Nemamo pravo na grešku

SRPSKI “Roling stonsi” - beogradska rok grupa “Riblja čorba”, održaće u sredu prvi od tri akustična koncerta u beogradskom Sava centru, pod nazivom “Čorba se čuje i bez struje”. Prvi nastup je rasprodat u rekordnom roku, baš kao i onaj zakazan za 20 novembar, pa će “Čorba” na istom mestu nastupiti i 27. novembra.

Članove grupe, pojačane za ovu priliku gudačima i pratećim vokalima, zatekli smo na probi u jednoj od garderoba Sava centra. Vežbaju se stari hitovi, ali i nove pesme - “Da tebe nije”, “Smešan, grešan i pogrešan” i “Mister perfekt”, koje će prvi put izvesti pred Beograđanima. Pesnik, kompozitor, pevač, pisac i vođa “Riblje čorbe” Bora Đorđević uz zadovoljan osmeh nam govori da je mislio kako su dva koncerta u Beogradu dovoljna, ali publika se, izgleda, ne slaže sa njim. Na pitanje po čemu će se ovi koncerti bez struje razlikovati od onih od pre tri godine u istoj dvorani, Bora Čorba, za “Novosti”, odgovara:

- Gudači su mnogo više angažovani nego prethodnog puta, a aranžmane za njih radio je naš klavijaturista Nikola Zorić. Bar desetak pesama će biti sa gudačima, što daje posebnu dimenziju i na kvalitetu. Kao što vidite, entuzijazma nam ne manjka i vidi se da svi uživamo dok probamo, mada probe traju po četiri sata. Možete samo da zamislite kako će to zvučati na koncertu.

Bora nam priznaje da je na prvom koncertu “Čorba se čuje i bez struje” 2014. imao neviđenu tremu i grešio u tekstovima, ali je sada sigurniji u sebe:

- Tada smo prvi put radili anplagd koncert. Svirao sam u akustičarskim grupama “Zajedno” i “Suncokret”, ali ovo sa “Čorbom”, kad je nastup bez struje, ti nemaš pravo na grešku jer se svaka greška čuje. To može da se zabašuri kad sviramo rokerske koncerte, ali ovde svaki ton mora da bude tačan i precizan.

Miša Aleksić i prateći vokali

Pred probe sa bendom, Bora je na nekoliko dana “skoknuo” do Laponije i tvrdi da je zaista video Deda Mraza u selu Rovanijemi, koji, uprkos ljubaznom pozivu, neće moći da dođe na koncert “Riblje čorbe” jer pakuje poklone.

- Posle toga otišao sam u mesto Sariselka, na tromeđi Norveške, Rusije i Finske, kako bih video polarnu svetlost i vozio se u sankama koje vuku irvasi - objašnjava nam Bora. - Nisam hteo da nas vuku haskiji, koji jedva čekaju da povuku sanke, jer mi je bilo žao. Na farmi su bila 93 haskija, a zanimljivo je da kad sanke krenu, ostali psi istog trenutka počinju da laju, kao da viču: “Upregni mene”. Kad sanke zađu za krivinu, svi haskiji zavijaju tri minuta, jer tuguju što nisu odabrani, a onda iznenada nastaje potpuni muk i tišina.