Reportaže

Obolelom vojniku s Kosova drugovi iz 55. bataljona VP I Večernje novosti promenili sudbinu: Dejan opet u stroju života

Dragan VUJIČIĆ

28. 06. 2020. u 12:00

Markovići trošnu kuću u Vrčinu zamenili stanom. Bolest posustala, majka Nada spokojnija

Оболелом војнику с Косова другови из 55. батаљона ВП И Вечерње новости променили судбину: Дејан опет у строју живота

PRE više od godinu dana, Dejan Marković, veteran 55. bataljona Vojne policije sa Kosmeta, sačekao nas je ispred trošne kuće u Grobljanskoj 24 u Vrčinu, vidno iscrpljen non-hočkin limfomom, malignom bolešću limfnog sistema. Uz njega su bili majka Nada, više mrtva nego živa, i sin Luka, koji je sve vreme gledao stidljivo u stranu. Kuća u kojoj su živeli sa 14.000 dinara penzije vojnika po ugovoru, skoro da se srušila.

Ovog petka Marković je goste sačekao nekoliko stotina metara dalje, ispred svog novog stana u zgradi u Takovskoj 14. Ista kvadratura, malo iznad 40 kvadratnih metara - ali dvorac u odnosu na bivši smeštaj. Non-hočkin je takođe odstupio, Dejan kaže da je to zahvaljujući divnoj doktorki Katarini Marković iz Gradske bolnice i njenim terapijama. Majka Nada već mesecima nije "iznenada" pala u nesvest, otkad je bila u Ostrogu sa Dejanom. Sinu Luki oči više nisu "na zejtinu".

- Dobro mi došli, dragi prijatelji - širi ruke i prvo ljubi pukovnika Rajka Baltića, svog komandanta sa Kosova, dok pokazuje trpezarijski sto gde stoje "Novosti". - Mnogo ste nam pomogli - stidljivo govori.

SA NATO RAT NE PRESTAJE VOZEĆI se nazad iz Vrčina, pukovnik Rajko Baltić je bio ljut, sve do Zvezdare.
- Reče mi Dejan da je moj vojnik, pratilac sa Kosova, dobio neku bolest koja izaziva epileptične napade. Idem da ga pozovem, ne mogu da verujem da takav momak može da oboli. Sa ovim NATO, rat ne prestaje - grdio je pukovnik.

DEJAN je oboleo pre nekoliko godina od teške bolesti. Kako nam je ispričao, pošto su mu u bolnici rekli da je oboleo od non-hočkin limfoma, setio se naleta aviona A10 aprila 1999. kod sela Streoci u Metohiji. Ubeđen je da su ga ta zrna uranijuma "stigla" 20 godina kasnije. Usledili su mučni dani za Markoviće, sve dok se priča nije našla u "Novostima".

- Neprijatno mi je i da se setim kako nam je bilo - govori bivši "ugovorac" Vojske Srbije. - U meni su se borili očaj i ponos, da bi na kraju pobedili drugarstvo i humanost. Članak u "Novostima" moja braća iz 55. bataljona razumela su na pravi način, kao i 1999, kada smo jedan drugom čuvali leđa braneći Srbiju.

Razgovor u komfornih "četrdeset i kusur kvadrata" odvijao se opušteno. Pukovnik Rajko Baltić se izvinjavao što sve nije rešeno i brže, a Dejan zahvaljivao i "branio se" koronom što nije ranije mogao da pozove prijatelje i dobrotvore.

- Doktorka mi je kazala da se čuvam, da ne idem u društvo. Doktorku Katarinu slušam sada kao što je trebalo ranije da slušam majku. Moj život nije samo moj, a moja lekarka i njene terapije su mi omogućile da ozdravim. Trajno, nadam se.

MAJKA Nada ponovo se potrudila da nas ugosti. Između serviranja pričala nam je gledajući jednim okom Dejana - da ne kaže šta pogrešno.

Dejan Marković sa sinom Lukom i majkom Nadom u Vrčinu

- Kada sam izašla iz kuće u Grobljanskoj, mislila sam - umreću. Tu sam se udala, razumite me. A onda, Dejanovi drugovi iz vojske su nam plaćali prvo kiriju, a posle smo došli i do ovog stana. Dejan me je jesenas vodio na Ostrog. Od tada više ne pijem lekove za smirenje i nijednom nisam pala u nesvest. Kad prođe zaraza, Dejan, ja i Luka ponovo ćemo kod Svetog Vasilija, slava mu i milost!

Pukovnik Baltić je zadovoljan "rešenim". Šesnaestogodišnjeg Luku Markovića ponovo "prima" u Rvački klub Partizan, da uči da se bori. A Dejanu kaže:

- Opet si u stroju života. Bori se dalje. Mi smo iza tebe!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije