ИНТЕРВЈУ Драган Петровић Пеле: Велика је снага љубави и вере

ГЛУМАЦ у чијој је оставштини уписано десетина улога, са богатим животним и сценским искуством Драган Петровић Пеле, у интервјуу за "ТВ новости", каже да је задовољан својим животом, али не одустаје од мењања себе, јер би то било као да изневерава концепт креације по чијем моделу је и сам настао.

Фото: Н. Скендерија

Професор и ментор кога његови студенти помињу по добру, умећу и мудрости, о генерацијама које је учио тој чудесној игри каже да за све успехе захвале себи, "а за све неуспехе, ако их буде, или незвани дођу, нека криве мене". Повод за овај разговор је и серија "Било једном у Србији" (РТС 1), коју ће памтити по много чему добром, али пре свега по млађим колегама са којима је делио сцену, од којих су неки и његови студенти.

У причи о златном добу Лесковца нашло се места и за вашег јунака, који има и одликовање на грудима и повез преко ока. Како бисте га ви описали? Шта је оно што се не види на први поглед?

- У серији "Било једном у Србији", која се тренутно емитује, играм Тонкина старијег. Тај, господин Тонкин, поносни је учесник ратова 1912, 1913. и Првог светског рата. У рату нешто изгубиш, нешто добијеш, те отуда повез преко ока и медаља на грудима. Ова романтична сага, подржана одличном продукцијом, сјајним редитељем Петром Ристовским, фантастичном глумачком поделом и свима који су учествовали у реализацији, афирмише дух прошлих времена и виталност истих, тзв. старих, прошлих година као златно доба. И заиста, Лесковац између два светска рата, Првог и Другог, доживео је огроман препород заиста великих размера и за кратко време постао индустријски гигант, те центар многих друштвених догађања. Оно што је важно не само за карактер који ја тумачим, већ за целу ову бајковиту причу јесте снага љубави и вере да се може и мора поправити садашњост, градити и изградити боља будућност без трошења времена и енергије на испразна наклапања и бескорисне апорије о лошој срећи. Јер, живот нема алтернативу, без обзира на чињеницу да почињеш ни од чега, са нулом у џепу, али не и са нулом у души и глави.

По чему памтите снимање ове историјске приче и бајке?

- Ово снимање ћу памтити, пре свега, по млађим колегама, неки су били моји студенти. По одличној атмосфери и феноменалној сарадњи, пре, за време и после снимања, по одличним домаћинима који су бринули да ништа не недостаје. Памтићу, наравно и по томе што је Ивану Бекјареву ово био последњи пројекат, нажалост.

У романтичној комедији "Чудне љубави" одиграли сте једну од најзанимљивијих улога, Баку Зору. По чему је ова рола вама значајна? И да ли је, будући да сте играли жену, била један од најтежих задатака до сада?

- Бака Зора је омаж мом великом пријатељу Власти Велисављевићу. Са задовољством сам прихватио да играм Бака Зору, све стрепећи да не изневерим Властина очекивања, јер као што знате он је тренутно недоступан и не би било лепо да га разочарам. Дугујем захвалност редитељу (Никола Којо) који ми је понудио ову улогу и продукцији што је пристала на овакво решење. Не гледам на ову улогу као на улогу жене, већ улогу баке. Моја рођена баба, или бабе, биле су изузетно важне личности у детињству какво сам имао. Сигуран сам да многи деле овакво мишљење те да се и данас ништа није променило у вредновању баба. Бака је институција која све зна, али не  што све зна, него она и предвиђа, има натприродне моћи. Бака је подршка, она зна много добрих и интересантних прича, а када не зна онда на лицу места измишља. Понекад се бака појави у добром роману, трилеру, па Порфирије Петрович има пуне руке посла да извуче признање, као код Достојевског... Да, ова одлична мини серија јако је добро примљена код публике и надао сам се да ће се снимање наставити, јер таквог телевизијског формата одавно није било. Ко зна, можда ће се наставити.

Дипломирали сте у чувеној класи Владимира Јевтовића заједно са, између осталих, Мирјаном Јоковић, која се због серије "Позив" накратко вратила у Србију. Да ли сте имали заједничких сцена или барем прилику да се сретнете изван "кулиса" снимања?

- Дипломирао сам 1988. у класи др Владимира Јевтовића. То је била класа од 12 младих људи, 6 девојака и 6 момака. Мирјана Јоковић, Тања Венчеловски, Весна Станојевић, Бранка Пујић, Весна Тривалић, Душанка Стојановић, Дарко Томовић, Милорад Мандић Манда, Слободан Бода Нинковић, Драган Бјелогрлић, Срђан Жика Тодоровић и моја маленкост... Та класа, састављена од нас таквих какви јесмо, до данас је остала хомогена и у хармоничним односима, без обзира на време и простор. Развили смо добар механизам да све што нам се лоше дешава отпустимо, а све добро задржимо, чувамо и негујемо. Са Миром Јоковић, на факултету, а ни после нисам радио. Тако се десило, а били смо и још увек смо јако добри пријатељи, требало је да снимамо давно, давно, али ништа... Све до серије "Позив". Све сцене које имам у овој серији су са Миром и било ми је лако и веома пријатно, Мира је фантастична глумица. Лако је играти се кад имаш савршеног партнера за кога те везује осећање обостраног поверења.

И ви, баш као и Мирјана, предајете млађим нараштајима глумаца. Шта им поручујете, а чему вас они уче?

- Имамо заиста сјајну, одличну школу глуме која ужива велики углед у свету. ФДУ је међу 6 најбољих школа тог типа у свету... Е сад, да ли ћемо да је чувамо, пазимо и унапређујемо, од нас зависи, ни од кога другог. Својим студентима прво што кажем јесте да су своји, не моји. Да морају, да управо та реч, морају да науче да се одговорно, поштено, мудро и зрело понашају прво према себи, а потом и према другима. Да за све што могу сами да ураде за себе, не траже туђу помоћ. Да малим корацима ходају у сусрет успеху и победи а не да јуре за брзим, тривијалним, баналним утварама које им нуде лака решења. Говорим им да имају вере, да се не баве трачевима, рекла-казала, и да развијају код себе позитивну критичку свест перманентно, непрестано. Да препознају у себи љубав и доброту и да те емоције пажљиво негују, да постану и остану добри људи. Као што они од мене, надам се, уче, исто тако учим ја од њих. Учим о духу њиховог времена, шта воле, према чему су равнодушни, а шта не воле или им смета. И, наравно, то мене поправља, чини да мој педагошки прилаз њима буде оптималан.

Ваши студенти и даље памте мудрости које сте им пренели кроз предавања и често вас цитирају у интервјуима. Колико вам то значи?

- Нисам лажно скроман, али прејака ми је реч мудрост, много је мудра та реч за мене... Својим студентима, када приметим да им нешто што је очигледно промиче, а важно је, у обавези сам да им на то укажем. Они су млади људи, брзи у сваком смислу и често забораве неке обичне а много важне ствари, на пример данашњи дан, месец и година су јако драгоцени јер су непоновљиви... А када ме цитирају, драго ми је јер су схватили то шта сам им говорио, није било узалуд.

А колико то што се данас међу њима налази велики број добрих и познатих глумаца?

- То што међу њима има велики број афирмисаних глумица и глумаца, младих људи који су за кратко време прешли огроман афирмативни пут, то је позитивна последица њиховог рада и залагања. Једна од важних информација коју им редовно говорим је да је Факултет драмских уметности само једна од успутних станица на којој уче глумачки занат, а да након ове долази следећа иницијација, нова, много озбиљнија школа и да то тако и разумеју и озбиљно схвате. Њихов раст и даљи развој зависе само од вољног момента, наравно има ту и фактор срећа или судбина глумца, како се то каже, али пре свега они су сам свој инструмент, они сами најбоље себе познају и нема разлога да према себи буду болећиви и да повлађујући својим слабостима саботирају властити пут. За све успехе нека захвале себи, јер је то истина, а за све неуспехе, ако их буде, или незвани дођу, нека криве мене.

Ваша супруга Олга Одановић је у емисији "ТВ лица као сав нормалан свет" причала о вашој несвакидашњој љубавној причи и истакла да сте увек били упорни у свему. Од чега и данас не одустајете?

- Не знам колико је несвакидашња наша прича, заборавио сам јер давно беше... Колико људи толико виђења, мени није несвакидашња јер је моја. А истина је, мало је рећи да сам упоран, тврдоглав сам. Уморио сам се од самога себе и мораћу да разговарам са собом на ту тему, али нисам сигуран да ћу да попустим.

Син Јаков је завршио продукцију на ФДУ, а ћерка Ленка кренула је вашим и Олгиним глумачким стопама. Мислите ли да је неминовно да из уметничке породице потекну нови уметници?

- Не мислим да је обавезно, неминовно како кажете да се деца из уметничких продица опредељују за уметничке школе. Далеко је већи број младих људи чији родитељи нису имали никакве везе са било којом уметничком формом, а деца их изненаде и постану заиста врхунски сликари, музичари, глумци, певачи, играчи... Дешава се, наравно да се деца глумаца определе за глуму или неко друго занимање које има везе са сценским уметностима, као уосталом деца лекара, новинара, адвоката, пекара, аутомеханичара... Не видим ништа необично у томе. Природно је да ако си, дословно, одрастао у позоришту, или уз филмску екипу, да ти то буде познато, блиско и да ти прво падне напамет да је то твој позив.

Пре више од десет година, одговарајући на питање јесте ли задовољни својим животом или бисте нешто радо променили, рекли сте "Хвала Богу на свему што ми је подарио. Не бих мењао ништа осим себе". Па, шта је то што бисте код себе мењали?

- И опет кажем, хвала Творцу на свему што ми је подарио! Не бих стварно ништа мењао, осим себе. Кога другог да мењам? Бавим се само оним стварима на које могу да утичем, које је могуће поправљати да буду боље, то је дугорочан процес... Све оно за шта сам уверен да није у мојој моћи и на шта никако не могу да утичем, отпуштам и не трошим енергију на то, ма шта било.. Задовољан сам својим животом, али не одустајем од мењања себе јер ако одустанем од себе то би било као да изневеравам концепт креације по чијем моделу сам и сам настао. То вам је као сервис на аутомобилу, ако редовно не контролишете мотор, не мењате филтере, уље ... мотор пролупа.

Шта вас највише инспирише? Умете ли да уживате за своју душу? Како то изгледа?

- Сунце, светлост, природа. Инспиришу ме људи које срећем, са којима се дружим, онако необавезно. Инспирише ме неисквареност, отвореност, доброта, љубав. Не пијем, не пушим, не дрогирам се, избегавам храну... и мојој души добро!

Са којим од ваших јунака бисте се заменили на дан?

- Са свима, ако је само на један дан...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације