Ratovi su prošli, vreme je da se živi

PREKOMANDU u grad na Trebišnjici, vojnici u bivšoj Jugi doživljavali su kao - osudu. Danas retko ko odoli pred lepotom ovog drevnog grada. Sve teče, sve vri, kao u mravinjaku. I sve je u neponovljivoj lepoti te čudesne vreve ispod platana, među čempresima, u mirisu zrelih smokava, narova, ucvalih olijandera.

Tišine u Trebinju nema ni noću, jer i u sitne sate neko zapeva sa prozora, kao kada se u davna vremena pevalo samo o ljubavi. Ko da odoli i da je srcem ne poljubi. Malo je, na kugli zemaljskoj, a na jednom mestu toliko lepote. Lepote prošlog u saglasju sa sadašnjim.

Možda nam sve ovo ne bi ni izgledalo toliko čudesno lepo, da se ovde nije ratovalo. Nijedan rat, pa ni poslednji, nije zaobišao Trebinje. To vreme se pamti, ali, čini se, s više snage da se - potisne.

- Ratovi su prošli, vreme je, deco, da se živi - govori nam saputnik Veljko Ćuk.

Zaustavili smo ovog čoveka, usput, idući od Stoca prema Trebinju. Veljko Ćuk je bio radostan što, kaže nam, može da pokaže šta je nekad, a šta je danas njegovo Trebinje. Putovao je s nama u sasvim suprotnom smeru više od tri kilometra od kuće, samo da mi budemo "na pravom putu". Onom koji ovdašnji Hercegovci žele da krenu putem svetla novog vremena. Na tom putu nema gorčine, ratnih slika, mržnje... ničega što bi zatamnilo ovo vreme u kome se živi, "samo dok u novčaniku ima para".

Ćuk nam, posle duge vožnje, priznaje da bi bio srećniji kada bi nam kazao da za sve mlade ljude "koji su se uzaludno školovali" u Trebinju ima posla. To je perspektiva za koju, u ime trebinjske mladosti, ne može da kaže da je i - izvesna.

- Možda bi bila izvesnija kada bismo mogli da ukrotimo političare koji nas razvlače i raspolućuju - kaže Ćuk. - Jedni vuku u Banjaluku, drugi ovde, za sebe... treći preko brda. Stalno idu tamo u Dubrovnik neki, novi karavani... Kada bismo mogli sve to da ukrotimo i spojimo na našem, zajedničkom putu, bila bi to naša najveća pobeda. Najveća pobeda ovdašnjeg naroda.

Bio je ovo dan koji je uhvaćen u mreži letnje žege i sparine. Ali ovde nema takve, kroz koju se ne vidi vedrina neba i zelenilo Trebišnjice. Kroz tu vedrinu izoštravaju se događaji prošlog, prepliću se sa sadašnjim. Ovo je grad velikana srpskog pesnika Dučića, književnika i slikara Momčila Mome Kapora. Ovo je grad napora u kome se narod, na poukama prošlosti izdiže u budućnost. Veljko Ćuk, naš saputnik, pravi je primerak Hercegovaca čiji se um uz kamen i Trebišnjicu na svetlosti oštri, kako bi putnika namernika usmerio... ne samo da zaluta, već da primi priču. Ovdašnju, iskonsku. A to je da nema odlaganja, kašnjenja ni propuštanja svake šanse da se ta priča najlepše predstavi.

I, teče živa bajka zasuta hercegovačkim mirisima kakvih nigde na svetu nema, samo ovde. Tu bajku, ali onu u kojoj ima i drugih bića koju je kvare - ostavio nam je i veliki Dučić u svojim "Jablanovima". U pesmi srpskog poete jablanovi, kao ljudi čas šume, pod žutim mesecom koji zalazi za hume, daleke i crne, ko slutnje i snovi. Da li je sanjao veliki pesnik da će se ovde život odvijati između spomenika Jeleni Anžujskoj i posvete upisane u kamen Moniki Beluči. Između, svako traži i pronalazi sebe, kao što su se pronalazili mladi ljudi kojima je "Ranjeni orao", sniman ovde, vratio treptaj nekadašnje trebinjske ljubavi.

A pesnik Dučić... Prebegao posle onog rata, umro u Americi, a ispoštovana je njegova želja tek 2000. godine da bude ovde sahranjen. Imao je viziju da ima nade za Srbe i da od Trebinja može da se napravi moderan i civilizovan grad. Trebinje je, za razliku od kasaba, moderan u svakom smislu.

Penjemo se na brdo svetlosti. Ovde je Gračanica, ista ona, gotovo kao Kosmetska. Manastir, poruka i opomena koja ovih dana ima svu svoju punoću i odgovor na divljanja sa svih strana. Izgradili su je Srbi iz one Amerike u kojoj su Hercegovci potvrdili pamet, mudrost, snalažljivost, koji nisu u zavičaju. Prokletstvo je to: najteže je biti prorok u svom selu.

TEMELjI Stari most na Trebišnjici odoleva svakojakom vremenu

Starim gradom, između kamenih svodova, drevnih česama, promiču svakojaki ljudi pored Dučićevog spomenika. Razni ljudi, svakojakim jezicima govore. Jedni zaustavljeni, ovde u predahu, iz Dubrovnika, od Mostara. Drugi doputovali iz Herceg Novog, odavde će nastaviti put... ko zna kuda. Ostali će tek tamo krenuti, kada ovde predahnu. Dubrovnik je na tridesetak kilometara odavde, preko brda. Ali, nema više onih duvanskih karavana, trguje se nečim drugim... Oseti se blizina mora.

- Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od rodnog praga niti da živimo na moru - kažu nam Hercegovci. - Uvek se, pre ili posle, pokaže da je to iskušenje. Slana voda nije za piće i tamo za nas nema stalnog boravka.

Usput dodaju da li je tačno novo istraživanje molekularnih biologa da su ćelije hercegovačkog muškarca najvitalnije od svih naroda sveta. Zamišljaju da bi se uskoro mogli pojaviti kupci tih, njihovih ćelija, na čemu će ozbiljno poraditi.

KAMEN I TRAVA

NA putu između Trebinja i Gacka, malena je Bileća. Gradić za koga se može reći da je ljuti kamen na ljutu ranu. I, ma koliko to bilo tačno, jer ovdašnji ljudi žive od čudesnog bilećkog kamena, ne bi bilo potpuno tačno. Ovo je rodno mesto profesora Jefte Dedijera, geografa. Vladimira Gaćinovića, srpskog književnika i duhovnog začetnika Mlade Bosne. Radoslava Bratića, književnika i dramaturga. Dušana Vukotića, filmskog reditelja, jugoslovenskog oskarovca, Jefte Bošnjaka, narodnog heroja... Karla Maldena (Mladena Sekulovića)...

METOHIJA DIŠE GACKU

IZ Trebinja smo se uputili u Gacko. U sumrak. Ovde smo zastali pred grafitom "Metohija je duša Srbinova". Zabeležili na trenutak život na trgu. Kamera naših foto-reportera zaustavila je lepotu gradića od koga je, u svakom smislu, nadrasla ovdašnja termoelektrana. Nadrasla, jer ga je sačuvala.

TAKO JE GOVORIO KAPOR

SRBI imaju jednu lošu osobinu, kada se govori da treba da budemo jedinstveni. Oni stalno i stalno misle da bi to jedinstvo trebalo da se dogodi u nekom Sava centru ili na stadionu Crvene zvezde. Da svi dođu, da bude služba božja i milion ljudi. Da se svakom da po diploma i, da to čuje ceo svet. Dok se mi tako dogovaramo glasno, glasno i svađamo, Hrvati u tišini ujedinjuju zemlju. Jer, u zapadnoj Hercegovini školski sistem je kao u Zagrebu. Udžbenici, sve isto. Moneta je iz Zagreba. Vojska hrvatska - govorio je Momo Kapor.

UMETNOST TEČE

TREBINjE je tokom čitavog leta grad nepresušne umetnosti. Ona teče, nepresušna je.

Na Trgu pesnika, svake godine s početkom jeseni u Trebinju su Dučićeve večeri poezije.

Tih dana ovde je pesma i poezija inspirisana velikim pesnikom. Tada se okupi čitav buket cvetova srpske poezije. To je praznik koji smenjuje praznike pozorišta, likovne umetnosti, amatersku igru na daskama. Ti zraci stvaralaštva greju grad na Trebišnjici.