ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДРЖАВНИ УДАР СПРЕЧИО ГРАЂАНСКИ РАТ: Политичке тензије које су довеле до увођења шестојануарске диктатуре

У ЗАКЉУЧЦИМА посланика СДК од 1. августа 1928, у којима се први пут заузима званичан став о питању државног уређења, истиче се да је дотадашње уређење Краљевине "поништено" познатим догађајима у Скупштини, чије се будуће одлуке сматрају "необавезним за народ у пречанским крајевима и за хрватски народ напосе" и најављује се борба за друкчије државно уређење, а на основу признања посебних "хисторијско-државних, односно народно-политичких индивидуалитета".

Сахрана војводе Степе / Фото Музеј Југославије

Ова прилично нејасна резолуција могла се тумачити једино тако да Хрвати више не признају постојећи уставни поредак и да не желе државну заједницу са Србијом. Већ сутрадан Радић је у изјави једном немачком листу образлагао зашто је немогућ заједнички живот са Србима: "Хрвати су народ европске културе, Срби источно-византијске културе. Организација државе коју Хрвати траже јесте потпуно одвајање од Србије и установљење независне хрватске државе.

Српски краљ могао би бити и краљ Хрвата и ево, то би била једина веза, која би убудуће повезивала Хрвате и Србе." Вођа Хрвата већ раније није крио своје аспирације да у хрватску државу укључи и Босну и Херцеговину, као и делове Војводине.

Радић, међутим, није доживео остварење својих пустих снова, јер је неочекивано преминуо 8. августа од компликација изазваних дијабетесом. После његове смрти прваци ХСС дошли су до закључка да им исто тако може користити и мртав вођа.

Политичке тензије су појачане држањем недељних комеморативних скупова широм Хрватске, на којима се указивало на то како је умрли вођ, наводно, "савршено добро познавао велику разлику, која дијели културу и цивилизацију хрватског народа од примитивних обичаја Срба, зато је већ 1918. тражио конфедеративно уређење државе".

Његов наследник Влатко Мачек, успостављајући још тешњу сарадњу с Прибићевићем, још више је инсистирао на тези о Хрватима и Србима као "два света", "две културе" и на граници на Дрини, која дели западни, "цивилизовани" део земље од Србије.

Сахрана Стјепана Радића / Фото Музеј Југославије

НОВИ ВОЂА ХРВАТА, Мачек, по образовању правник, показао је више упорности и одлучности у одређивању будућег државно-правног положаја Хрватске. Најпре је захтевао државну самосталност с потпуном законодавном и извршном влашћу "на темељу хрватског државног права".

Однос према Србији прецизиран је у оквиру "персоналне уније", којој би био једина веза краљ. Као образац мога је да послужити однос између Велике Британије и Канаде у оквиру Комонвелта. Територија будуће државе би била Хрватска, Славонија са Сремом и Далмације с границама према Србији од Земуна до Котора. Али, у погледу територијалног разграничења, Мачек је нудио и друга решења: подела Војводине и Босне и Херцеговине између Србије и Хрватске.

У намери да се покаже како Срби у Хрватској стоје чврсто уз Хрвате у борби против Србије, држани су заједнички зборови, и то у крајевима Хрватске који су били национално измешани, или настањени претежно Србима.

Почетком септембра оджан је збор у Шибенику, на којем је Сава Косановић говорио окупљеним Србима како се Хрвати налазе у тешком положају и потребно је да Срби у Хрватској "буду с њима здружени". Двадесет првог октобра приређене су велике хрватско-српске манифестације у Сиску, на којима се Мачек обратио Србима као "браћи", истичући да су они "најодлучнији за нашу хрватску заједничку домовину".

Влатко Мачек

Прибићевић је говорио против Београда, који, по њему, "жели да нас посвађа са Хрватима" и најавио је борбу и "другим средствима", осим легалним.

На збору у Госпићу главни говор држао је опет Прибићевић, који је, обраћајући се Србима, тражио да буду с Хрватима "нераздруживо везани, до задњег даха, до задњег куцаја нашег срца... Прије ће се Велебит срушити у море, него ћео ми окренути вјером, коју смо задали". На збору у Пакрацу, почетком децембра, на којем је било 50 хрватских застава, а само једна српска, управо је српски лидер нашао за сходно да каже како су Хрвати кроз хиљаду година сачували своју државу и да Срби, измешани с Хрватима, остају "где су наши заједнички гробови и колевке".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

У Загребу пуцају на жандарме

ДО НАЈВЕЋИХ ПРОВОКАЦИЈА дошло је приликом обележавања десетогодишњице уједињења. Прваци СДК већ раније су најавили да ће бојкотовати сваку прославу, јер је уједињење за њих постало "безвредно". У Загребу су 1. децембра приређене демонстрације.

На улице је изашло доста света, а демонстранти су на Катедрали истакли три црне заставе и транспарент с натписом "Живела слободна Хрватска". Полиција је скинула заставе и транспарент и похапсила починиоце, али је приликом њиховог спровођења пуцано из масе и два стражара су била рањена.

Полиција је на то узвратила ватром, од које је један демонстрант погинуо, а један је тешко рањен. То је дало маха још жешћим демонстрацијама, које су се продужиле до увече и током ноћи. Уследио је затим вишедневни штрајк студената Загребачког свеучилишта.

Влада је на те немире брзо реаговала на тај начин што је пензионисала тадашњег великог жупана Петра Зрелца, а за вршиоца дужности жупана именовала је пуковника Војина Максимовића. Постављење пуковника Максимовића на место великог жупана изазвало је још веће незадовољство у Загребу, али и подељеност у владиној већини у Београду.

Вођство СДК није признавало новог жупана, али је Мачек ликовао због развоја догађаја. Говорио је: "Што слабија влада, то боље мере... Цела ситуација ће се преокренути у пожар, који ће прогутати овај деспотски Београд... Слобода Хрватске не може ићи под једним заједничким уставом." Те Мачекове речи могле су још више да подстакну студенте, али не и сељаке, који су у унутрашњости остали мирни и, како је дознао британски конзул у Загребу, они нису желели да се упуштају у борбу за раскид с Београдом. [...]

Стјепан Радић на митингу у Сплиту / Фото Музеј Југославије

У ЈЕДНОЈ ЗЕМЉИ парламентарне монархије у којој влада има подршку доминантне већину у Скупштини, краљ може бити спокојан. Али, ако у тој истој земљи једна мањина не признаје Устав, ни законе државе и води акцију за издвајање једног дела из њеног састава, тај владалац не може имати миран сан...

Да би се утицало на смиривање неповољног одјека југословенске кризе у иностранству, министар иностраних послова Маринковић посетио је Париз 22. септембра... Много већу политичку тежину имала је краљева посета Француској почетком новембра. Иако та посета није имала званичан карактер, допутовао је у Париз заједно са краљицом, "инкогнито" да би консултовао своје лекаре...

Међутим, краљ је сам нарушио тај статус када је 13. новембра прихватио позив и учинио званичну посету председнику Републике Думергу, који му је затим узвратио посету у његовој резиденцији у хотелу "Риц".

У ПОЛИТИЧКИМ РАЗГОВОРИМА краљ је нагласио да се не могу прихватити захтеви за државну аутономију Хрватске, или федерализацију земље, јер би то значило распарчавање државе. Био је спреман да прихвати децентрализацију, али не на основу успостављања "историјских земаља".

Веровао је да не постоји опасност да Хрвати прогласе независност. Стога није било никаквог разлога да се употребљавају неке строге мере, као што би било, проглашење опсадног стања у Хрватској.

Два дана касније краљ је водио разговор с председником владе Бријаном и министром Бертелом... "Краљ је поново напоменуо" - стоји у званичној белешци о овом разговору - "да постоји велики проблем који компликује, а плод је присуство на територији Хрватске једног знатног броја Срба (отприлике 1/3 становништва), који никада неће прихватити одвајање, на пример ни у форми персоналне уније, а њихове јадиковке наилазе на непосредан одјек у бившој Србији".

Овом децидном изјавом краља Александра завршен је његов разговор у француском Министарству... Краљева посета Паризу имала је тај значај што је на посредан начин стављено до знања једној савезничкој држави да се не прихватају захтеви Хрвата о будућем уређењу на бази персоналне уније и што је такав став од једног важног међународног чиниоца, без примедбе, примљен к знању.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Хрвати предлажу савез седам држава

ПО ПОВРАТКУ КРАЉА из Париза у неким политичким круговима се нагађало да би могло доћи до примене драстичнијих мера у решењу кризе... Међутим, заоштравање односа, које је уследило почетком децембра, после крвавих демонстрација у Загребу, све је пореметило: провоциран је сукоб и проливена је крв.

Доласком пуковника Максимовића за вршиоца дужности великог жупана, нереди су се некако смирили. Студенти су прекинули штрајк, вратили се на наставу, али се страховало да би лако могло доћи до нових провокација. У све то могла је да буде уплетена и војска: да она изађе на улице и да "Србин пуца на Хрвата", што је краљ, по сваку цену, желео да избегне.

Догађаји су се после тога одвијали муњевитом брзином. По краљевом наређењу, министар Двора Јанковић упутио је телеграм представницима СДК Мачеку и Прибићевићу да изволе доћи, ако је могуће, 4. јануара у Београд, где ће бити примљени у одвојене аудијенције, први у 11, а други у 16 сати.

Светозар Прибићевић

Најважнија Мачекова аудијенција трајала је свега 32 минута. Мачек је углавном излагао своје захтеве, а краљ је слушао и записивао: "1/ Ревизија устава потпуна; 2/ успоставити историјске земље са њиховом легислативом и егзекутивом, прве и последње инстанце; 3/ образовати владу неполитичку, која би имала поверење Вашег величанства; она би се споразумела са странкама и администрацијом; 4/ Расписати изборе за Конституанту, јер обични избори не дају ништа".

Прибићевић и његова аудијенција трајала је 28 минута. Он се углавном сложио с Мачековим захтевима, за које је сматрао да су "умерени" и инсистирао је на томе да се споразум с Хрватима постигне по сваку цену...

По изласку из двора Мачек и Прибићевић у својим изјавама штампи су шире разјаснили шта су предлагали краљу. Под "историјским земљама" које треба да образују неку врсту савеза држава подразумевао је: Србију, Хрватску, Словенију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину и Македонију. Свака од њих имала би своју законодавну власт са саборима, а једно централно тело, којем би били поверени послови спољне политике, било би састављено од делегација Сабора свих седам држава.

КРАЉ ЈЕ СУТРАДАН, 5. јануара, поново примио Мачека. Овога пута лидер Хрвата учинио је неке концесије у томе што је у државне "хисторијске" индивидуалитете убрајао само Хрватску, Србију и Црну Гору, а у "култорно-хисторијске" индивидуалитете: Словенију, Босну и Херцеговину, Војводину и Македонију.

Границе Хрватске према Србији, односно Црној Гори ишле би до капије Београда, Земуна и од Котора до Суботице. Према другим подацима, Мачек је том приликом био спреман да учини још једну "концесију": пристао би да Македонија остане у саставу Србије, а Босна и Херцеговина да буде подељена између Хрватске и Србије, али тако да Хрватској припадне "свако место где има и једна хрватска кућа".

Тог 5 јануара 1929, у Двору се нешто крупно и значајно догађало, о чему је мало ко могао само да наслућује. Кључни човек, који је битно утицао на краљево опредељење у тим разговорима, није био ниједан политичар, већ познати професор уставног права Слободан Јовановић...

Слободан Јовановић / Фото Архива

У разговору који је имао са Слободаном Јовановићем, кад му је овај тумачио да Мачекови захтеви представљају дуализам, какав је постојао у бившој Аустроугарској, краљ је на то рекао: "Ја то, као краљ Срба, Хрвата и Словенаца, не могу да прихватим. Молим вас да до сутра ујутру ником не говорите ово што ћу Вам сада рећи...Имам намеру да сутра укинем устав. То је једини лек и једини спас." Онда му је и Јовановић изнео све опасности које могу да проистекну из таквог корака.

Јовановић му је рекао: "Све је то тако. Али има ствари, које човек не може да изрази речима. Имам осећање, које не бих умео да образложим, чију оправданост не бих умео да докажем аргументима. Имам осећање да ће се све то врло рђаво завршити. Немојте се Величанство, упуштати у све то."

Видећи забринутог и утученог професора, краљ је почео да га умирује и да га теши: "Кад сам приликом пробоја Солунског фронта наредио својој војсци да иде напред, без обзира на Савезнике, сви су рекли да ће се то рђаво свршити. Био сам у праву и све се добро свршило. То је у својим мемоарима признао и Давид Лојд Џорџ. Ништа се не брините и ово ће се исто тако добро свршити."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Краљево велико самопоуздање

КАДА ЈЕ АЛЕКСАНДАР тог поднева овако говорио Слободану Јовановићу, све је већ било спремно да се прогласи укидање Устава. На изради краљеве прокламације, којом је то требало да се обзнани, највише су радили Никола Узуновић, Божа Максимовић и Милан Сршкић. Како сведочи Узуновић, краљ се у израду прокламације "уопште није мешао".

Петог јануара увече, у 21.30 чланови нове владе, под председништвом дивизијског генерала Петра Живковића, положили су заклетву. Током ноћи шифрован је један подужи телеграм свим дипломатским представницима на страни, с потписом министра Воје Маринковића, у којем се обавештавају владе земаља у којима су акредитовани да је укинут Устав, распуштена Скупштина и именована нова влада.

Шестог јанура ујутру по улицама градова излепљен је одштампан текст краљеве прокламације "Моме драгом народу"; у њој се народ обавештава да се више није могло ићи путем којим се до тада ишло пошто је дотадашњи "страначко-парламентарни живот запретио да угрози и државну заједницу", а због непрекидних међустраначких сукоба није било могуће да се нешто учини на побољшању привредних и социјалних прилика у земљи.

Краљ Александар Карађорђевић и Краљица Марија / Фото Музеј Југославије

ОНИ ДУБЉИ И ПРАВИ разлози државног удара нису могли бити саопштени народу. Онај најважнији - претња сецесијом Хрватске... Али, када један владалац учини такав судбоносни корак, увек се трага за неким додатним, а невидљивим психолошким фактором, који га је на то нагнао.

Он се може наћи у самом мисаоном склопу краља Александра, који је изграђиван током његовог шестогодишњег ратовања. У тој једноставној филозофији преовладавало је његово чврсто уверење да је постојећа држава створена напорима српске војске, коју је он предводио, да су у њене темеље, како је говорио, "узидане толике српске кости" и да би распад те државе значио изневеравање завета ратника изгинулих на бојиштима Куманова, Колубаре и Кајмакчалана, страдалих при проласку кроз Албанију...

То ратничко искуство створило је код Александра велико самопоуздање: значајне битке и продоре добијао је својом иницијативом, па је и овога пута веровао да ће за кратко време отклонити и опасност да се земља распадне. Ризиковао је свесно, уздајући се у своју срећну звезду.

Никола Узуновић

Решење прокламовано 6. јануара 1929. године изнуђено је било развојем државне кризе, у којој се стекло више неповољних околности: тежња Хрвата за сецесијом, коју су настојали да постигну провоцирањем грађанског рата, појава раскола међу Србима изазваног ставом њихових лидера у Хрватској, потпуна парализа парламентарног рада, спољне претње које су долазиле од стране фашистичке Италије.

Одлучујући се да привремено суспендује Устав да би се превазишло постојеће стање, краљ је у своме манифесту најавио "у што краћем времену" повратак уставног поретка, "оних установа, оне државне управе и оног државног уређења, које ће најбоље одговарати опште народним потребама и државним интересима".

Препоручујемо

Друштво

0 2

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - СКАНДАЛ СА УСТАВОМ: Како је краљ Александар умало остао без круне

07. 11. 2021. у 16:00

Култура

1 1

ШТА ЈЕ ПОЗАДИНА УБИСТВА КРАЉА? Премијера филма Гордана Матића "Пуцњи у Марсеју" на фестивалу у Херцег Новом

05. 08. 2021. у 11:12

Србија

0 0

МАНИФЕСТАЦИЈА ПОСВЕЋЕНА КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ: Одлуку донели одборници Скупштине општине Кнић

16. 06. 2021. у 15:42

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КАРАЂОРЂЕВИЋ У МРЕЖИ: Леонид Линицки, лични лекар краља Александраделовао као шеф резидентуре НКВД у Југославији

07. 06. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације