САМИ СЕБИ БРАНИМО СЛОБОДУ: Петар Матовић о збирци "О садашњости и седативима"

Драган БОГУТОВИЋ

17. 05. 2022. у 15:30

ПРИЛИКОМ недавног изјашњавања Великог жирија за престижну награду "Меша Селимовић", коју "Вечерње новости" додељују за књигу године, иза победничког романа "Небо, тако дубоко", Весне Капор на другом месту се нашла - са 15 гласова угледних критичара - песничка књига "О садашњости и седативима" Петра Матовића, у издању Културног центра Новог Сада.

САМИ СЕБИ БРАНИМО СЛОБОДУ: Петар Матовић о збирци О садашњости и седативима

Фото: Приватна архива

Песник Петар Матовић (1978), који ради као гимназијски професор у Пожеги, скренуо је пажњу на себе збирком стихова "Кофери Џима Џармуша", а затим и књигом песама "Из срећне републике", за коју је добио награду "Бранко Миљковић".

* Јесте ли изненађени великим бројем гласова који сте добили у изјашњавању "Мешиних" критичара?

- Јесам. И то по други пут. Комшија, којег књижевност апсолутно не занима и од којег осетим сумњиве погледе према свему што не долази из сфере занатског, каже ми: "И сад си други, значи није било случајно." Шалу на страну - изненађење је веће што је у питању збирка песама, а на поезију се у јавности знатно мање обраћа пажња но на прозу. С обзиром на (пре)обимност продукције, пријатно сам изненађен и захвалан на пажњи и времену које су критичари издвојили. Посебност ове награде је и у томе што је често, кроз избор лауреата, непогрешиво детектовала препознатљивост и утицај аутора на књижевној сцени, тако да је моје изненађење, па и усхићење, тим још веће.

* У песми из ове збирке читамо стих "ко овлада физиологијом / има песму...

- Дубоко верујем да је за добру песму важна равнотежа. И да процес њене реализације (дакле, не идеје) почиње из унутрашњости, када се сви аспекти наше физиологије смире. Не вреди писати под стресом, тада нам је потребно нешто друго (експресивност вулгаризама, на пример). Дистанца је неопходна јер омогућава и комуникативност песме, па и њену организацију. Тек када се оствари равнотежа у непосредном окружењу (а свакодневица, несвесно, нарочито код оних осетљивих, утиче на телесне процесе) и тело се смири, можемо да се предамо свету текста и смислено обрадимо све те инспиративне немире. Напокон, песма нам узврати обезбеђујући нам неку врсту ослонца. Без обзира на вредности које се афирмишу у различитим епохама, речи су и даље лековите.

* У песми "У пољу ветрогенератора", дали сте слику наше транзиције. Чиме је човек данас спутан и немоћан?

- За спутаност и немоћност у оваквој транзицији делимо одговорност са системом јер смо, често стихијски, по инерцији, ухваћени у "клешта" потрошачке културе. Сведочим искуствима других, делимично и сопственом, да су елементарна радничка права нашироко прекршена. Не памтим да сам у свом педагошком раду сусрео иједну породицу у којој родитељи раде само по један посао, са фиксним радним временом. Жеља да се обезбеде што бољи материјални услови произвела је, што ипак није парадоксално, "мањак" личне и породичне кохезије и стабилности. У толикој преоптерећености апсолутно је немогуће да емотивно заиста проживимо све што нас задеси, а то нас сачека касније, иза неког "ћошка", изненада. Анксиозност, условљена спољашњим околностима, за мене лично је један од највећих и најнепријатнијих феномена савременог човека. Готово епидемијска раширеност доводи у сумњу да је у питању тек лична слабост.

Брзини којом се данас живи предали смо неопходно време за оснажујућу доколицу, која нам обезбеђује правовремену обраду свакодневице, па самим тим и заштиту од ње

Брзини којом се данас живи предали смо неопходно време за оснажујућу доколицу, која нам обезбеђује правовремену обраду свакодневице, па самим тим и заштиту од ње. На тај начин доведени смо до тога да сами себи бранимо слободу.

* Каква су ваша искуства као професора? Колико младе уопште занима поезија?

- У последњој деценији поезија добија на популарности, и то захваљујући друштвеним мрежама. Прозу је, будимо искрени, теже читати на екрану. Наравно, доступност је наметнула и одређене поетике, које бар на језичком нивоу једноставније, односно директније комуницирају са читаоцем. Наравно, не говоримо о неким ванредним постоцима, већ о симболичном повећању, али свакако је у питању процес који заслужује пажњу теоретичара културе као малог чуда овог времена, с обзиром на упорно афирмисање потрошачке културе која нема обзира према нетржишним појавама. Уколико младим људима успете да представите песничку генерацију која је њима ближа по годинама, видећете да се интересовање повећава. Уверен сам да би другачији приступ тумачењу књижевности у образовном систему, са избором квалитетних савремених дела, која су им и по језику и духу времена ближа, суштински утицао на повећање читалачке публике, па и на број оних који би себи пружили шансу да се озбиљно окушају као писци. Потребан је квалитетан системски одговор.

* Између ваших збирки прошле су три, па и четири године. Значи ли то да на песмама пажљиво и споро радите?

- Не без ироније, сматрам да је за поезију важна - спорост. Да будем прецизнији: важна ми је песма (а не концепт!) - да се заснива на атмосферичности и емоционалности из које латентно провејава ангажовани однос према савременим феноменима. Да би се тако остварила, аутору је потребно време да се "прекопча" из света свакодневице у свет песме, дакле да осети нешто другачије у односу на оно што му се дешава током дана. У том смислу је рад на песми истовремено и емоционални подухват. Нажалост, обавезе су такве да се рад на песништву не може професионализовати, те се сам чин писања често дешава, речено фудбалским речником, "из прекида". Ниједно друго деловање ми не доноси лично задовољство колико изгарање на тексту. Некада ми се чини да је четири године ипак премало, али то из мене проговара скептик. Објаснио сам себи да је свака песма тек неопходна тачка до те једне песме којом ћу заиста бити задовољан у потпуности. Иако је младост ознака заводљиве енергије, ипак предност дајем зрелости и искуству, дубоко уверен да најквалитетнија поезија долази са годинама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

Беки непожељан у Београду као Албанац, а хапшен као српски националиста