Ceo život mi je velika borba

Ne razmišljam o godinama, o onome što sam preživeo. Celi vek sam bio po zatvorima i u borbama - kaže Velimir Radičević Đedo, najstariji narodni heroj koga je lično Tito odlikovao davne 1951. godine. Drug Veco napunio je 101. godinu, a njegovi najbliži su rešili da obeleže taj jubilej u porodičnoj kući u Velikoj Moštanici. U hladu pod tremom, dok čeka da se posluži ručak u njegovu čast, starina probira po sećanjima.

Nosilac Partizanske spomenice (1941) rođen je 14. juna 1914. godine u selu Goričani kod Podgorice. Komunističkoj partiji pridružio se 1936. godine, pa je zato više puta hapšen. I početak Drugog svetskog rata dočekao je u zatvoru u Smederevskoj Palanci, a kada je Jugoslavija kapitulirala, vratio se u Zetu, povezao sa drugovima, pa su počeli da organizuju ustanak. Preturio je preko glave borbe oko Pljevalja, Jajca, Prozora, Neretve, Sutjeske, Zelengore...

Kaže da mu je najteže bilo kada je dobio vesti o ubistvu oca i pogibiji brata.

- Oca su ubili četnici kad se, kao delegat ZAVNO-a Crne Gore, sa drugovima vraćao za Podgoricu. Najstariji brat Dušan stradao je prilikom bombardovanja Konjica. Poslednji put sam ga video dok je ležao u bolnici u Donjem Vakufu, jer je kod Doboja bio teško ranjen. Tako mlad... - govori Velimir sa tugom u glasu.

Po završetku rata Velimir je završio Višu vojnu akademiju, vršio nekoliko vojnih funkcija i penzionisan je 1971. u činu general-potpukovnika JNA. Tom prilikom mu je drug rekao:

- Vala Veco, ova država će propasti dok ti isplati penziju.

Svoju vitalnost duguje genima, pa tako i njegova sestra Lepa, koja živi u Podgorici, ima 83. godine, najmlađi brat Aco sada ima 89 godina. - Kaže mi, i sad sa ovoliko godina, još uvek sam najmlađi i moram da te slušam. Od lekova pije samo "kardiopirin", a kuk je operisao u 97. godini. Tada, po izlasku iz operacione sale tražio je da mu daju češljić, koji inače stalno nosi u džepu od košulje, da očešlja brkove i ono malo kose na glavi. Sluh ga dobro služi, čita samo novine, jer kako kaže, televiziju ne razume.

- Pokušavamo da ga animiramo, damo mu razloga da živi - iskren je njegov sin Vladimir.

- Ujutru imamo ritual, kafu i novine. Onda od stana u Hadži Ruvimovoj ulici šetamo sve do Crvenog krsta. I tako svakog dana. Odemo da poseti Acu, ili nam neko dođe. Sestra Olga i ja podelili smo brigu o njemu i tako godinama funkcionišemo. Trudimo se da ga ne izlažemo svemu što ga iritira, pa mu tako i praunučiće dovodimo samo na 15 minuta. Pričao bi još, ali ga vrućina ometa.

Kaže da je najponosniji na svoju porodicu.