ГЛАВНИ ГРЕХ ЗА ПОДГОРИЦУ ШТО ПИШЕМ НА СРПСКОМ: Милан Кнежевић о политици и књижевним делима

ЗВАНИЧНА црногорска књижевност ме због мојих идеолошких ставова никад није признавала као песника и писца, мада ме то и није оптерећивало, јер никад нисам био део дворских књижевних кружока који одишу полтронеријом и неталентованошћу.

Фото Приватна архива

Све што сам написао и промуцао, било је на величанственом српском језику. Ако је то мој књижевни грех, онда сам спреман на још једну робију.

Ово, у разговору за "Новости", каже Милан Кнежевић, књижевник и политичар, аутор романа "Обала Несанице", објављеног у издању куће "Штампар Макарије", који је по оцени многих један од најбољих у Црној Гори у последњој деценији. Имагинарна афричка државица, Обала Несанице, изгубљена у прашуми диктатуре, место радње романа, неодољиво подсећа и на неке балканске Обале Несанице. На питање колико је црпео инспирацију и садржину за свој роман на нашем, балканском меридијану одговара:

- Свакако, феномен диктатуре је општепознат на свим континентима и у свим временима увек повампирене тоталитарне свести, тако да је, по мом мишљењу, реч о трагичним репризама страдања многих народа, кад су без кривице криви, у духу класичне грчке трагедије.

Трагичне сторије о диктатури на свим меридијанима представљају велики део страница историје човечанства кроз векове, кроз сторије о суровости људској, од афричких диктатора до Чаушескуа, од Енвера Хоџе до Ким Џонг Уна, и других.

Ваш роман се, дакле, бави феноменом диктатуре?

- У свом роману желео сам да скинем застор са те вечно исте приче о насиљу над људским душама и читавим нацијама, уз бројне варијације, зависно од степена бруталности појединих власника душа својих народа. Плашим се да феномен диктатуре не представља завршену причу, јер ће се као птица Феникс увек издићи из пепела на ко зна којој географској ширини и завити у црно једну или другу нацију, али и неке суседне. Зато је "Обала Несанице" и својеврсна опомена, путоказ ка имагинарној земљи Недођији, која и није тако далеко од нашег меридијана. Да сам имао много корисне грађе, много аутентичних ликова и на самом Балкану, несумњиво је, тако да сам кроз опис судбине мале Обале Несанице настојао да сагледам хиљаду и једну црту свести вољеног оца нације и диктатора, који, како то увек бива, буде свргнут са власти онда када се томе баш нико и не нада. Историја се понавља, а време злодела суманутих, влашћу опијених појединаца представља вечну опомену свим нацијама да се боре против оних који су одбацили све људске норме и од своје државице праве полигон за тренирање корупције, мита и непотизма, баруштину безакоња и насиља над људским душама. Све, наравно, уз обилату помоћ себи сличних "бораца за демократију" са западних адреса, који одрађују своје задатке по земљама другог и трећег света.

Главни јунак, власник Обале Несанице је Милтон, чије име асоцира на једног од афричких лидера, Милтона Оботеа, али и на неке балканске Милтоне.

- Оца афричке нације у Обали Несанице описао сам без реваншистичког става. Пишући о њему, писао сам о успону и паду сваког диктатора, неограниченој моћи која се претвара у прах и пепео, биографији вољеног оца црначког народа, вртоглавом успону и ненаданом суноврату, настојећи да докажем на књижевни начин да је реч о историји која се понавља. Као врста кобне неминовности и усуда целог човечанства. У роману сам доказао да је председник Милтон ипак бољи од целокупне камариле коју је око себе окупио, да је изнад њих, истовремено њихов шеф и пажљиви посматрач, зачуђен степеном бешчашћа који је, преко његовог ауторитета и имена, зацарио у Обали Несанице до апсурда и безизлаза.

Фото Приватна архива

Хоће ли се неко у Црној Гори препознати у роману?

- У роману сам на књижевни начин пропитивао мрачну страну скандала, бешчашћа, непочинстава, хладнокрвних злочина на највишем нивоу, свега онога за шта свака нација сазна тек након педесет година или никад. Настојао сам да, дакле, као неко ко се бави политиком и књижевношћу, белетризујем оне садржаје са којима сам, као политичар, имао прилику да се ближе упознам. Настојао сам да по познатој теорији "отвореног дела" дам могућност читаоцу да неког од јунака романа препозна или не препозна, да прикажем слику дантеовског пакла на државном нивоу, оног који је маскиран анђеоским лицима дворске свите, спремне да своју државицу прода у сваком трену и напусти је уз осмех предатора. А ако се неко лично препозна, то је већ његов проблем.

Како сагледавате ваш досадашњи пређени песнички пут и поетска трагања током деценију и по?

- Поетика двадесетог века представља основу мог песничког битисања. Градио сам је на искуству српске, руске, пољске, чешке, немачке, француске, америчке, енглеске, италијанске поезије... И, збиља, ради се о једном поетском номадизму у који сам се упутио као у авантуру, чији исход нисам знао, а није ме ни занимао, јер је сврха била у авантури читања. Пастернак, Мандељштам, Паз, Бродски, Ларкин, Лоуел, Мастрез, Карвер, Павезе, Монтале, Ружевич, Стаф, Одн, Превер, али и Иван В. Лалић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Стеван Раичковић, Васко Попа и Мика Антић круцијални су део поетске слагалице коју стрпљиво слажем свих ових година.

Фото Приватна архива

У августу вам је додељена угледна награда Књижевног друштва Косова и Метохије, "Велика грамата" за стваралаштво и очување српског језика и културе. Колико вам она значи?

- Морам истаћи да ми управо та награда посебно импонује, чинећи ми и част и обавезу да у својим књигама и даље промовишем наш пребогати српски језик, којим се може све рећи. "Велика грамата", и то Књижевног друштва Косова и Метохије, за мене представља и духовни и књижевни параметар и путоказ за моја стремљења, како да и даље развијам своје књижевне визије, утемељене на нашим коренима и вечитим трагањима за неким бољим светом за све људе.

Шта тренутно обликујете у својој књижевној радионици?

- С обзиром на преобиље друштвених актуелних тема и мотива, на скандале који потресају и моју државу и балканске, али и европске просторе, могућ је наставак "Обале Несанице", некад, али о том потом... Углавном, осећам да прича о тој афричкој државици није довршена...

Књижевност ме спасла

У каквом садејству су ваша поетика и политика?

- Руски песник Игор Северјанин објаснио је своју поетику као потрагу за изненађењима, а свакодневица у којој ми трајемо одавно је лишена било чега епског, тако да сам настојао да "онеобичавам" обично. Последњих пет година стицао сам искуство по затворима, бетоњеркама, кућним притворима, тужилаштву, судовима, лажно сам оптуживан за тероризам, биле су ми одузете путне исправе, а у једном тренутку и лична карта ми је истекла у затвору. Да није било Достојевског, Камија, Сартра, Белоуа, Сингера, Сервантеса, Црњанског, велико је питање да ли бих лудницу избегао. Зато, без икакве патетике, могу саопштити да ме књижевност спасла и учинила бољим човеком.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Препоручујемо

Црна Гора

0 1

НЕСВАКИДАШЊА БЕРБА ЛУБЕНИЦЕ КРАЈЕМ ОКТОБРА: Ђорђије из Слатине нашао бостане у трави, сваки тежак по 10 килограма! (ФОТО)

30. 10. 2021. у 08:33

Црна Гора

1 0

КРИВОКАПИЋ ХОЋЕ ДА БУДЕ ПОМИРИТЕЉ: Председник Владе Црне Горе најавио оснивање нове странке демохришћанске опције

29. 10. 2021. у 22:07

Црна Гора

0 1

МИТРОПОЛИТ ЈОАНИКИЈЕ: Надам се да ће доћи до потписивања Темељног уговора

29. 10. 2021. у 21:28

Црна Гора

1 1

ХУМАНИ ГЕСТ ШАНТА ПАНТЕ: Вратио суграђанки изгубљени новчаник

29. 10. 2021. у 20:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације