ФИЛМСКА КРИТИКА - БЕЛЕГ ANTE MORTEM: "Волтеров осмех", режија Никола Стојановић, Србија, 2021.

НАГРАДОМ за најбољу режију на недавно завршеном Петом фестивалу духовно-документарног филма у Зајечару овенчано је последње филмско остварење истакнутог српског редитеља Николе Стојановића, којим се заокружује један изузетан филмски опус.

Фото Танјуг

То је право тестаментално дело, којим недавно преминули синеаст осветљава један искуством и достигнућима богат живот уметника и човека који за собом оставља значајан траг. Као ироничан осмех на Волтеровом лицу допире до гледаоца његова последња порука. Када ми је пре више од годину дана причао да прави документарни есеј о српско-француским културним односима ни сањао нисам да има на уму нешто много дубље него што је низ референци и личних успомена на време проведено у Паризу, који је још као млад човек доживљавао као фасцинантан извор филмског надахнућа, асистирајући великим мајсторима али и дружећи се са протагонистима француског "новог таласа". Не, "Волтеров осмех" испао је нешто сасвим друго: пресек нашег духовног односа према Француској, коју je Стојановић видео као мајку духовних и историјских револуција, укључујући и ону из 1968, којој је лично присуствовао.

Све од тог времена и сна који је та година оставила нашем добу, Стојановић не може да се чудом начуди општем суноврату духовних и људских вредности које је захватило не само Француску и оно што је остало од наших земаља, него и сву Европу и читав постoјећи свет.

Фото Танјуг

Да ли је могуће да је тако брзо и тако темељно пропало, анулирано готово све за шта се некада борио тај "храбри врли свет", коме је припадао и он сам и писац ових редова? Свој филм замислио је Никола Стојановић као "филмско писмо француском пријатељу", писцу Патрику Бесону, епистоларни есеј са предлогом за дијалог са представником нешто млађе генерације француских интелектуалаца са којим је, иначе, делио низ личних ставова. Све што се догодило у агресији НАТО 1999. године, у чему је учествовала наша негдашња савезница из Великог рата, па и споменик захвалности Француској на Калемегдану, као симбол тог савезништва, дало је завршни акорд овој трагедији. Иако су и редитељ Стојановић и писац Бесон углавном сагласни у погледу узрока и последица тог безумног дебакла свега људског, Стојановић и даље поставља питања и себи и својој блиској Француској. Шта се догодило са правдољубивом и опште омиљеном Маријаном са изливом угља и челика у њен чаробни врт? Како је могуће да је Европску унију стварао министар у Петеновој влади и вишијевски ноторни издајник, коме је 1944. с правом додељена стигма indignitе nationale, тј. "губитка националне части" његове велике земље? Робер Шуман, рођен као немачки грађанин, сматра се и данас једним од очева Европске уније и његову успомену увелико подједнако славе и Француска и Немачка. Је ли та Француска (или нека друга?) у Србију послала злобно лице Бернара Кушнера да се из ваздуха наслађује српском несрећом и грохотом смеје трговини људским органима, за коју данас суди један планетарни суд? Коју Француску данас представља онај Мештровићев кип на Калемедану који је српски народ завио у црно платно, а Никола Стојановић на крају ипак аболира и показује га у врлини и снази, очекујући неку нову Француску и нову, светску духовну револуцију? Остаје Стојановић приврженик Волтера, али изворно актуелизује горчину његовог осмеха, верујући, ипак, у неко боље време.

Он, дакле, воли Француску, али не заборавља њене Шумане и Кушнере ни оно што она данас чини са срцем Србије. Никола напушта овај свет са вером и надом, као сваки истински уметник, а што се тиче Срба, Француза и Европске уније нема никаквих дилема, као ни његов сабеседник Бесон, који нам 2020. поручује да никако не уђемо у Европску унију! И притом додаје: "Правда је толико ретка на земљи да, када се појави, останемо запрепашћени. То је нешто попут храбрости. Хандкеова је била огромна током грађанског рата у бившој Југославији. Пише као што говори, блиставим загонеткама. Дивим се његовим записима са друге планете". Можда се у дослуху са Бесоном и Хандкеом у Николином филму "Волтеров осмех" и појављује нека нова Маријана, једна права правцата Францускиња, именом Сизан, која нам са осмехом поручује у камеру: "Заправо ви нећете да вас они доведу у ред, јер имате ту компоненту аутентичности. Ви још увек нисте смерни, исполирани... Нису вас избрусили. И да су покушали, пружили бисте отпор! Мислим да је то заиста задивљујуће. Ви сте једна од најевропскијих земаља Европе, а упркос свему нисте њен део. Престаните да сањате о Европи, то ничему не води. Ова Европа је срање! Европа је као кавез. Као у песми 'Зид' групе 'Пинк Флојд': нека врста огромне машине за млевење у коју људи падају и излазе уоквирени, чисти, исправни, да ништа не штрчи...". Остаће и треба, међутим, да остане вечита тајна зашто је сам Никола Стојановић, још за живота - ergo ante mortem! - одабрао ову лепу, насмејану, њему непознату Сизан да положи моћан белег на његов и наш век.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације