ЈУБИЛЕЈ НОВОСТИ: Звезда постаје првак света

КАЖУ многи да је Југославија, касније и Србија постала и остале земља кошарке, врхунских играча овог спорта којима су се придружили и ватерполисти и одбојкаши. Али, обрни-окрени, Срби некако највише воле фудбал, а од злата на Олимпијским играма у Риму, па до маја 1991. године, тешко да су имали за шта да се "ухвате", јер су то биле године пуне великих надања, али препуне великих разочарања.

И тако све до поменутог маја 1991. када је Црвена звезда остварила највећи успех у својој историји и постала првак Европе, после чувеног финала у италијанском граду Барију против француског Олимпика из Марсеља. После 120 минута меча без голова уследили су пенали у којима су срећа и знање били на страни изабраника Љупка Петровића, па је у Београд кренуо чувени "ушати" пехар који је 25 година пре тога умало стигао на исто место, само да је Партизан био стрпљивији и искуснији у финалу са Реал Мадридом 1966. године у Бриселу.

Овако, дани славе исписани су тих дана на југу Италије, касније и у Токију када је Звезда постала првак света, а трочлана екипа извештача "Вечерњих новости" (Милан Пашић, Миодраг Стојановић и фоторепортер Ратко Радетић) данима је из Барија слала извештаје из којих је провејавала нека тиха нада да ће црвено-бели да стигну до сензације и чуда против много богатијег ривала на чијем челу је био пребогати и контроверзни Бернар Тапи.

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Јунаци великих тријумфа

МЕЂУТИМ, с друге стране, Звезда је имала голмана Стојановића, најбољег срелца Европе Дарка Панчева и двојицу изузетно способних људи у управи Драгана Џајића и Владимира Цветковића. Све то је било, између неких других ствари, довољно да вишеструки шампион државе дође 29. маја у великом финалу до успеха какав нико пре и после њега од клубова са ових простора није поновио. У европским размерама скоро да је било непојмљиво да клуб из источне Европе стигне до шампионског пехара, а то је пре Звезде успело само још Стеауи из Букурешта у финалу Купа шампиона са Барселоном 1986. године у Севиљи. Такође, у мечу без голова и, такође, после пенала...

Звезда је у Бари отишла у улогом за аутсајдера и тренер Љупко Петровић је имао јасну намеру, да и поред тога што је имао праве уметнике са лоптом у свом тиму, сачува пре свега своју мрежу. Звезда се стрпљиво и паметно бранила, наруку јој је ишло и то што и Олимпик није био нарочито креативан у том финалу, па му чак није помогао ни улазак са клупе за резерве некадашње Звездине звезде Драгана Стојковића Пиксија.

Успео је чувени тренер у сваком детаљу да оствари своје намере. "Гурао" је до пенала, а тамо је италијански арбитар Тулио Ланезе чак девет пута постављао лопту на белу тачку. Стеван Стојановић је одбранио пенал Аморосу, а после тога, све је било историја. Погађали су Роберт Просинечки, Драгиша Бинић, Миодраг Белодедић, Синиша Михајловић и, на крају, Дарко Панчев.

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Пеле је два пута био наш гост

Остаће из те мајске ноћи упамћени урлици и уздаси 56.000 навијача, а испоставило се да је било више Звединих на стадиону "Свети Никола" који, посведочиће то пре неколико месеци наш новинар Слободан Крстовић, данас скоро труне у корову иза закатанчених врата, јер одавно није безбедан за употребу.

ДАНАС, да у глуво доба ноћи пробудите неког навијача Звезде, он ће без икаквог проблема издекламовати састав екипе која је ушла у историју и анале: Стојановић, Михајловић, Просинечки, Белодедић, Најдоски, Маровић, Југовић, Бинић, Панчев, Савићевић, Шабанаџовић и резервиста Стошић.

"Вечерње новости" су у четвртак 30. маја на својој првој страни под насловом "Звезда најбоља" објавиле вест из Барија, а у опширним извештајима који су уследили данима после тога описани су и најситнији догађаји из Барија, па чак и податак да је једини из француске експедиције који се после финала појавио пред новинарима био газда Олимпика Бернар Тапи. "Звезда изнад звезда" био је коментар тадашњег дугогодишњег уредника Спортске редакције "Новости" Николе Стипића, а посебно је занимљив био извештај са пријема фудбалера и руководства Црвене звезде код тадашњег председника СР Србије Слободана Милошевића.

- Честитам вам на највећем успеху у историји нашег фудбала. Гледао сам пренос и стрепео све време. Чуо сам да на улицама Београда није било никога, да чак ни аутобуси нису радили. Звезда је, колико видим, Југославија у малом. Обећавам да ћу доћи на неку од ваших следећих утакмица - рекао је тада Милошевић, али обећање није никада испунио.

ПОСЛЕ сјаног успеха Звезде, уследиле су године које су за заборав. Већ следећег лета, 1992. године репрезентација Југославије је била пријатно изненађење када се пласирала на Првенство Европе у Шведској, али доживела и огромно разочарање пошто је наша земља због санкција Савета безбедности Уједињених нација била кажњена и кроз спортска такмичења.

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Спортисти без премца у Европи

Тако се догодио до тада невиђен скандал односно апсурд у режији међународне заједнице, па су фудбалери Југославије, које је до ЕП довео селектор Ивица Осим, враћени из Шведске пошто их је тамо сачекала ужасна вест да им је забрањено (?!) да играју на турниру који ће касније освојити Данска, која је на турнир послата као замена Југославији. Сав апсурд спорта био је можда виђен у том детаљу, али је из пера извештача "Новости" Војимира Јовшића описана и права драма на повратку експедиције "плавих" авионом из Стокхолма, када је контрола лета скоро 12 сати малтретирала авион ЈАТ-а који је све време био на писти.

Тек после претње легендарног пилота Стевана Попова да ће полетети са 10 литара горива, Швеђани су се смиловали, напунили авион керозином и Југославија се вратила кући уздигнута чела, а наши извештачи са београдског аеродрома су то описали овим речима: "Кући су се вратили јунаци без боја".

У ДАНИМА велике неправде којој су кумовале санкције Уједњених нација Југославији одзвањале су као вапаји речи наших фудбалера. Гордан Петрић је све ово описао као велику фудбалску трагедију, Предраг Мијатовић је констатовао да су фудбалери били најзаслужнији за пласман на Европско првенство, а да су највише испаштали због политичких одлука, а Будимир Вујачић је гађао у центар мете и рекао да је све заправо било подређено интересима домаћина Шведске и накнадно позване Данске која је тако "ни крива ни дужна" освојила шампионат у финалу са Немцима, а све прогнозе пре турнира су говориле да је Југославији била суђена титула првака, јер је имала убедљиво најталентованији тим.

Та чувена Резолуција 757 Савета безбедности Уједињених нација била је директно уперена против југословенских спортиста којима је исте године било забрањено да под својим именом и под својом заставом учествују на Олимпијским играма у Барселони, већ су се у Шпанији појавили само представници у појединачним такмичењима под олимпијском заставом и именом "независни учесници".

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Трагедија Безбијевих беба

ВРАТИМО се још у неколико редова овог текста у Шведску јуна 1992. године. Ево једног детаља који је можда најбоље описао да није цео свет био против Југословена и Југославије, и да нису баш сви мислили оно што су пером и резолуцијама покушали да замрљају светски моћници. Газда хотела "Москоген" у којем су по доласку у Шведску првобитно били смештени чланови наше фудбалске експедиције, Ферен Андерсон био је разочаран због одлуке о санкцијама Уједињених нација.

Он је тада позвао све фудбалере Југославије и наше извештаче са Првенства Европе да до краја турнира буду његови гости у хотелу. Испоставило се да је власник хотела био на губитку од скоро милион тадашњих немачких марака, јер је због одлуке "више силе" и организатора Првенства остао без раније уговорене посете због које је изградио модеран хотел са базеном. Без обзира на све, господин Андерсон је био и остао баш то. Господин.