"НОВОСТИ" НА ЛИЦУ МЕСТА: Керасија, тајни свет истинских пустињака

КЕРАСИЈА је најмање позната област Свете Горе Атонске где су живели и још живе истински пустињаци, отшелници од спољног света. Њих поклоници срећу случајно, или тачније, када аскете изаберу да се појаве пред њима.

Фото Б. Субашић

Неки од њих су благи и пријатни, као Рус, отац Марко, који је једном приликом изашао пред нас нечујно из шумског густиша, као покретни жбун лековитог биља које је сакупљао. Неке аскете се, пак, у тој пустоши боре са својим демонима, као онај невидљиви монах чије смо крике чули у Керасији, током овогодишњег преображенског ходочашћа на врх Атоса.

Истовремено, Каресија је и најмање посећена област Свете Горе и када смо затражили карту до њеног пристаништа зачудио се чак и билетар на броду "Света Ана" који превози путнике од главне светогорске луке Дафни до последњих лука на западној обали Атоса.

- Ооо, Клефтико, права пустиња - изговорио је на шушкаво грчкој варијанти енглеског језика.

- Пази се, то је чудно место.

Био је у праву.

До бетонског кеја на голој стеновитој обали под немилосрдним сунцем пловио је још само монах Григорије. Обрадовао се када је чуо да долазимо из Србије.

- Дошао сам на Свету Гору пре годину дана, а пре тога сам био две године у Кијевско-печерској лаври, у Украјини - распричао се на руском.

- Овде живим у келији са оцем Атанасијем, Грком, у нашој оази у пустињи. Снабдевамо се једном или двапут месечно. Помози ми да пренесем намирнице.

Показао је на гомилицу дебелих црних кеса из којих су провиривали краставци, парадајз, лук, кромпир, али и пошиљка од десетак боца једног светски познатог газираног напитка.

Foto: Стаза од пристаништа према Атосу, Фото Б. Субашић

POGLEDAJ GALERIJU

Искрцали смо се на стену голу као оглодана кост теглећи кесе ка рушевинама старе пристанишне зграде. Гледао сам стрме литице далеко у позадини и питао се где ли је келија, а онда је отац Григорије замакао у рушевину. Један њен део био је закровљен и из њега је изашао други монах, старац. Понудили су ципуро, светогорску комовицу са анисом, а када сам одбио изнели су ледену воду, што је значило да имају фрижидер. Изнели су комад лубенице, а монах Григорије је инсистирао да узмем бар парченце. Док је говорио секутићи су му блистали од златних навлака. Био је упоран да ми покаже пут, иако за тим није било потребе, стаза је била јасна и угажена.

- Показаћу ти извор и залив као на Малдивима - наваљивао је.

После двадесетак метара застао је и показао бетонску цистерну.

- Ево то је освежење, можеш да се одмориш. А сада можемо ли да добијемо новац за своје производе и услуге - упитао је и испружио руку.

Присетио сам се прича да у светогорској пустињи уточиште налазе разни људи, због чега полиција повремено прави рације. Када му је на длан пало неколико новчића незадовољно је показао: "Залив ти је тамо!" Из тог правца, са мора, чули су се цика и галама. Помислио сам да августовска врућина од више од 40 степени узима данак и да халуцинирам. Када је стаза избила на чистину, у кристално бистром мору увале испод сурових литица Керасије, указала су се два туристичка бродића, а галаму су правили купачи који су искакали из њих. Истину говорећи, они формално нису прекршили закон и искрцали се на Свету Гору, али и такво нешто је само питање тренутка.

Галама је утихнула када је стаза почела да се успиње стрмо између вертикалне голе литице и мрачне шуме. Владала је апсолутна тишина док се однекуд из густиша нису зачули дуги врисци. Такве сам чуо и у манастиру Мар Саба у јудејској пустињи, где је дуго бављење у врелој испосници узело данак код једног монаха. Тим језивим крицима са висова клисуре затим се придружило грозно урлање и звиждуци. Ова какофонија и усред дана изазва страх од помахниталих људи код усамљеног путника који из прича зна да пустињаци који халуцинирају умеју да заспу пролазника камењем, уверени да терају демона.

Лакнуло ми је када сам угледао караван мазги чији је гонич урлао и звиждао растерујући страх од крикова из шуме. Када је угледао репортера "Новости" и зачуо грчки поздрав: "Калимера" видно му је лакнуло и подигао је руку у знак поздрава, али је наставио да тера мазге да иду што брже. Постало је јасно зашто кроз Керасију, којом води један од путева ка врху Атоса, поклоници врло ретко иду. Само понеки, у време преображенског ходочашћа, сврати у мали скит Светог Ђорђа у највишем делу Керасије, недалеко до великог прометног одморишта и раскрснице пешачких путева. Тамне шуме и стрме литице клисуре поклоницима и не делују као неки важан простор јер овде нема великих манастирских комплекса. Тај утисак је погрешан, јер су славу Светој Гори донеле аскете које су се овде подвизавале у 8. и 9. веку. Духовни углед Атоса није настао у великим царским манастирима већ управо у дивљини кршевите светогорске пустиње, на крајњем југу полуострва, у Керасији, Кавскокаливији и Акратосу, где су тиховали први именом забележени пустињаци Свети Петар Атонски и преподобни Јефтимије са ученицима.

Због тога на путника делују запањујуће остаци широких поплочаних путева, великих зидина и грађевина које се указују из шумског зеленила. Ко их је и када градио, због чега - нема одговора. Аскетама на Светој Гори та врста историје није важна и нису је бележили. Они живе чекајући смрт без осећаја везаности за материјалне ствари, чак и када их с много напора саздају својим рукама. О томе сведоче и празне келије и њихова имања у области Керасије које су опустеле од почетка епидемије короне. Њихове капије су или забрављене или разјапљене и разваљене, а само једва приметне стазе на шумској прашини сведоче да неки монаси ипак и даље корачају Керасијом.

ХИЉАДУГОДИШЊЕ ТИХОВАЊЕ

АСКЕТЕ светогорске пустиње буниле се се и жалиле цару у Константинопољу када је у 10. веку започела градња првог светогорског манастира, Велике лавре, сматрајући да ће живот у њему бити превише удобан и луксузан, недостојан за праве светогорце. Цар им је оставио дивљину да у њој тихују неузнемиравани од спољног света, а тај завет је до данас остао актуелан у Керасији.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације