ФЕЉТОН - ДУБОКИ КОРЕНИ РЕЛИГИЈЕ КАО ВОДОДЕЛНИЦЕ НАЦИЈА: Српска револуција због Наполеона изгубила могућност да на западу нађе савезника

НАПОЛЕОН је својим решењима за српску револуцију почео да одређује не само њен ток него и њене историјске циљеве.

Фото: "Литографија Анастаса Јовановића из 1852."

Од тада, за целу будућност, постоји неспоразум западних великих сила ко ће доминирати међу Јужним Словенима. Наполеон је дао и формулу која се у разним варијантама у будућности стално обрће. Он је стварао једну државу и једно друштво довољно цивилизовано да узме вођство пред сељачком Србијом. Његов коначни циљ је био да изврши замену тих илирских покрајина за Галицију у Пољској и да на тај начин Аустрију угради у свој систем уређења Европе под његовим вођством. Овим је на невидљив начин са српском револуцијом почела и европска брига шта ће се десити са католицима на западном Балкану, ако она победи.

Српска револуција је више штете имала од пропалих планова Наполеоновог стратешког генија, него од пораза од султанове армије. Други неостварени његов пројекат је уређење Европе, о којој је веровао да све знаде, сем њених источних граница. Због Русије је стварао велику Пољску, са убеђењем да ће њена источна граница бити у исто време и источна граница Европе... Због главне Наполеонове бриге да не допусти Русима да држе „један палац“ земљишта на десној обали Дунава, а мислио је на Београд, српска револуција је изгубила могућност да у западном свету нађе неког савезника. Поред западних влада, њихова јавна мњења су подједнако усмеравана интересима њихове медитеранске флоте, као што се говорило обично за британски интерес према балканским побунама. Трагови су остали у историографији западних земаља, где се историја српске револуције увек сужава на Источно питање и сукоб западних великих сила са Русијом.

СА ЦИЉЕВИМА успостављања суверене националне државе, српска револуција је од самог почетка отварала историјско питање, које ће оптерећивати целу будућност Јужних Словена. Одговор на питање шта је нација није био исти у Француској, Британији, Аустрији и Русији. Српска је револуција почела у доба када у светској култури постоји опште убеђење да је нација заједница језика. Немачки филозоф Хердер је крајем XVIII века писао да ће границе између појединих нација успостављати лингвисти, а не генерали. У сусрету са реалношћу, та је филозофија оманула најпре у његовој домовини, пре него што је стигла до Балкана. Немачки национални покрет је остао недовршен...

Ако је Западна Европа утицала на српску револуцију, а затим на српску националну културу, то није раздвајање језика и нације. То је на османлијском и византијском извору, пре тога, и тако постојало. Запад није балканским  народима дао бољу алтернативу, да границе своје суверене нације тражи по линијама које одређују лингвисти. Не само српска него су све друге балканске нације - сем албанске - омеђене границама истоветне религије и њене црквене организације. Албанија је историјски изузетак, јер ниједна велика сила није имала интереса да је дели. Хабзбуршка политика се врло брзо почела сукобљавати са балканским слободним нацијама.

Фото: Википедија и Скриншот Јутјуб

Онемогућавање примене принципа да је нација заједница језика постоји од самог почетка српске револуције 1804. Дух религиозне нетолеранције, који је постојао у свим европским ратовима против Турске од 1683, није у време српске револуције добио прекретницу, него само једно боље убрзање. То ће трајати два цела века у будућности и тек од краја XX века ће се мењати нагоре. Појавом глобализације и идеологије растакања суверених нација, на покрајинске и регионалне идентитете, почеће да доводи у питање и оне нације које су историјски настале као религиозни појам. Религија као вододелница нације има дубоке коренове.

НАПОЛЕОНОВА изрека да је „Аустрија географски непријатељ Србије“ односи се више на политику и културу, него на географију и стратегију која зависи од ње. Нису Срби били први који су почели стварати свест о њима као посебној нацији. Први подстицај су добили од немачке културе, која тај испит зрелости није положила ни код своје куће. Идеје да су Срби нација једног језика створили су немачки лингвисти, од средине XVIII века. Као и у питању поистовећивања припадности хришћанској цркви и нацији у смислу издвојености од етничког остатка, Јужни Словени су били немачка духовна колонија.

Подстицај филозофији да су Срби више него што су границе православне хришћанске цркве и да су део јужнословенског света, најпре су добили из покушаја систематизације Словена уопште од немачког научника Августа Л. Шлецера у делу „Општа историја севера“ 1771. То није било изоловано убеђење да су Словени један народ и да се они разликују по географској, а не по некој дубљој историјског и етничкој припадности. Шлецер је био овлашћен од руског цара да предлаже чланове Руске академије наука. Дописивао се са неким јужнословенским лингвистима, а са Србима је најплодније везе остварио у преписци са митрополитом Српске православне цркве Стеваном Стратимировићем и Доситејем Обрадовићем...

На сличној основи је била и веза митрополита Стратимировића са загребачким бискупом Максимилијаном Врховцем. Шлецер се противио „хилдебрандизму папе Грегора VII” (Хилдебранд), сузбијању словенског језика у историји раног хришћанства. Са Стратимировићем је, између осталога, одржавао везе и посетом двојице руских лингвиста Андреја С. Кајсарова и Александра И. Тургењева, који су били његови студенти у Гетингену, а радили на једном упоредном речнику „словенских наречја“. Због тога су 1804. посетили и турски Београд. Посетили су и још нека друга места, где је било знаменитих људи. Из Трста су, по сусрету са Доситејем Обрадовићем, понели препис његове песме „Востани Сербие“.

НА ОСНОВУ ове систематизације северних Словена 1771, први који је употребио израз „Јужни Словени“ био је велики лингвиста Јохан Аделунг који је направио систематизацију словенских језика. Сматрао је да се заједнички словенски језик старих Словена распао на три целине, које су се касније самостално развијале. Пољски и руски језик су на северу, а на југу Европе је све ставио под српску капу. Сви други словенски језици, укључујући ту и бугарски, на Балкану су само деривати заједничког српског језика и од њега су настали.

Ове тековине немачке лингвистике су у културу Јужних Словена пренели Јозеф Добровски, чешки научник, и словеначки - Јернеј Копитар. Добровски је до забране језуитског реда 1773. био језуитски калуђер, а после тога је изучавао рану историју словенских народа, њихових језика и путеве којима су се раздвојили из јединственог стабла у посебне националне говоре. Копитар је био библиотекар на царском двору у Бечу, а био је посебно заинтересован да одваја језике и културу словенских народа од руског утицаја. У узајамној преписци су направили систематизацији јужнословенских језика. Слагали су се убеђењем да је кајкавско наречје словеначко, чакавско хрватско, а штокавско српско.

Српски језик су ипак поделили на „поласрпски" и „прави српски“, због тога што није био сасвим исти код католичких писаца и оних који су писали ћирилском азбуком. Најпре је Добровски рекао да су „Далматинци на пола Срби, а ћирилични који употребљавају ћирилицу су прави Срби“. Обојица су оценила да су католички Далматинци, Дубровчани и становници других католичких покрајина употребљавали српски језик „више од три стотине година“. Католике штокавце су називали „Славосрбима“, а остале „Србима“.

СУТРА: ОБИЧАН СРБИН ЈЕ ИМАО РАЗВИЈЕНУ СВЕСТ О СЕБИ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ДОГАЂАЈ У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА: Прво рушење исламског типа феудализма и стварање слободне нације

28. 01. 2024. у 18:00

Култура

0 3

ХОЛАНЂАНКА СЕ СА СРБИМА БОРИЛА ПРОТИВ ТУРАКА: Професор Рене Гремо годинама истражује о Жани Меркус - Јованки Орлеанки Херцеговачког устанка

19. 01. 2024. у 07:00

Репортаже

0 6

СРБИ НА БАЛКАНУ ЖИВЕ НАЈМАЊЕ 14 ВЕКОВА: Ево како звучи та историја (ВИДЕО)

17. 01. 2024. у 17:27

Репортаже

0 30

ЈА САМ СРБИН, ЕМИЛ РИХТЕР: Потресна прича о дезертеру нацистичке војске – Демонстрирао против НАТО агресије, сахрањен у Александровцу (ФОТО)

14. 01. 2024. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације