Ana Mitić: Kad se kamere ugase, emocije prevladaju

POZNATO lice informativnog programa Prve televizije Ana Mitić nekada je nameravala da svet poveže pravom. Umesto toga, svakog dana vestima povezuje gledaoce sa svetom.

- Kao student prava, maštala sam o međunarodnom smeru. Međutim, na drugoj godini fakulteta, život me je odveo na potpuno drugu stranu. Ko zna kuda bih otišla da nisam zaplovila novinarskim vodama - kaže, u razgovoru za "TV novosti", Ana Mitić.

Tim vodama plovi već dve decenije. Prva luka bila joj je niška TV 5, potom televizija Kopernikus, da bi početkom 2009. godine spustila sidro u Foks TV, sadašnjoj televiziji Prva. U privatnom životu mirnu luku pronašla je pre skoro četvrt veka. Suprug Vladan Mitić, direktor Kopernikusa, sa kojim ima dvoje dece, najbolji joj je savetnik i kritičar.

- Od njega pohvale ne dolaze ni često, ni lako! Naučila sam da je sve dobro kada ništa ne govori, a ovih dana ne kritikuje - iskrena je Mitićeva.

* Kako ovih dana izgleda rad u informativnoj redakciji televizije?

- Radi se, kao i uvek, punom parom. Čitava redakcija je u petoj brzini. Događaji prestižu jedan drugog, a naši gledaoci su navikli da uvek dobiju sveobuhvatne, proverene i tačne odgovore. Tako se kod nas radi u svakoj situaciji. U ovoj, vanrednoj, ono što se promenilo jeste organizacija prostora. Sada smo raspoređeni tako da je među nama razmak čak i veći od preporučena dva metra. Nosimo maske i rukavice, a komuniciramo uglavnom putem mejlova i telefona.

* Šta se još promenilo iza kamere u vreme epidemije?

- Pre svega, drugačije ulazimo u zgradu televizije. Pre ulaska moramo da prođemo proceduru dezinfekcije obuće, zatim imamo obaveznu dezinfekciju ruku, potom nam mere temperaturu i dobijamo maske i rukavice. U jednom trenutku moram da skinem masku da bi me našminkali. Ali i šminker i frizer sve vreme imaju i masku i rukavice. Dosta je teško raditi njihov posao pod svom tom opremom, ali snalaze se. Iako cela ova situacija traje već neko vreme, niko od nas se još nije navikao.

* Posao vam je da gledaocima saopštavate informacije koje svakog momenta pristižu. Šta je sada još uloga televizijskog novinara?

- Naš posao i obaveza je da gledaocima prenesemo tačnu i proverenu informaciju. Ono što je veoma važno u ovakvim situacijama, kada vesti jesu uznemirujuće, jeste da to uradimo tako da ne dižemo paniku. To nije lako kada ste i sami zabrinuti zbog svega što se dešava, ali kada radite ovaj posao važno je da sebe kao profesionalca stavite ispred sebe kao čoveka sa emocijama.

* Rekli ste nedavno da su vaša osećanja poslednje o čemu razmišljate na poslu, ali da vas često sustignu. Kako balansirate između strogih zahteva profesije i emocija koje vas ophrvaju?

- Po prirodi sam optimista, pozitivna sam i uvek prvo vidim samo lepo. Međutim, postoje događaji i situacije koje vas duboko pogode. Dok sam u programu, kada me drže tenzija i adrenalin, ne dozvoljavam osećanjima da me savladaju. Kada sve prođe, emocije prevladaju. Ne volim kod kuće da nosim "teret" sa posla, pa često ostanemo posle emisije, da se malo "spustimo". Imam divne kolege, kako u redakciji tako i u studiju i režiji. Često se šalimo pre i posle emisije, pa nam neke stvari lakše padaju.

Sa ćerkom

* Šta vam prvo padne na pamet kada se kamere ugase?

- U poslednje vreme pomislim na vožnju jezivo pustim i tihim beogradskim ulicama. To u meni budi nelagodu. Mnogi prijatelji me uzbuđeno pitaju kakav je osećaj voziti praznim bulevarima. Odgovaram im: užasan. Kada grad koji inače 24 časa bruji kao košnica odjednom zaćuti, nastupi uznemirujuća, neprijatna tišina. Jedva čekam da beogradske ulice ponovo ožive, pa neka opet do kuće putujemo po jedan sat.

* Kako usklađujete privatne i poslovne obaveze? U čemu pronalazite odušak od posla?

- Da bismo smanjili broj ljudi u jednoj smeni na televiziji, program je malo rasterećen, a mi radimo tri dana nedeljno. Ima vremena za sve! Nisam otkrila nove, ali sam obnovila stare, zanemarene veštine koje posedujem. Društvene mreže su prepune slika žena koje kuvaju u karantinu. Nisam objavila takvu sliku, ali posvetila sam se kuvanju. Gotovo da sam zaboravila koliko sam dobra u tome.

* Kako vam izgleda školovanje dece otkad se nastava preselila TV?

- Strahinja ide u treći razred, a Mia je u predškolskom. Iako škole i vrtići ne rade, pohvalila bih učitelje i vaspitače za ogroman trud i napor koje ulažu da deca uz najmanje štete uspeju da privedu kraju ovu školsku godinu. I Strahinjina učiteljica i Miine vaspitačice su se organizovale tako da i roditeljima i deci maksimalno olakšaju učenje na daljinu. Neprestano su dostupne za svaku pomoć i objašnjenje.

* Šta vam je do sada bio najveći izazov?

- Očekujem da taj najveći izazov tek dođe. Ja sam spremna!

ZNANjE, A NE IZGLED

* KOJI savet iz vremena svojih prvih koraka u novinarstvu biste izdvojili?

- Imala sam sreće da sam na samom početku radila u maloj redakciji sa velikim profesionalcima. Nikada neću zaboraviti savete velikog Miroslava Ćosića, koji me je naučio da je od toga kako izgledam mnogo važnije koliko znam.