ДАНАС СВИ ЧИТАЈУ ИСТЕ КЊИГЕ: Александар Генис, о есејима "Кожа времена", књижевности и технологији, Америци и Русији

ЖИВИМО у пресудном времену у коме су папирне књиге још са нама, али их више не оплакујемо као осуђенике.

Фото Ирина Генис

Носталгија за још постојећим је лирски феномен који очуђује библиотеку. Раније смо се њоме хвалили и користили је, сада тугујемо за њом немајући снаге да се растанемо. Неки потурају књиге пријатељима, али сада већ ређе - сви су на опрезу. Други их остављају на углу улице, док умирују савест тиме да су неком потребније...

Читамо ово у књизи луцидних, динамичних, информативних и забавних есеја Александра Гениса "Кожа времена. Књига промена", коју је у преводу Мелине Панаотовић објавила "Геопоетика".

Писац и књижевни критичар, вероватно најбољи есејиста руског језика данас, рођен у Рјазању 1953, одрастао у Риги, у Америку се сели 1977. године. Истински је космополита, пун страсти према светској култури, која има велики утицај на његово писање и текстове.

Фото Ирина Генис

Велики број његових књига приказује ауторов бикултурализам: поређења руске и америчке манифестације цивилизације. Проницљив и оштроуман писац, Генис је први поставио тренд културног есејизма, специфичног жанра који комбинује лирски наратив са методама у оквиру студија културе.

Генис је на питања "Новости" одговорио на руском, путем имејла, а његове речи превела је Мелина Панаотовић.

На друштвеним мрежама свако пише и има мишљење о свему. Има ли у томе више штете или користи за праву, квалитетну књижевност, есејистику, и за саме писце?

- Највише страдају читаоци: што је већа гомила ђубрета, у њој је теже пронаћи дијамант.

Али то је мала награда за грандиозну могућност да прочитамо све што желимо, када желимо и где желимо. Песницима друштвене мреже дају могућност тренутног контакта са читаоцима. Па песме су својеврсни дневници: "ујутро у новинама, увече у строфи".

Ауторима већег жанра Интернет пружа исте оне погодности, као и читаоцима: доступност чињенице, мишљења, цитата. Друга је ствар што живот са друштвеним мрежама подстиче на паузе. Нестала су она времена када смо сатима могли да читамо књигу, не одвајајуће се од ње због порука, коментара и сл. Могуће је да ће тај читалачки манир сасвим укинути "дебеле" књиге.

Кажете на једном месту у књизи "Кожа времена" да смо већ у безнадежном рату са технологијом? Чега се плашите?

- Не ратујемо ми са технологијом, предали смо јој се из љубави. Највише ме плаши наша бескорисност. Како човек не би био обесмишљен, он мора да докаже своју незамењивост у веку паметних машина. Ако је веровати Арнолду Тојнбију, управо слични изазови и подстичу цивилизацијски напредак.

Имају ли људи данас кондицију за читање књига?

- Плашим се да моји омиљени многотомни романи, попут "Рата и мира", "Чаробног брега" или "Човека без својстава" данас уопште не би били ни написани. Највероватније би се њихови аутори пребацили на серије, као што је то урадио Кшиштоф Кишловски са својим "Декалогом".

Да ли књижевност још има моћ да изненади, узбуди, инспирише, оплемени?

- Књижевност је као и сваки креативни процес непредвидива. Ремек-дела се рађају неочекивано и приморавају нас да поново сагледамо еволуцију жанра (био је Пушкин, постаде Гогољ). "Уликс" Џојса се појавио практично истовремено са "Заласком Европе" Шпленгера, који је нашу културу сматрао истрошеном. Уколико нам се (мени) чини да 21. век није створио ништа важно, могуће је да је то зато што смо стално у журби и појава само једног писца, равног Кафки или Платонову, може да поништи све апокалиптичне прогнозе критике.

Фото Ирина Генис

Но, може бити и да једноставно тражимо на погрешном месту, и нова књижевност изгледа толико другачије да ми засад нисмо у стању да је признамо. А шта ако будући роман буде "Фејсбук"?

Да ли је брига о лепоти језика једна од ствари која би могла да се нађе у некролозима на почетку књиге?

- Ни у ком случају. Реторичка напрезања су неизоставан услов постојања културе, чак и ако је то минус поступак, као у исландским сагама. Тек сам јуче погледао нови филм Веса Андерсона "Француска депеша" који представља омаж префињеном и истанчаном новинарском језику.

- Моји учитељи били су Лотман и Сињавски. Али у пракси ми је највише помогао Довлатов који ме је натерао да се одвојим од књижевног жаргона, показао ми како да исцедим и прикријем смешно, научио ме прецизности, очигледности, краткоћи, ритмичности и умереној строгоћи.

Данас је, нажалост, касно да учим. Стил је постао део мене, попут тетоваже. Од ње се нећеш одвојити.

Да ли је пандемија нешто битно променила у нашем односу према свакодневном животу, према другима, према уметности?

- Све је постало драгоценије. Вероватно су се тако осећали и људи у рату. Када се после карантина отворио музеј Метрополитен, први сам га посетио. И никада ручак није био толико укусан као када сам поново могао да га поделим са пријатељима. У најсуровијим месецима пандемије сваки дан сам одлазио у природу - она лечи од свега.

Како вам је Америка изгледала у време Трампове владавине, а како сада? Које су кључне промене?

- Захваљујући Трампу открио сам другу земљу, унутар оне у којој живим већ више од 40 година. Нисмо заволели једно друго, и то је благо речено. Најважније је Трампово наслеђе, милиони његових обманутих и свирепих бирача, који верују у "алтернативне чињенице", "постистину" и "народне непријатеље", попут мене. Раније сам мислио да сам се са свиме тиме опростио када сам отишао из СССР. Испоставило се да сам пожурио.

У чему видите основну разлику између Америке и Европе, односно Русије, када је реч о схватању књижевности и начину живота?

- Разлика између Русије и Европе је већа него разлика између Европе и Америке. Али генерално гледано, данас сви читају више или мање исте књиге: условно говорећи, "Харија Потера".

По чему памтите Србију и српске читаоце? Планирате ли да опет посетите нашу земљу?

- За мене је Србија поклон који ми је поклонио Владислав Бајац, мој издавач и пријатељ, који ми је и открио српске читаоце. Не престају да ме задивљују. Једном ме је једна монахиња на београдском аеродрому замолила да јој потпишем књигу. Када сам први пут имао књижевно вече у књижари (дивна реч "књижара", украо бих је за наш речник), дошло је до следећег дијалога.

"Постоји ли Бог?", изненада ме упиташе.

"Зашто мислите", покушао сам да изврдам, "да ја знам одговор?"

"Ви, Руси, боље видите", упорно је био при своме један од српских читалаца, и ја сам их све заволео још више.

Хвала и живели!

"Од времена кад ме је 'Геопоетика' упознала са српским читаоцима, не престајем да се радујем сваком сусрету с њима. У читавом свету, укључујући домовину мог језика, нисам имао прилике да одговарам на тако сложена питања, да примам тако суптилне комплименте и будем у тако срдачном и захтевном друштву. Захваљујући вама, пријатељи, добро сам запамтио две српске речи: 'хвала' и 'живели'!", пишчеве су речи на корицама српског издања "Коже времена".

Препоручујемо

Црна Гора

0 2

ГЛАВНИ ГРЕХ ЗА ПОДГОРИЦУ ШТО ПИШЕМ НА СРПСКОМ: Милан Кнежевић о политици и књижевним делима

31. 10. 2021. у 10:40

Култура

0 1

И КЊИГЕ ЈЕ СЛУШАО КАО МУЗИКУ: Ксенија Шкарић, унука Владана Деснице, о сећањима на књижевног великана и неговању његове баштине

29. 10. 2021. у 19:51

Култура

0 2

КЊИЖЕВНОСТ КАО И КАПКА РОСЕ ИМА СВОЈЕ ВРЕМЕ: Радован Бели Марковић о недавно добијеном признању

19. 09. 2021. у 09:39

Култура

0 0

ИГОРУ МАРОЈЕВИЋУ "ТРОНОШКИ РОДОСЛОВ" ЗА РОМАН "ОСТАЦИ ДАНА": Наша страдања у 20. веку

17. 09. 2021. у 07:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације