КАД ЧОВЕК ПРЕСТАНЕ ДА УЧИ, ПРЕСТАНЕ ДА ЖИВИ: Ден Тана, добитник "Београдског победника" на 51. Фесту

РОЂЕН као Добривоје Танасијевић, али у свету и код нас познатији под именом Ден Тана, филмски продуцент, глумац, чувени холивудски угоститељ, некадашњи фудбалер, али и вишедеценијски фудбалски функционер, добитник је "Београдског победника" за допринос филмској уметности који му је уручен на отварању 51. Феста.

Ден Тана са ћеркама Габријелом и Катарином / Фото Фест, П. Митић

- Хвала онима који су ме номиновали и онима који су ми доделили ово велико признање. Ја сам дете среће, био сам у право време на правом месту током већег дела свог живота. И данас се осећам да сам на правом месту. Драго ми је да су моје две ћерке, на које сам поносан, обе присутне на Фесту, Катарина са својим краткометражним филмом "Бакшиш", а Габријела као продуцент филма "Тринаест живота". Мислим да је ово први пут да смо све троје представљени на једном месту, са три каријере - казује, на почетку разговора за "Новости", Ден Тана и одмах додаје да му је неизмерно драго што је признање добио заједно са Лорданом Зафрановићем.

Човек богате каријере, огромне енергије и биографије достојне филма, после више од пола века проведених у иностранству последњих година скрасио се у Београду. Ипак, често одлази у Лос Анђелес, где се данас, баш као и током пет деценија, у ресторану у Холивуду који је отворио пре готово 60 година, и даље окупља светска елита.

- Везан сам за Фест од његовог почетка, 1971, када је Тито био у посети код Никсона, а онда дошао у Холивуд, причао нам да је заљубљен у филм, да је волео каубојске филмове и замолио Холивуд да дођу у Југославију, да ту снимају, да помогну у промоцији земље. И могу да кажем да је то успело. Пуно филмова је снимљено у Југославији и пуно се и данас снима. Ми смо једна важна филмска дестинација.

Ден Тана каже да је цео живот био подељен између две љубави - филма и фудбала.

- Заљубио сам се у филм у раним годинама, када су се после рата појавила холивудска остварења. Уместо да гледамо рат, убиства, да слушамо о фашизму, комунизму, ми смо гледали лепе девојке, љубавне приче, комедије, каубоје... Фудбал ми је отворио врата у свет, најпре сам отишао у Канаду, а потом у Америку. Када сам био у најбољим годинама, отворила ми се прилика и као глумцу. Схватио сам да је фудбалска каријера кратка, а у то време у спорту није било ни толико пара као данас, па сам се посветио најпре филму, а онда и угоститељству.

Као продуцент, Ден Тана је у Кан одвео филмове "Кичма" Влатка Гилића и "Посебан третман" Горана Паскаљевића (за који је Милена Дравић награђена као најбоља глумица). Касније је продуцирао још један Паскаљевићев филм, "Сутон", у којем је играо једини српски оскаровац и Ден Танин велики пријатељ Карл Малден. Одавно је члан Америчке филмске академије, а недавно је то постала и његова ћерка, продуценткиња Габријела Тана.

- Сада имамо два пара очева и ћерки у Академији, Френсиса Форда Кополу и његову Софију и Ден Тану и Габријелу. Тако су Италијани и Срби породично окупирали Академију - смешка се Ден Тана, а потом враћа на причу о Фесту, који је "празник филма". - Држава мора то да цени и препозна. Фест треба гајити и чувати. Овде ми смета тај немар према традицији. Гасе се неке дуговечне манифестације и институције да би се отвориле нове. И као угоститељ, тужан сам кад се сетим колико смо имали дивних кафана и ресторана, људи из целог света су ту долазили и са уживањем јели нашу храну. Сада је већина тога нестала. Немојте, молим вас, више да нам доводите нешто ново, ајде да сачувамо оно старо, што је светско а наше.

Већ неколико година, открива нам Ден Тана, ради на књизи о свом бурном животу.

- Мој живот се вртео око пет ствари, то су филм, фудбал, храна, породица и забава. Имам много успомена, и таман кад запишемо једну, сетим се нечег другог, занимљивијег, и тако... ја кочим цео процес. Припремам два издања мемоара, једно за америчко, а друго за српско тржиште. Надам се да ћу их објавити до краја године. Осим тога, једна компанија спрема и документарни филм о мени. У свему у животу сам истрајао до краја, па и ако схватам да сам погрешио, настављам. Јер, на грешкама се учи. Кад човек престане да учи, он престане да живи.

Џон Вејн, Џек Николсон, Роберт Мичам, Боб Рафелсон, Натали Вуд, Кирк Даглас, Бет Мидлер, Ричард Бартон, Елизабет Тејлор... свако ко је био нешто у Холивуду али и на музичкој сцени, био је редован гост његовог ресторана, а са многима, попут свог земљака, оскаровца Карла Малдена, склопио је доживотна пријатељства. Како онда изабрати кога поменути у књизи?

- Биће понајвише мојих пријатеља. А дружио сам се са многима, и са добрим и са лошим. Нажалост, велики број њих је напустио овај свет. Једног дана, кад и ја одем "горе", волео бих да ми отворе врата и раја и пакла, јер имам пријатеље на обе стране - искрен је Ден Тана.

Иако је у његовом ресторану с времена на време било кошкања и неких непријатних ситуација, није било туча:

- Дешавало се, посебно међу глумцима, да бивши љубавници зову за резервацију и питају да ли долази његова бивша/бивши. Тако је Ричард Бартон звао шефа сале да провери да ли је Елизабет Тејлор на списку, овај му је рекао да није, али кад је стигао, она је била за столом. Полудео је и одмах тражио шефа сале да се обрачуна с њим, али му је овај објаснио да је ушла с другим мушкарцем, на његову резервацију. За За Габор се свима обраћала са darling, и мушкарцима и женама, тако да се не увреди неко кога не препозна или му је заборавила име. Зато су, вероватно, и многи глумци све даме ословљавали са honey.

Присетио се и анегдоте са овогодишњом гошћом Феста, Настасјом Кински:

- Својевремено је са Романом Поланским долазила у мој ресторан. У то време сместио сам Иву Погорелића у стан код мог пријатеља Боба Рафелсона, који је са женом отпутовао у Њујорк, а имао је клавир на коме је Иво могао да вежба. Када је чула за Ива, Настасја ме је молила да их упознам. Долазила је сваки дан у кућу, доносила му разне делиције и слушала га док свира. Мислим да се Поланском то није свидело.

А са киме данас пије кафу када оде у Лос Анђелес?

Ден Тана са Роџером Луисом и Џејмсом Вудсом/ Фото Инстаграм

- Један је Роџер Луис, некадашњи члан кабинета председника САД Џимија Картера, кога је једном довео у ресторан, други је Роберт Колман, мултимилионер, власник пола Санта Монике, трећи је Рик Хилтон, отац Парис Хилтон, и четврти је глумац Џејмс Вудс. Са Перицом Раденковићем, који је овде у Србији, то су петорица мојих најближих пријатеља. Својевремено смо Роџер Луис, Вудс и ја у исто време били разведени и направили пакт да ћемо, ако једног дана одлучимо да се поново женимо, морати да тражимо "одобрење" од друге двојице. Ја сам се заљубио у моју садашњу жену Биљану и прекршио то правило. Били су баш љути, али када су је упознали, одушевили су се и "одобрили" наш брак. Ето, и Џејмс Вудс се после дуге "потраге" оженио пре три-четири месеца, женом која је, као и моја, више од тридесет година млађа од њега.

По његовим речима, свет се много променио. Техника, а посебно мобилни телефони су удаљили људе.

- Док сам студирао драму у Холивуду, Џеф Кори, један од најпознатијих учитеља драме у MGM студију, дао ми је давне 1956. једну малу књигу која се звала "Ми" (We). Не сећам се имена аутора, али се јако добро сећам пишчевих речи да ће се цео свет и људи у њему претворити у бројеве, по којима ће се распознавати. Тако да ће они који владају нама имати увид кад спавамо и с ким спавамо, шта купујемо, с ким се дружимо... Сада живимо то време.

Ден Тана каже да му недостају времена када се отворено разговарало о свему, када су политички и идеолошки противници за кафанским столом размењивали аргументе:

- Данас мораш да водиш рачуна да будеш политички коректан, да не увредиш никога, а с друге стране вређа се и прети више него икад. Апсурд је да наоко живимо у времену највећих слобода, а све је супротно, мери ти се свака реч, сваки поступак, све може бити изврнуто руглу. Цео свет је у великим проблемима, егзистенцијалним и сваким другим. Бојим се, са овим земљотресима, поплавама, пожарима, да ће природа сама то да реши, јер, зна се, природа је моћнија од људи.

НА ЧЕЛУ ТРИ ФУДБАЛСКА КЛУБА

ИАКО је давно завршио фудбалску каријеру, Ден Тана никада није напустио фудбал. Био је председник три клуба, у Америци Лос Анђелес Тороса, у Британији Брентфорда и у Србији Црвене звезде. На питање чега би се теже одрекао, фудбала или филма, искрено одговара:

- Фудбала! И данас уживам да гледам утакмице, понекад и пет-шест мечева дневно. Али, наравно, нађем време и за добар филм, добру представу, да прочитам књигу, да се дружим са драгим људима. Једноставно, уживам у животу.

НЕСТАО ЈЕ СМЕХ

СВЕТ се, каже Ден Тана, променио после короне, а то се посебно осети у Америци.

- Људи су уплашени, озбиљни, ретко се види насмејано лице. Код нас још има смеха на улици. А и начин пословања се много променио. Готово пола ресторана у Америци је затворено и више никада неће бити отворени. Срећом, ресторан са мојим именом и даље ради и пунији је него икад. То је већ 58 година, колико знам, само један ресторан у Калифорнији старији је од мог.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације