Култура

АНДРИЋ ЈЕ ПУТ ПОРЕД ЗНАКОВА НАШИХ ЖИВОТА: Вуксановић - У његовим романима час шапатом, а час криком и вапајима, говоре доброта и зло

Драган Богутовић

09. 10. 2022. у 12:11

ВИШЕ од шест деценија прошло је од добијања Нобелове награде, а дела Иве Андрића, чија се 130. годишњица рођења обележава ове године, не престају да изазивају огромну пажњу и интересовање и издавача и читалаца на разним меридијанима.

АНДРИЋ ЈЕ ПУТ ПОРЕД ЗНАКОВА НАШИХ ЖИВОТА: Вуксановић - У његовим романима час шапатом, а час криком и вапајима, говоре доброта и зло

То потврђују и у Задужбини која носи име овог великана, а чија управница др Маја Радонић, за "Новости", каже:

- Дела нашег најпревођенијег писца објављена су у последњих годину дана или ускоро излазе из штампе на турском, италијанском, кастиљанском, галицијском, енглеском, холандском, француском, румунском и немачком језику. Постоји интересовање за преводе и издања Андрићевих дела на азербејџански, бугарски, португалски, јапански, јерменски, украјински, шведски, руски језик. Бројни издавачи из света обнављају уговоре за нове тираже Андрићевих дела, па је тако, на пример, у Турској "На Дрини ћуприја" објављена 27. пут, а "Травничка хроника" у четири издања.

Српском нобеловцу посвећен је вишедневни фестивал у Љубљани који се завршава сутра, 10. октобра, на дан рођења писца. На свечаној академији говорио је и академик Миро Вуксановић, који је истакао:

- Иво Андрић је "На Дрини ћуприја", "Проклета авлија", "Травничка хроника", три десетерца када му се име и презиме појединачно кажу са насловима речена три романа, у којима, час шапатом и опрезом час криком и вапајима говоре животи и нестајања, доброта и зло. Андрић је "Мост на Жепи", "Велетовци", "Жеђ", "Јелена, жена које нема", "Прича о кмету Симану", "Рзавски брегови" и још 130 приповедака, све као једна. Андрићево име је његова прва песма, у "Босанској вили", на екавском, из 1911, Eх Ponto, "Немири", "Шта сањам и шта ми се догађа", игра са словима у имену Лили Лалауна. Андрић је "Разговор са Гојом", па други есеји. Андрић се зове "Знакови поред пута", с немирима од века, порукама за писца, сликама, призорима, расположењима и несаницом, са записима да су речи око нас "као ројеви снежних пахуљица" и да су "повезане у магично коло кроз које струји ритам целине". Андрић је пут поред знакова у отмен, свечан и просветљен, тајновит, озарен и тешко објашњив сусрет с људима који пате, страдају и мрзе, воле, пркосе, побеђују и памте.

У словеначкој престоници говорио је и писац Александар Гаталица, осврнувши се на доброту која се види на Андрићевом лицу:

- Живећи у три тешке епохе - најпре као младобосанац у оној ери пре Првог светског рата, потом као дипломата у не мање компликованом времену између два светска рата и напокон као најпрослављенији писац српског језика после Другог светског рата, у Титовој Југославији - Андрић је увек знао да пронађе равнотежу између онога што је морао да чини и онога што никако није желео да буде. Отуд је ваљда то Андрићево лице, било из младих или старијих периода живота, тако умивено, тако сигурно у себе и тако заобљено. По нечему данас више нема физиономија налик овим. Образи и чело Иве Андрића - били они из младости, или они из старости - као да нису сачињени од костију, коже и мишића, већ као да су вајани од белог мермера. Чудно је то и необично барем по једном: такав склад лица и одмереност задржали су се упркос тешким пишчевим унутарњим трвењима и сталним, вишедеценијским недоумицама.

На фестивалу Иве Андрића прочитана је беседа "Андрић и Вук" др Бошка Сувајџића, који је био спречен да дође на скуп.

- Андрић је Вука Караџића декларативно означио као свог духовног савременика и врсника, уз Његоша, Кочића, Матавуља и друге великане српске књижевности. Велики писац је вуковску традицију недвосмислено изабрао и декларативно обзнанио као своју. И не само због тога што смишљено бира тему "О Вуку као писцу" за своју приступну академску беседу, чиме наглашава оно што магистрално одређује његову поетику и књижевне утицаје, већ и због јединственог концепта којим Вука означава као свог директног књижевног претходника - навео је Сувајџић.

У беседи се додаје да је Андрић високо вредновао активну, стваралачку, борбену димензију Вукове личности. Народна књижевност, митови и легенде, историја, обичаји, жива стварност, здрав разум и истина, наглашава Андрић, то су Вукове лозинке. Живо, оштроумно, а истовремено високо миметичко приповедање и описивање савременика и догађаја Андрић је издвојио као карактеристичну одлику књижевног поступка Вука Караџића.

Годишњицу великог писца обележила је пре три дана и његова Српска књижевна задруга, пишчева "исписница", кућа у којој је објавио своју прву књигу приповедака и био њен почасни доживотни председник.

Говорећи о Андрићевим деценијама проведеним у Београду, др Жанета Ђукић Перишић је указала и на године рата које је провео у великој неизвесности:

- Упркос беди и неизвесности лавина страха га не паралише: попут Гетеа који је у Вајмару мирно стварао док су око града грували Наполеонови топови, и Андрић пише под бомбама и гранатама које се распрскавају пред његовим очима. "Чинило ми се да то што пишем никада неће угледати светлост дана и да ће нестати у рушевинама" - сећа се писац. Сав предан писању које га спасава од осећања да је подлегао животу, Андрић жели само једно: "Да све што видим могу да опишем и да све што осећам умем да изразим".

Светиславу Стефановићу, комесару Српске књижевне задруге, у којој је до тада објавио три своје најзначајније збирке приповедака 1924, 1931. и 1936. године, 18. септембра 1942. године из Скобање пише да, док његов "народ пати и страда" под окупацијом, не пристаје на сарадњу у Антологији српске савремене приповетке: "Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама не желим и не могу да учествујем ни у каквим публикацијама, ни са новим ни са раније већ објављеним радовима." Тај принципијелни часни гест могао га је коштати главе. Међутим, срећом по српску књижевност, казна је изостала.

Ратне дане, навела је Жанета Ђукић Перишић, проводи у неизвесности, спава на ходнику, у стан улази ретко, "четвороношке као бандит", једе суву храну, пије штедљиво јер воде коју свакодневно доноси у кантама са бунара испод Зеленог венца има мало, без струје, принуђен је да штеди свеће: "Понајчешће се дешава ово: кад ја живим и уживам у животу, моје дело спава мртвим сном и само понекад бунца у сну; а кад ја страдам, не живећи, живи и расте моје дело, хранећи се мојим страдањем као земљом црницом" - бележи Андрић док пише своја три велика романа: "Травничка хроника", "На Дрини ћуприја" и "Госпођица".

ИЗАШАО ГОДИШЊАК "СВЕСКЕ"

ИЗ ШТАМПЕ је управо изашао годишњак "Свеске", Задужбине Иве Андрића, с посебним освртима на јубилеј у рубрикама "Рукописи" и "Тумачења" аутора Биљане Ђорђевић Мироње и Маје Радонић. Задужбина је у сарадњи са Министарством просвете, науке и технолошког развитка покренула иницијативу да се Андрићев јубилеј обележи у основним и средњим школама широм Србије. У току је наградни конкурс за најбоље ликовне и литерарне радове инспирисане ликом и делом великана. На крају године, када се конкурс заврши, аутори најбољих радова биће награђени књигама из Задужбине.

А сутра ће бити уручена престижна Андрићева награда за приповетку или збирку приповедака, која је ове године припала Игору Маројевићу за причу "Сликописање" из књиге "Све за лепоту", у издању "Дерете".

БОНУС ВИДЕО - СЕЋАЊЕ: Павле Вујисић није завршио глуму, али многима је могао да буде професор