек био, и остао, америчка експозитура. Друга је ствар колико појединац може утицати на све то. Кад би се сви појединци ујединили било би другачије.

* И даље сте комуниста?

- Увек симпатизер. Члан никад нисам био, не подносим дисциплину. Дисциплина је противна мојој тосканској анархичној природи. Данас се осећам као потпуно усамљен човек, мислим да левица више не постоји и да је дебело одговорна за све кризе које данас доживљавамо. Не постоји нигде у Европи: ни на овим просторима, ни у Италији. Немачка се налази у опасном губљењу те традиције, Аустрија је већ отишла у десно, видите шта се дешава са Француском, Шпанијом, Белгијом, северним земљама...

* Зашто су се свуда урушиле те племените идеје о социјалној правди?

- Изгубила се утопија. Сви су се бацили на то да добију власт. Онда је као на рагби утакмици. Иначе, овај спорт мрзим као и фудбал, и све остало што је "гладијаторско". Сви се гурају према центру: и десница и левица, гужва је у центру. Зато нема вишег никог ни на десници ни на левици. Чак ни непријатеље више не могу идентифицирати. Са свима је, као, могуће разговарати. А ја то не волим. Разговарати да, али поштено се посвађати. Имати неки визију... Комунисти су у Италији данас избледели социјалдемократи. У Француској су нестали. А у овим крајевима, шта је то?

* Сви се сећамо како је на случају Италије и првог, убитачног таласа короне, показано одсуство солидарности у ЕУ?

- Проблеми су у систему. Данас су у Европи на власти банкари,а не идеје. Кад сам ја био клинац, постојао је покрет за Европу који је хтео је да направи уједињене државе Европе. Модел је био да се национално "ја" интегрира у мултикултуралан и мултиполитички систем. Тада су и политичари били од формата, као Аденауер, Шуман, Де Гаспери. Били су то велики типови...Постојале су и неке моралне окоснице које су функционисале на почетку. После тога све је отишло у сферу интереса. Нема више хуманистичке политике, има само профит.

* Чак сте дванаест пута одбили да поставите "Хамлета", чија је дилема ушла у уџбенике као парадигма неодлучности. На крају сте га, ипак, режирали?

- Одбијао сам дуго да га радим јер нисам разумео шта тај човек хоће. Док нисам скужио да страшно личи на моју интелектуалну пропаст. Зато што сви интелектуалци који су могли да промене свет, ништа нису урадили током целог мог живота. Интелектуална неодлучност је убила нови свет. Због тога је мој Хамлет антијунак, а Фортинбрас deus ex mahina - нови фашизам који ће нас поново преплавити, Хамлетовом кривицом. Та моја представа играна је у Дубровнику пет сезона.

* У Црној Гори поставили сте представу "Његош и ја". За разлику од данског краљевића, владика Данило нема дилеме већ каже "нека буде што бити не може"?

- Радио сам својевремено и "Лучу микрокозму" са Радмилом Војводић, у једном напуштеном затвору. Био сам потпуно заљубљен у то дело. Велики сам поштовалац Његоша и верујем да она шездесетосмашка реченица "будимо реални, чинимо немогуће" полази из Његоша.

* Дружили сте се са многим великанима свог времена, ипак, Киша посебно издвајате. Шта вас је тако снажно везивало?

- Оно што данас људи не воле чути. Неко надевропско опредељење, антипровинцијално мишљење. Киша сматрам једним од највећих послератних интелектуалаца у Европи. Без обзира на његове литерарне резултате, које ја изузетно ценим, он је један од највећих интелектуалаца свога доба. Фасцинирао је Париз својим знањем, својим понашањем. Чим је дошао, био је потпуни Француз. Кад је ишао у Италију, био би Италијан. Он је свугде био свој на светски начин, не правећи компромисе и не губећи сопствено "ја".

* Таквих персона нема више међу нама?

- Не, ни оних као Аца Поповић! Неправедно је запостављен,релевантан је писац за целу Европу. Додуше, има свој, готово непреводљив језик, али би вредело њиме се позабавити. Он би био веома важан за Немачку данас и тај изгубљени сан... Желео бих да га радим, али знате ону песму "два живота, два живота". Поповића би требало двојезично превести и то не академски. "Смртоносна мотористика", "Бора Шнајдер", "Мрешћење шарана" - не зна се шта је боље.

* У средишту Зелеровог комада је прича о остарелом оцу који се бори са деменцијом?

- Мене то није превише интересовало, наравно, постоји структурално. Занимала ме је крхкост нашег постојања. То је тема, а деменција је део ње. Зашто људи мисле да је у овој одвратној "цивилизацији" све могуће купити: младост, здравље, срећу. Једино је забрањено мислити на оно што је сигурно у нашим животима, а то је смрт. Кад би људи имали мало јаснију свест о томе, можда би свет био бољи. Кад би знали да смрт почиње, заправо, рођењем. Од пелена нас прати. Ова чињеница је искључена из нашег егзистенцијалног "ја" зато што живимо у свету где се продаје ефемерно, а забрањује да расправљамо о правим темама. Живимо у свету у коме се престало - мислити.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације