Mihail Bilalov: Šurda je pustošio bugarske ulice

ZA glumca Mihaila Bilalova (u četvrtak će proslaviti 51. rođendan), u Bugarskoj nije čuo, valjda, samo onaj ko nema televizor. Mi smo ga upoznali i zavoleli u seriji „Veze” (ponedeljkom na Foks lajfu), čija je druga sezona u toku. Njegov Toni, po profesiji bračni terapeut, „švrljao” je van braka, onda je posle saobraćajke završio u komi posle čega mu je mozak „zabagovao”, ali sada je ponovo budan i spreman da stoički podnosi životne udarce u kakve spada i razvod. Pre Tonija, međutim, Bilalova je bugarska TV publika dobro upamtila kao mafijaša Džara u seriji „Na tajnom zadatku”.

Reč je o iskusnom umetniku, iz glumačke porodice, cenjenom i zbog pozorišnih uloga. Kao takav, budućim kolegama drži kurseve glume, a umalo da zaigra i sa Morganom Frimenom. U razgovoru za „TV novosti” Bilalov kaže da do toga nije došlo „zbog promena u scenariju”. Trenutno je u emotivnoj vezi sa Vanjom Nikolovom koja potpisuje duhovite dijaloge „Veza”...

* U najezdi turskih serija i rijaliti programa, kako se dogodilo da „Veze” postanu hit serija?

- Kada film ili serija nastaju, niko ne zna kakva će biti njihova sudbina. „Veze” su se na tržištu pojavile kao eksperiment u veoma teškom žanru - komičnoj drami. Njih nije naručila nijedna televizija što može da bude velika prednost. Naši junaci se nalaze u istim situacijama kao i gledaoci koji se, gledajući nas, zapravo smeju sami sebi. Sa druge strane, smeh je najbolja terapija kada prolazite kroz traumatičan period. Zato gledaoci vole „Veze”. Pre nego što je serija prodata, mnogi su tvrdili da je namenjena ljudima u velikim gradovima i da neće biti shvaćena. Navodno, urbana publika je ograničena, pa će nas turske serije „progutati”. Drago mi je što se to nije desilo.

* U kom pravcu će se razvijati lik Tonija? Može li da postane popularniji od Džara?

- Ne mogu da poredim ta dva lika. Dolaze iz različitih žanrova, različiti su kao ličnosti, suočavaju se sa drugačijim situacijama. Džaro je izrazito negativan junak, a Toni je iznijansiraniji - kao svaki normalan muž, ima pluseve i minuse. U drugoj sezoni „Veza” pretrpeće ozbiljne promene i od strašljivog tipa kojem manjka samopouzdanje pretvoriti se u nešto sasvim drugo.

* Da li vas publika u Bugarskoj i dalje oslovljava sa Džaro ili je Toni prešao u vođstvo?

- Nedavno je jedna gledateljka na fan stranici „Veza” napisala da je videla Tonija u drugoj seriji kako igra mafijaša. To je bilo prvi put od 2011. godine da me neko nije prepoznao kao Džara. A volim taj lik, radio sam na njemu tri godine, samo što u takvim situacijama postoji rizik po glumca da ne može da izađe iz senke karaktera sa kojim ga publika poistovećuje. Zato sam želeo da moj naredni glumački zadatak bude potpuno drugačiji. Tako se pojavio Toni - depresivni muž koji pokušava, tipično za Balkanca, da vodi dvostruki život a da ne bude „provaljen”.

* Kako se dogodilo da publika zavoli izrazitog negativca? Da li su mafijaši, koji su u region doneli ikonografiju Divljeg zapada, nezaobilazni deo naših života?

- Verujem da ponekad uloge biraju glumce. Kada sam pozvan na audiciju za Džara, nisam imao pojma šta će se desiti. S druge strane, pre nego što sam otišao u Pariz, imao sam neka saznanja o tom svetu. Ali, ti ljudi koje sam poznavao, više nisu među živima. Ovde, na Balkanu, imamo tendenciju da veličamo zločince, proglašavamo ih svecima. Oni su gospodari rata, ali istovremeno i dobrotvori i zaštitnici. To je tipično za nerazvijena područja. Neko je švercer, ali samim tim što ne daje deci heroin, smatra se da je dobar čovek. Tako je u zemljama sa dvostrukim standardima, u kojima je moral nešto veoma subjektivno. Svako ko ukrade iz kase ili utaji porez je heroj, a država, koja nema snage da obezbedi red i mir je neprijatelj. Kada država omane, ljudi su razočarani, društvo se kriminalizuje, i u takvim okolnostima Džaro postaje autoritet. Tokom bugarske tranzicije takvi likovi su zvanično pozivani da učestvuju u vlasti. Pokušavali su da preuzmu strana predstavništa, da legalizuju svoje aktivnosti - što radi i moj lik u „Na tajnom zadatku”. Jedan bugarski sociolog je rekao: Došlo je vreme da zločince od poštenih biznismena razlikujemo samo po tome što jedne ubijaju češće od drugih.

* Zašto ste svojevremeno napustili Bugarsku, pa i glumu? Jeste li bežali od nečega ili ste želeli promenu?

- Promenu su diktirale okolnosti. Nikada nisam imao iluziju da ću se na stranom jeziku baviti glumom, sve i da tečno govorim francuski. Kada si imigrant, naročito u Parizu, niko ti ne postavlja crveni tepih ispred teatra Komedi fransez. Iako sam bio primljen na Nacionalni pozorišni konzervatorijum, posle godinu dana i diplomiranja, shvatio sam da bi trebalo da se okrenem nečemu profitabilnijem. U ovom slučaju to je bila pejzažna arhitektura.

* Šta ste naučili u Francuskoj? Da li je nakon povratka u domovinu bilo teško ponovo ući u posao za koji ste se školovali?

- Kao imigrant naučiš se strpljenju, veštini da živiš bez ičega, da budeš kreativan, praviš novac takoreći od vazduha. Radio sam u kuhinji ruskog restorana, u reklamnoj agenciji, prodavao sam slike... Komunicirao sam sa različitim ljudima - od kriminalaca do teških buržuja. Kada sam dobio poziv da u Bugarskoj igram u predstavi Edvarda Olbija „Koza ili ko je Silvija”, shvatio sam da me na sceni nije bilo 15 godina. Trebalo mi je vremena da se naviknem, ali to ide brzo kada imate dobrog reditelja.

* Sa ovim iskustvom, postoji li nešto za čim žalite što niste znali kao 20-godišnjak?

- Baš ništa, da se ne bih razočarao. Lepota mladosti je upravo u nedostatku iskustva. Zato su mladi ljudi puni entuzijazma i mogu da pomeraju planine, ma šta da im drugi kažu. Verujem da svako mora da napravi svoje „veliko geografsko otkriće” u profesiji, da sam zabada zastave na novoosvojene teritorije, sam da strada, nastavi dalje ili da odustane.

* Koje strasti i talente još posedujete? Šta vas usrećuje?

- Godinama sakupljam retka izdanja knjiga, uglavnom na francuskom, zatim stare mape i gravure. Usrećuju me moja deca, prijatelji, dobra knjiga, film, dobro ispričan vic...

* Koliko poznajete srpsku kinematografiju?

- Bio sam školarac kada se u Bugarskoj prikazivao „Vruć vetar”. Ljubiša Samardžić kao Šurda bio je miljenik svih, ulice su bile puste u vreme prikazivanja serije. Kasnije se pojavio Kusturica, gledao sam gotovo sve njegove filmove. Postoji nekoliko ostvarenja koja vrlo dobro odslikavaju Balkan i koja mnogo volim - među njima su „Otac na službenom putu” i „Sećaš li se Doli Bel”.