НИЈЕ МОГАО ДА ЖИВИ СА ЗЛОМ: Четири деценије од смрти књижевника и историчара Милана Кашанина

ОД детињства, кроз сав живот, свега ми мало било - мало простора и времена, мало љубави и радости, мало знања, гледања, слушања, мало осећања сигурности на земљи и мало вере у живот на овоме свету.

Фото М. Анђела

Шта све нисам радио! Водио државне установе, уређивао часописе, организовао изложбе, предавао по музејским, универзитетским дворанама, држао зборове по селима. И шта све нисам писао!

Управо овај цитат једног од најумнијих Срба 20. века, "отвара" прву код нас организовану изложбу у част књижевника, историчара уметности, ликовног критичара, историчара књижевности, преводиоца, есејисте, романсијера, кустоса, директора Музеја савремене уметности, Музеја кнеза Павла (данашњи Народни музеј) и Галерије фресака - Милана Кашанина (1895-1981). Поставка у галерији Педагошког музеја, поводом четири деценије од смрти: "Милан Кашанин - у сенци славе", чији су аутори проф. др Зорица Хаџић и Марина Бојић, Кашанинова ћерка, обухвата његова животна стремљења и страдања.

Прати стазе којима је пролазио ("Где ме није било!"), од детињства у Белом Манастиру, школовања у Новом Саду, Будимпешти, Паризу (на Сорбони), до интелектуално богатог и професионално плодног живота у Београду. Бележи и путовања на којима се усавршавао "од Единбурга до Атине, и од Варшаве до Монтреала". Неизбежно, изложена су и различита издања многобројних Кашанинових дела из свих области, а писао је приповетке, романе, есеје, путописе, студије, критике, чланке, енциклопедијске белешке, монографије. Преводио Достојевског, Толстоја, Мопасана...

Ту су и сто за којим је радио и прибор за писање. Портрет који је направио Миленко Шербан, биста Риста Стијовића. Кравата. Рукописи, преписка са породицом. Сертификат Легије части и ордење, спасено из пожара у коме је 17. октобра 1944. током борби за ослобођење Београда до темеља изгорела породична кућа у Улици маршала Пилсудског, код Калемегдана.

- После пропасти у пожару свега што сам имао у мени са пепелом и гаревином нису остале само жалост и горчина; остале су и жеље и љубави и замисли, веће и пркосније него што су биле - чита се са једног од 16 паноа, који чине поставку. - Ја заборављам зло не због тога што га не признајем, него што не могу са њим да живим.

Пожар је најавио пустош у првим поратним годинама. Обележен као сарадник кнеза Павла, проглашен је за квислинга, маргинализован, смењен је са места директора Музеја, чију је збирку током окупације пазио с пуном пажњом, некада пешачећи и по неколико километара да би је свакодневно обилазио... Захваљујући њему сачувано је Мирослављево јеванђеље, што му није помогло да сачува посао. Породицу је издржавао анонимно пишући за "Политику", за рубрику "Да ли знате?" Нешто касније, 1953. биће, ипак, постављен за првог директора тек основане Галерије фресака.

Фото М. Анђела

Раритет ове изложбе је и једна приватна фотографија из младости. На њој је Милан са старијим братом Радивојем Кашанином, нашим славним математичарем, професором универзитета, академиком.

- Браћа Кашанин били су једини Срби из Барање који су похађали гимназију. Увек су поносно истицали одакле су кренули у свет, не заборављајући оне који су им на том путу помогли - пише испод ове слике.

Забележено је и то да је Милан са братом, и тетком Латинком, која их је гајила јер им је мајка рано умрла, пред одлазак на школовање сакупљао овас, да би могао да плати железничку карту до Новог Сада.

- Кратко речено, ја сам, као толики Срби пре мене, радио не оно што је мени требало, ни што ће мене прославити, него одавао дуг српском народу... Имао сам тежак, али срећан живот - мисли су Милана Кашанина којим је заокружена поставка у Педагошком музеју.

Фото М. Анђела

ПОНОСАН НА ПОРОДИЦУ

БИО је Кашанин поносан на своју велику и сложну породицу. Са супригом Љаљом (Јекатарином Петровном Мартинович, руском емигранткињом, коју је као студенткињу упознао у Паризу) добио је четворо деце. Најстарији син Мирко био је архитекта, Радомир - Ратко, доктор права. Правник је био и трећи син Павле, а ћерка Марина професор опште књижевности. Професионално су успешни и унуци: Александар - архитекта, Никола - кардиолог, Ксенија - професор, Зоја - доктор историје уметности, Јелена - доктор медицине, Милица - доктор геологије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације