Nuklearni rat u savremenom svetu zamišljamo kao razmenu raketa, koja uništava gradove i osuđuje većinu čovečanstva na momentalnu smrt, a preživele vraća u doba varvarstva. Zbog toga izraz „tenk u slučaju nuklearnog rata“ zvuči apsurdno, kao pokušaj Indijane Džonsa da se spasi od nuklearne eksplozije u frižideru.

Međutim, nije uvek bilo tako. Pre nekoliko dana magazin „Nešenel interest“ podsetio je čitaoce na pokušaj SSSR-a da stvori takav tenk.

POGREŠNA PREDSTAVA O MOGUĆEM NUKLEARNOM RATU

Nakon pojave nuklearnog oružja, pogledi na ulogu i mesto vojske u budućem konfliktu značajno su se promenili. Do sredine pedesetih godina prošlog veka osnovno nuklearno sredstvo su bile obične atomske bombe, navodi vojni ekspert Dmitrij Kornjev.

Rad na raketama snabdevenim nuklearnim bojevim glavama tek je počinjao. Zato je mišljenje o potencijalnom konfliktu uz primenu nuklearnih bombi bilo u skladu sa iskustvom stečenim u Drugom svetskom ratu. To iskustvo je podrazumevalo masovnu upotrebu kopnenih jedinica u budućem nuklearnom ratu, uz učešće velikog broja motorizovane pešadije i tenkova, kao i frontovske avijacije i artiljerije. Vežbe sa nuklearnim eksplozijama, koja su bile isprobane u tom periodu, potvrdile su mogućnost vojnih operacija na području koje je bilo zagađeno nuklearnim eksplozijama. Naravno, uz dodatnu zaštitu osoblja i opreme.

STALjINOVIM TENKOVIMA PROTIV NATO-A

Pretpostavljalo se da će u slučaju početka „velikog rata“ u Evropi upravo tenkovske armije SSSR-a biti osnovna ofanzivna sila koju je nemoguće zaustaviti, čak ni nakon mnogobrojnih nuklearnih eksplozija. Manevarske, zaštićene od radijacije i dobro naoružane oklopne jedinice trebalo je da uz pomoć jurišnih aviona slome odbranu država NATO-a i dođu do Lamanša za nekoliko dana.

Osim toga, na inicijativu istaknutog sovjetskog vojnog načelnika Georgija Žukova početkom pedesetih godina prošlog veka počinje formiranje tenkovskih divizija, koje su bile naoružane najsavremenijim teškim tenkovima JS (skraćeno od „Josif Staljin“).

Teške tenkovske divizije bile su raspoređene u sovjetskim jedinicama u Nemačkoj. Njihov zadatak bio je da probiju i unište linije odbrane na teritoriji Savezne Republike Nemačke i, nakon niza nuklearnih udara, pročiste put za desetine tenkovskih i kombinovanih divizija oružja.

KLIMA SPREČAVA ULAZAK RADIOAKTIVNE PRAŠINE

Za vođenje nuklearnog tenkovskog rata, tenkovi su morali biti više nego savršeni. Trebalo je da imaju poseban zaštitni kompleks koji ne samo da bi umanjio uticaj prodirujućeg zračenja iz nuklearne eksplozije na posadu, već bi omogućio i rukovanje opremom u oblastima zagađenim zračenjem. Pored toga, trebalo je da tenkovi imaju deblji oklop sa posebnim presvlakama i hermetički zatvorenim klimatizacijskim sistemima koji sprečavaju ulazak radioaktivne prašine.

Sredinom pedesetih godina 20. veka, Glavna uprava za oklopne tenkove Ministarstva odbrane SSSR-a formulisala je osnovne zahteve za teški probojni tenk koji je trebalo da se napravi za akcije u uslovima upotrebe nuklearnog oružja. Novi tenk je trebalo da bude težak između 50 i 60 tona i da ima tada najmoćnije oružje kalibra 130 milimetara, iz kojeg je moglo da se puca u pokretu. Pretpostavljalo se da će novi teški tenk, odabran na konkursu, zameniti nekoliko modela tenkova JS koji su bili u službi u odgovarajućim divizijama.

Na konkursu su učestvovala dva biroa za dizajn. Svi modeli tenkova bili su bazirani na prototipovima prethodno napravljenih vozila. Sve osim „objekta 279“. Rad na tom „inovativnom projektu“ započet je 1957. godine.






„OBJEKAT 279“

Konstrukcija „objekta 279“ je stvarno bila revolucionarna. Trup tenka je bio u obliku sočiva, jako neobične forme, imao je livenu konstrukciju i debljinu oklopa do 200 milimetara — smatralo se da će takav spoj učiniti tenk neprobojnim sa prednje i bočnih strana i da će izdržati napad skoro svakog protivtenkovskog oružja. Liveni toranj imao je debljinu oklopa do 300 milimetara. U kuli je bio postavljena najmoćniji top M-65, kalibra 130 milimetara, uparen sa mitraljezom kalibra 14,5 milimetara, sa maksimalnom brzinom projektila od 1.000 metara u sekundi. Treba napomenuti da su svi konkurenti „objekta 279“ dobili isti top — verovalo se da bi tim oružjem trebalo opremiti obećavajući sovjetski teški tenk, za eventualni nuklearni rat.

Posada teškog tenka se sastojala od četiri čoveka: komandanta, vozača, nišandžije i poslužitelja topa. Brzina ispaljivanja je iznosila od pet do sedam projektila u minuti. Tenk je bio opremljen najsavremenijom opremom tog doba sa noćnim infracrvenim nišanom i poluautomtskim sistemom za upravljanje vatrom.

Imao je jedinstvenu šasiju sa četiri gusenice, koja je prvi put realizovana u SSSR-u. Vozilo s takvom šasijom nije se moglo prevrnuti.

Toj teškoj mašini je bio potreban snažan motor. Dizel od 1.000 konjskih snaga trebalo je da obezbedi brzinu na autoputu do 50 do 55 kilometara na sat, što je bilo u skladu sa zahtevima Ministarstva odbrane.

INOVACIJA JE RAZOČARANjE

Ispitivanja novog tenka izvršena su 1959. godine, koja su, s jedne strane, pokazala da tenk ima dobre karakteristike, a sa druge strane, otkrila su prilično ozbiljne probleme. Prvo, ispostavilo se da je tenk skup i komplikovan. Drugo, postalo je jasno da bi održavanje i popravka takvog tenka u trupama bio veoma težak zadatak — zamena unutrašnjih gusenica na terenu bila je izuzetno teška. Treće, primećeni su manevarski problemi. Četvrto, pojavom protivtenkovskih raketnih sistema, tako ozbiljno oklopno vozilo prestalo je da garantuje stoprocentnu zaštitu u slučaju nuklearnog rata.

HRUŠČOV JE VOLEO RAKETE

Pored toga, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina 20. veka, u prisustvu generalnog sekretara Nikite Hruščova izmenjen je koncept vođenja potencijalnog rata, osnovno oružje su bile rakete i upravo one su imale zadatak da probijaju prostor za tenkovske jedinice i armije sa kombinovanim oružjem, u prednjem delu odbrane NATO-a. Zbog napretka u stvaranju mobilnih operativnih taktičkih raketnih sistema „9K72 Elbrus“ i prebacivanja raketnih brigada sa tim sistemima u tenkovske armije teški tenkovi postali su nepotrebni. A onda se pojavila ideja o „glavnom tenku“, jedinstvenom guseničkom vozilu, koji bi bio osnova tenkovskih jedinica sovjetske armije. Taj koncept nikada nije primenjen u SSSR-u, ali je odigrao ulogu u zaustavljanju rada u oblasti stvaranja teških tenkova.





TENK ZA IGRU „WORLD OF TANKS“

Sovjetski megatenk, „objekat 279“, imao je nekoliko originalnih tehničkih rešenja koja su se, nažalost, pokazala kao neefikasna sa stanovišta praktične primene. Zbog toga je bilo moguće isprobati ga samo u igrici „World of tanks“.

Budući perspektivni tenkovi nisu preuzeli ništa od glavnih odlika „objekta 279“, već su krenuli drugim putem i koristili kompozitni oklop umesto livenog, turbinski motor umesto dizela, vatreno oružje sa glatkom cevi umesto pušaka. Štaviše, iskustvo stvaranja „tenka za nuklearno ratovanje“ doprinelo je razvoju tehnologija nauke o materijalima i proizvodnji komplikovanih mehaničkih komponenti, ali taj tenk je bilo moguće upotrebiti samo u pomenutoj igri.


rs.sputniknews.com