Др Новости

ТЕК ОЧЕКУЈЕМ ВЕЛИКИ ПРАСАК НОВИХ ТЕРАПИЈСКИХ МОГУЋНОСТИ: Академик Владимир Костић, неуролог и председник САНУ, о иновативним лековима

И. К.

02. 11. 2021. у 14:10

АНТИКОВИД вакцине, направљене за мање од годину дана од првих случајева инфекције короном у свету, што је најбрже "пролазно време" у историји вакцинологије, можда су и најбољи пример брзине којом се у данашње време ланисрају нови лекови.

ТЕК ОЧЕКУЈЕМ ВЕЛИКИ ПРАСАК НОВИХ ТЕРАПИЈСКИХ МОГУЋНОСТИ: Академик Владимир Костић, неуролог и председник САНУ, о иновативним лековима

Полемика о њеној ефикасности и безбедности поделила је чак и стручну јавност, због чега се, како у интервјуу за "Вечерње новости" примећује академик Владимир Костић, неуролог и председник САНУ, показало да је пандемија ковида разоткрила и известан степен неповерења у науку у светским оквирима.

Академик Костић каже да је његова генерација учила да је за развој вакцине потребно од 10 до 12 година, па и више:

- Очигледно је да је у међувремену новим технологијама "револуционарно" смањено трајање готово свих корака у производњи нових лекова, осим корака у испитивању нежељених ефеката у дужем временском интервалу.

Имате ли утисак да се и други иновативни лекови брже појављују на тржишту у односу на нека ранија времена?

- Када је реч о "класичној" фармакотерапији имам утисак да смо ту сасвим успорили. Ми смо у протеклој деценији у некој врсти терапијске стереотипије. Много обећања, много улагања, много ишчекивања, али непропорционално мање реалних искорака. На пример, у протеклих двадесетак година испитивано је више од 100 молекула - кандидата за лечење Алцхајмерове болести, и само у четири случаја су добијени извесни наговештаји ефикасности. А уложене су милијарде! Друго, зашто кажем "наговештаје"? Зато што се све више поставља питање да ли нека, леком изазвана статистички значајна позитивна промена на тестовима које употребљавамо, уопште има релевантан значај за болесника, клиничку слику, за његов квалитет живота? Да ли лечимо болесника или тест?

Како бисте ви одговорили на питање које постављате?

- Ја лично, као неко ко је велики део свог професионалног века провео у сенци "терапијске стереотипије", ипак очекујем "велики прасак" нових терапијских могућности у наредних неколико деценија. Притом сам свестан да је пут од лабораторијског стола до болесничког кревета дуг и пун најчешће непријатних изненађења.

Што би по вашем мишљењу превагнуло када бисте правили паралелу безбедности "старих" и "нових" лекова?

- У клиничким студијама и старих, и нових лекова два основна питања су њихова сигурност и њихова ефикасност. Нове терапије не могу да се заснивају на компромису између та два принципа. Нама су потребни нови лекови зато што нисмо задовољни репертоаром који нам је на располагању. Стога нема места поверењу - потребно је стално преиспитивање сопствених одлука засновано првенствено на научним подацима. Али то је дуготрајан процес, а и лекари и болесници губе стрпљење.

Где је, онда, излаз?

- У јулу ове године у САНУ је Џон Јоанидис, професор епидемиологије и биомедицине на Универзитету Станфорд, указао на узнемиравајуће малу поновну доказивост научних резултата у постојећој научној литератури. Пандемија којој смо изложени као да унеколико релативизује регулативу и у другим областима медицине. Можда је пример тога лек "адуканумаб", који је пре неколико месеци одобрен у САД за Алцхајмерову болест, а да није испунио потребне критеријуме и упркос ставу научника који су били укључени у доношење одлуке. За све који верују да је не нашкодити пацијенту основни приступ, нови ветрови буде нелагоду.

Јесу ли нови лекови бољи сразмерно цени, с обзиром на то да су неупоредиво скупљи?

- Будимо опрезни са овим питањем, јер за поједине нове лекове у специфичним болестима немамо никакве претходне лекове, а самим тим ни могућност поређења са старим лековима. Ако у тренутку увођења новог лека у болести за коју имамо доказане старе лекове, поред других поређења, посебно у фази регистрације и евентуалног стављања на листу оних које покрива осигурање, испитује се финансијски однос користи и трошкова и поређења. То је заиста посебна наука и она се спроводи и код нас пре доношења одлуке. Често се резултати таквих анализа у приступу рефундирања трошкова разликују међу земљама.

Који бенефит се заправо мери?

- На пример, у неким онколошким или дегенеративним болестима мозга користио се и параметар "дужине квалитетног преживљавања", израз који ме и даље ужасава, али поједине институције у другим земљама које су финансијски знатно супериорније од нас, постављају сурово питање шта је сврха неког краћег продужења живота, ако се упоредо не побољшава и стање - да ли се ради само о продужењу агоније. Стручни и етички контекст у коме сам ја сазревао и радио чини да су ми овакви ставови страни, али се са њима морамо суочавати и према њима одређивати. Коначно, развој и процес верификације нових лекова је веома скуп.

Уз то и модерна медицина је скупа и у деценијама пред нама то ће бити све већи изазов и проблем.

Може ли развој фармацеутске индустрије сада брже да нас доведе до сазнања да су неки иновативни лекови ефикасни и за друге болести, осим основне?

- То искуство је веома старо и разлози су различити. Поједини молекули имају тзв. плејотропна дејства, што ће рећи да делују на различите системе, механизме и слично. Један од данас кључних антиепилептика је пре неколико деценије био испитиван у лечењу резистентног тремора, као "психостабилизатор" и док није нашао уточиште у епилепсији, испитиван је за различите индикације. Такве лекове смо злурадо звали "лек у потрази за индикацијом". Повремено се до тих сазнања долазило и сасвим случајно. На пример, лек "амантадин" је у терапију Паркинсонове болести ушао анегдотски када је код једне 58-годишње болеснице примећено да су се по давању овог лека у профилакси грипа, смањили сви присутни знаци паркинсонизма. Шта је било са грипом, немамо информацију.

Да ли на неки начин, уз очигледне бенефите, ипак живимо под притиском фармацеутске индустрије која нас свакодневно "опомиње" да би требало да уносимо више магнезијума, витамина Д и других суплемената?

- Брига о здрављу је посао са мноштвом моралних замки. Тешко је међутим борити се са понекад и ирационалном потребом болесника према алтернативним могућностима, надом у постојање хипотетичког лека који би лечио све болести.

Старе формуле

Да ли је баш увек потребно да се из асортимана лекова које покрива осигурање избацују јефтини и стари лекови, а који су, ипак, за одређени број пацијената ефикасни?

- Идеја са њиховим избацивањем у почетку је наивно ишла за тим да се обзиром на њихову мању цену и спремност људи да их ипак купују, отвори простор за нове, скупље лекове.

Уопштено, и лекари и болесници су се показали незахвалним према старим лековима.

Потреба за новим код лекара подгрева идеју да су им могућности веће, а самим тим и нарцизам доктора, а код болесника да је можда тај нови лек онај "расковник" кога тако дуго чекају. Занимљиво је са колико одлучности смо остављали неке лекове, а онда су нас после више година пресретале мета-анализе које, што се ефикасности тиче, нису успевале да потврде предност нових над старим лековима. На пример, допамински агонисти у Паркинсоновој болести, поједине упоредне мета-анализе антидепресивних лекова и др. Сигурност и нежељени ефекти су већ нешто друго.