ОВАЈ СВЕТ ЈЕ СВЕ МАЊЕ ПРИХВАТЉИВ ЗА ЖИВОТ: Добитница Нобелове награде за књижевност Ани Ерно одржала беседу у Стокхолму

Гoран Чворовић - Стални дописник из Париза

09. 12. 2022. у 10:00

ПИШУЋИ у демократској земљи, и даље се питам о месту које заузимају жене, укључујући и на књижевном пољу.

ОВАЈ СВЕТ ЈЕ СВЕ МАЊЕ ПРИХВАТЉИВ ЗА ЖИВОТ: Добитница Нобелове награде за књижевност Ани Ерно одржала беседу у Стокхолму

Фото Танјуг/АП

Њихов легитимитет да производе дела још није стечен. Има у Француској и широм света мушких интелектуалаца, за које књиге које су написале жене једноставно не постоје, никада их не цитирају. Признање мог рада је знак правде и наде за све списатељице.

То је, између осталог, поручила у својој беседи пред шведском краљевском академијом француска списатељица Ани Ерно, којој ће сутра бити уручена Нобелова награда за књижевност.

Тражећи "прву реченицу којом ће започети беседу", истакла је да није морала далеко да трага:

- Записана је пре шездесет година у мом дневнику. Писаћу да осветим своје племе. Одраз је Рембоовог поклича: "Из инфериорног сам племена у читавој вечности." Имала сам двадесет две године. Била сам студент књижевности на факултету у унутрашњости, међу девојкама и момцима од којих су многи потицали из локалне буржоазије. Поносно сам и наивно мислила да ће писање књига, постајање писцем, на крају низа сељака беземљаша, радника и ситних трговаца, људи презрених због понашања, акцента, некултуре, бити довољно да се поправи друштвена неправда од рођења.

Фото Танјуг/АП

Књига јој је, каже, била верни пратилац од малих ногу, а формирали су је, према сопственом признању "Дон Кихот", "Гуливерова путовања", "Џејн Ејр", Андерсенове и бајке браће Грим, "Дејвид Коперфилд", "Прохујало с вихором", касније "Јадници", "Плодови гнева", "Мучнина", "Странац". Избор да студира књижевност је, каже, био начин да остане у литератури, као несвесно опирање њеном друштвеном окружењу.

- Писање сам замишљала само као могућност преображења стварности - рекла је у Стокхолму.

Одбијање првог романа од стране неколико издавача није умањило њену жељу и понос.

- То су животне ситуације у којима је бити жена имало сву своју тежину у великој мери у односу на то да будете мушкарац у друштву у коме су дефинисане родне улоге, контрацепција забрањена, а прекид трудноће злочин - поручила је, додавши да није могла да прочита "Пред законом" у Кафкином "Процесу", а да у њему не види трансфигурацију сопствене судбине, "умрети а не проћи кроз врата која су отворена само за мене".

Писање, да би разумела разлоге унутар и изван ње, удаљило је од њеног порекла. Истакла је да досељеници који више не говоре језиком својих родитеља, пребегли из друштвене класе, немају више сасвим исти језик. Мисле и изражавају се другим речима и суочавају се са додатним препрекама. С једне стране је језик на коме су научили да именују ствари, са његовом бруталношћу, ћутањима, као, на пример, лицем у лице између мајке и сина, у Камијевом, "Између да и не". С друге стране су дела која су отворила први универзум и којима се осећају дужним за своје уздизање, која често сматрају и својим правим пореклом. У њеном случају то су били Флобер, Пруст, Вирџинија Вулф.

Фото Танјуг/АП

У њеној првој књизи дефинисано је, каже, подручје у које ће сместити свој списатељски рад, област која је била и друштвена и феминистичка, а да тада тога није била свесна.

- Осветити своје племе и осветити свој пол од тада су било једно - рекла је и додала да је проналажење речи које садрже и стварност, и сензацију коју пружа стварност, постало, све до данас, њена стална брига у писању, без обзира на тему.

Истиче да јој је било потребно да настави да говори "ја", у првом лицу, оном по коме у већини језика постојимо, од тренутка када почнемо да говоримо, па до смрти, које се, како наглашава, често у књижевној употреби сматра нарцисоидним када се односи на аутора, осим ако није реч о фиктивном "ја". За Ерноову је "ја" облик који је "и мушки и женски", истраживачко средство које хвата сензације, оне које је сећање затрпало, оне које свет око нас даје, свуда и увек.

- Не ради се код мене о томе да испричам своју животну причу нити да се ослободим њених тајни, већ да дешифрујем доживљену ситуацију, догађај, романтичну везу, и тако откријем нешто што само писање може учинити да постоји, и пређем, можда, у друге свести и друга сећања - поручује нобеловка која себе сматра "унутрашњом избеглицом".

Говорила је и о савременом политичком тренутку, између осталог о женама које су у Ирану устале да уздрмају "мушку власт", против "њеног најнасилнијег и најархаичнијег облика".

- Одрастала сам у послератној генерацији, где се подразумевало да се писци и интелектуалци позиционирају у односу на француску политику и укључју у друштвене борбе. Нико данас не може да каже да ли би се ствари одвијале другачије без њихових речи и ангажмана. У данашњем свету, где постоје мноштво извора информација, брзина смењивања слика једне другом, навикавање на облик равнодушности, концентрисање на своју уметност представља искушење. Али, у исто време, у Европи - поново маскираној насиљем империјалистичког рата коју води диктатор на челу Русије - постоји успон идеологије повлачња и затварања, који се шири и све више јача у до сада демократским земљама. Заснована на искључивању странаца и имиграната, напуштању економски слабих, на надзору женских тела, намеће ми, као и свима онима којима је вредност људског бића иста, увек и свуда, дужност будности - вели Ерноова.

Фото Танјуг/АП

Истакла је и да је планета у великој мери уништена апетитом економских сила.

- Ћутање, у одређеним моментима историје, није прикладно.

Тиме што јој је додељено највеће књижевно одликовање, осветљено је, каже, дело писања и лично истраживање спроведено у самоћи и сумњи:

- Оно ме не заслепљује. Додељивање Нобелове награде не доживљавам као индивидуалну победу.

То сматра колективним признањем.

- Делим понос са онима који, на овај или онај начин, желе више слободе, једнакости и достојанства за све људе, без обзира на њихов пол, кожу и културу. С онима који мисле на будуће генерације, на очување Земље коју апетит за профитом малог броја и даље чини све мање прихватљивом за живот за све популације - закључила је добитница Нобелове награде за књижевност.

 

ЛИТЕРАТУРА ЈЕ МЕСТО ЕМАНЦИПАЦИЈЕ

- АКО се осврнем на обећање дато у двадесетој, да ћу осветити своје племе, не могу рећи да ли сам га извршила. Од њега, од мојих предака, чврстих мушкараца и жена са пословима због којих су рано умирали, добила сам довољно снаге и беса да имам жељу и амбицију да му направим места у књижевности, у овом вишегласном скупу који је почео врло рано да ме прати дајући ми приступ другим световима и другим мислима, укључујући ону да се побуним против тога и да желим да је променим. Да упишем свој глас жене и друштвеног пребежника у ономе што се увек представља као место еманципације, у књижевности - поручила је Ани Ерно.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

УЖАС ЗБОГ ЕКСПЕРИМЕНТА: Раздвојили тројке, срели се на факултету, а онда - самоубиство