Култура

ЧУДА И НИСУ ТАКО РЕТКА: Дејан Алексић, уочи свечаности уручења награде "Гордана Брајовић" у Алексинцу

Марина Мирковић

10. 05. 2022. у 09:49

АУТОР разноврсног књижевног опуса, подједнако добар у поезији, у поеми, у прози и у драми, Дејан Алексић је на најбољим традицијама Радовића и Владимира Андрића створио иновативну приповедну збирку, засновану на апсурду, парадоксу, поетици онеобичавања, метафикцији, "Мало-мало па слон" - забележио је жири за доделу награде која носи име Гордане Брајовић.

ЧУДА И НИСУ ТАКО РЕТКА: Дејан Алексић, уочи свечаности уручења награде Гордана Брајовић у Алексинцу

Тиме је потврдио своју поетичку верност чуду и заслужио ово признање за најбоље књижевно дело у 2021. години - које ће му бити уручено управо данас.

На питање каква литература за децу нам је потребна и како оцењује ту књижевну продукцију у нас, а како би се она могла сагледати у односу на светску и глобалне трендове, Алексић каже:

- Наша литература за децу је дубоко укорењена у општу културу и васпитање деце и младих и готово је немогуће замислити детињство у којем се не појављују дела Јове Змаја, Десанке Максимовић, Бранка Ћопића или, рецимо, Душка Радовића. Не само зато што су дела ових аутора део обавезног школског програма, већ и због тога што се деца с њима срећу и у оквиру неформалног, кућног образовног процеса. Најбоља књижевност за децу има универзалну вредност. Дакле, дух времена и све што доноси промене у читалачком сензибилитету не умањују значај такве литературе. Оно што може бити нова читалачка потреба најчешће су тематски оквири. Тако данас имамо појачану склоност ка епској фантастици или, на пример, неку врсту израженијих очекивања према темама из области генерацијских проблематика. И по домаћој књижевној продукцији видимо да у свету глобалне повезаности предњаче одређени трендови.

Да ли су песници за децу довољно блиски деци која неретко нама, из старијих генерација, бивају налик ванземаљским бићима? Или она, и данас, и даље очекују, траже, желе исто што и ми некада - неког Змаја и Ћопића, Бране (Црнчевића, Цветковића), Радовића, Ршума...?

- Да, лепо примећивање. Данашња деца одрастају у ери дигиталне стварности, у заводљивим симулакрумима. Али и књижевност је један леп симулакрум, довољно моћан - уколико, наравно, имамо исправан однос према њему - да нас учини саучесницима атрактивних истина. Књижевност је, на сазнајни и дедуктиван начин, увек интерактивна. То је оно што морамо показати најмлађим читаоцима. Једном када то открију, неће се тако лако одрећи књиге. А велика књижевност, какву су стварали аутори које помињете, велика је управо стога што проиграва нешто иманентно сваком детету: хумор, логичку игру, раскош језичких обрта, авантуру, имагинацију... Дакле, она није трендовски орочена. Модерна је - какве год новотарије да нам доноси време.

Колико сте у току са стваралаштвом деце - песника, и сагледавате ли ту неке утицаје?

- Укључен сам врло интензивно у те токове. Имам бројне сусрете с децом, у школама, библиотекама, на разним манифестацијама. Када је реч о њиховом стваралаштву, деца - као и обично - опонашају оно што има се представља као модел. Они најталентованији већ умеју да се одупру утицајима и створе нешто аутентично. Занимљиво је да то обично нису најбољи и најпримернији ученици, већ деца с повишеним степеном бунтовне природе. То су управо они који желе да разобруче матрицу, они склони "рушењу идола". Свакако, то су малобројни примери, али ме увек највише одушеве.

Поред овог нашег конкурса, постоји и Ршумова академија "Сарадници сунца", названа Душку у част - где се млади уче стиховању. Учи ли се то(ме) одиста, и у којој мери?

- Писање је, донекле, и занат. А сваки занат се може научити, сразмерно снази посвећености и воље. Један велики амерички песник, држећи курс креативног писања, рекао је:

"Дајте ми времена и од сваког ћу човека начинити солидног песника." Наравно, он је знао да је између "солидног" и "великог" непремостива разлика, која се огледа у томе да је овај први само лепа потврда да се човек може научити племенитости, а други да је племенитост само украс ако уза себе нема и дар. Дар је оно што се не може пренети. То, ипак, не значи да школе писања не треба да постоје. Ако неко уме да пренесе ту врсту вештине, онда је то Ршум. Сигуран сам да такво искуство полазнике уводи у сасвим нови хоризонт, у сасвим посебан начин гледања на свет.

Верујете ли да ће поезија опстати заувек - и као позив, професија, занат, да ће увек бити онога који за себе са поносом каже: "Ја сам песник"?

- Не само да верујем, него знам да хоће. Као и свака друга уметност. Не постоји бољи и тачнији начин да човек научи понешто о скривеним областима бића и битисања од поезије.

Понајвише зато што је поезија најузвишенија еманација језика, а језик нас одређује више него било шта друго. Када то кажем, не мислим само на ауторе поезије, већ и на њене читаоце. Озбиљан и посвећени читалац поезије је индивидуа којом нећете успети лако да манипулишете. Пре свега што он добро схвата да је истина конструкт и да као таква може бити опасно оруђе нечасних игара. Потом и зато што он зна да је видик ствар перспективе, не нужно и објективан распоред елемената у простору и времену. Поезија нас томе најбоље учи. Због тога је потребна. У нашем времену је та потреба многоструко израженија.

Верујете ли, као "подједнако добар писац у поезији и прози", како веле, да проза данас или одувек, ипак лакше стиже до детета но стих?

- Проза је, може бити, пријемчивија. Образац "присног приповедања" веома је важан за децу у раној фази развоја. Нема идиличније слике од призора у којем родитељи, баке и деке, или старатељи читају приче детету. На тај начин се постиже посебна врста блискости, ничим заменљива. Језик приче, класичне или савремене, свеједно, заводљив је и неосетно нас сели из света у свет. Код поезије је то мало другачије, има својеврсне театралности, јер се језик уводи у артистичку димензију, често је апартан, синтаксички захтевнији. Зато ја, рецимо, волим поему. У таквим песмама "дужег даха" на располагању су ми изражајна средства и прози и поезије. Дакле, држим се приче, али приповедам језиком који се не либи да уведе нарочиту зачудност у наративни ток.

Сад већ неколиким наградама овенчану књигу посветили сте Владимиру Андрићу, и Јовану Љуштановићу - зашто баш њима, баш ову књигу? Да ли сте и сами вечни дечак, заувек веран чуду?

- Окончати потрагу за чудима по мом мишљењу значи завршити с корисним животом.

Велика тајна у вези с чудесним је у томе што чуда и нису тако ретка. Понеке вредности нам се учине обичним стварима само зато што су део свакодневице. То је зато што смо навикли да за чудо сматрамо само оно што нам се указује ретко или никада. А, замислите, и сам живот је једно врхунско чудо. Влада Андрић и Јова Љуштановић су ствараоци који су ме неописиво задужили. Оставили су неизбрисив траг у нашој култури - први као стваралац и уредник, други као теоретичар и историчар књижевности за децу. Обојица су нас недавно физички напустили. Волим да верујем да би им се књига "Мало-мало па слон" допала. Имао сам потребу да им том посветом одам захвалност и поштовање.

Увек пишем за себе

Увек пред читаоца постављате високе стандарде, од оних сте "професора који доста траже" али заузврат и дају. Не плашите се последица одлуке да никада не подилазите читаоцу?

- Подилажење је, у ствари, врста потцењивања, а то је најгоре што можете да учините свом потенцијалном читаоцу. Заправо, увек пишем за себе и хипотетичко друго лице. То лице је особа која жели да од књижевности добије оно најбоље. Претпостављам да су такви читаоци у мањини, али оно што је ређе увек је и вредније