Još sija plamen Čarnojevića

Tatjana LOŠ

14. 03. 2016. u 23:20

Gradić nedaleko od Budimpešte, čije ulice poput vremenske mašine, vode goste kroz burnu prošlost srpskih iseljenika

Још сија пламен Чарнојевића

I kad u Sent Andreji jednom nestane Srba, a jednom će ih nestati, onda će im obronak divnih planina biti grob, zvuk zvona njihovih hramova propratiće ih u večnost, a hramovi će ostati kao spomenici njihovog duha i života.

Ovako je davno prorekao veliki književnik Jakov Ignjatović, rođen u mađarskom gradiću, koji je 1690. godine postao značajna srpska naseobina. Pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića ovde je stiglo oko 8.000 Srba, koji su kao trgovci, zanatlije i lojalni građani dobili mnogobrojne privilegije od cara Leopolda Prvog i postali većinsko stanovništvo.

Posle Prvog svetskog rata krenulo je njihovo iseljavanje, pa ih danas ima nešto manje od stotinak. I pritom ne govore srpski, ali znaju ko su i odakle potiču. Od sedam crkava sa velelepnim zvonicima koje su bile srpske, sada su to samo četiri - Požarevačka, Blagoveštanska, Beogradska i Preobraženjska. Srpska ulica, kafana, poslastičarnica i mnoga značajna zdanja svedoče kakva je i čija to bila varoš, pa se za nas obilazak Budimpešte gotovo ne razdvaja od posete Sent Andreji.

Pitomi gradić na jugu Mađarske nalazi se na svega dvadesetak kilometara od prestonice, ali kada kročite na njegovu kaldrmu, imate osećaj da ste zašli miljama daleko i još bar dva veka unazad. Šetnja baroknom čaršijom podseća na putovanje u prošlost. Sve je ovde usporeno, natenane, na miru. Crveni krovovi, kapije od kovanog gvožđa, mnoštvo galerija, malenih zanatlijskih radnji, porodičnih vinarija, suvenirnica i mini gostionica - "razglednica" je Sent Andreje. Tako slatka i topla možda će vas podsetiti na sremskokarlovačku idilu u jedno nedeljno popodne.

Naši ljudi se obavezno slikaju na Trgu Vuka Karadžića i ispred kuće Jakova Ignjatovića, koji je umeo rečima da naslika sentandrejsku stvarnost. Na glavnom gradskom trgu Fo pažnju privlači srpski Esnafski krst koji je Sentandrejsko društvo podiglo 1763. godine, posle opasne epidemije kuge. Kada ga sagledate u celini, onako u mermeru sa ukrasima od kovanog gvožđa, shvatićete zbog čega se nalazi pod zaštitom Unesko. Nije to jedini krst ovde, pa se meštani okupljaju i ispred knez Lazarovog, Tabačkog, Vinogradarskog.

Na malom prostoru, izviruje čak sedam zvonika crkava od kojih su danas četiri srpske. Najveći pravoslavani hram u Sent Andreji predstavlja Saborna ili Beogradska katedrala sa prelepim ikonostasom i smeštena je uz dvor Budimske eparhije Srpske pravoslavne crkve. U porti se nalazi Muzej srpskih pravoslavnih relikvija. Na Požarevac iz kojeg se nekada doselilo mnogo Srba podseća Požarevački hram, osvećen 1763. godine. Predanje kaže da je nikao na temeljima crkve od drveta, baš kao i Preobraženjska ili Tabačka. Posvećena Preobraženju Gospodnjem drugi naziv je dobila po tabadžijama, zanatlijama koji su "tabali" vunu. Kako su u Blagoveštansku crkvu iz 1752. godine uglavnom odlazili trgovci, narodski poznati kao "Grci", nazvana je Grčkom. Srba je vremenom bivalo sve manje, pa su ostali bez drugih crkava: Opovačka je 1914. prodata reformatorima, Ćipovačka katolicima, baš kao i Zbeška posle Drugog svetskog rata...

Sent Andreja je sva u krivudavim uličicama, stepenicima i živopisnom cveću. Dok se budete šetali njenim jednostavnim i šarmantnim lagumima mamiće vas miris tradicionalne mađarske kuhinje iz okolnih restorana. Ne zaboravite da probate čuveni perkelt, goveđi gulaš, ali i da zavirite u svet doboš torte, koja je najlepša u poslastičarnici ispisanoj na čistom srpskom jeziku. Parče ovog slatkog zadovoljstva košta dva evra. Ovde je inače sve jeftinije nego u Budimpešti, pa za mnogo manje novca nego u mađarskoj prestonici možete da kupite tradicionalna vina ili ručno pravljene suvenire. Još se ovde oseti onaj duh dobrih i ljubaznih trgovaca, vekovima negovan. Ako ovaj izlet želite da zasladite i muzejskim doživljajima, tu su Muzej marcipana i Etnografski muzej na otvorenom, čiju postavku čine drvene barake i kuće iz svih krajeva Mađarske. Nadomak njega je i čuveni izvor "Stara voda", kod kojeg se, kako kaže legenda, odmarao Arsenije Čarnojević.

Posle šetnje uličnim lavirinitima, za koju nije potrebno ni mnogo vremena ni nekog specijalnog raspoloženja, spustite se na Dunav, koji je ovde samo rukavac, ali baš takav ima čari. Neka to bude zadnja stanica vašeg putovanja u prošlost.

PRVA UČITELJSKA ŠKOLA


PREPARANDIJA ili prva srpska učiteljska škola osnovana je upravo ovde, na glavnom trgu, i to 1812. godine, a potom je preseljena u Sombor. Vlasništvo je Budimske eparhije Srpske pravoslavne crkve i u njoj se nalazi Srpski pravoslavni muzej, sa vrednom crkveno-umetničkom zbirkom. Ovo zdanje se koristi za povremene izložbe i kulturne manifestacije. Na prvom spratu, u svakoj od tri prostorije dominiraju kaljeve peći koje podsećaju na baroknu prošlost.

ZNAMENITI SRBI

PRVI gradonačelnik Sent Andreje je bio Srbin Evgenije Dumča, čija je spomen ploča na mađarskom i srpskom jeziku postavljena na kući u kojoj je živeo. Otac srpskog teatra Joakim Vujić u ovom gradu je osnovao pozorište. Među poznatim Srbima iz Sent Andreje su i Sima Ignjatović, veliki beležnik Magistrata u Budimu, vlasnik poznate gostionice "Kod zlatnog jelena", Avakum Avakumović, muzičar evropskog glasa, Jelena Bozda, dobrotvorka i supruga trgovca i zadužbinara, , Pavle Sofrić, autor prve istorije Sent Andreje i Gavril Stefanović Venclović, književnik rođen u Sremu, ali je ovde proveo najveći deo života.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)